Na samo tridesetak metara od prvih stambenih zgrada, škola i prodavnica, nalazi se romsko naselje Mali Leskovac na Mirijevskom brdu, u kome živi 270 porodica.

Ovde stanuje Ramiza. Izbegla je iz Prištine krajem 90-tih i udala. Ima devetoro dece koju hrani sa, kako kaže, 6.000 dinara socijalne pomoći.

„Troje dece školujem. Gladni idu, gladni se vrate. Meni sin kad dođe, traži da jede a ja nemam šta da mu dam. Ponekad mu učiteljica daje svoju hranu“, počinje ona.

Zimu uglavnom provode u jednoj prostoriji grejući se na malu peć na drva. Izolacija je tu, kažu, najbolja. Iako prozori nemaju stakla, snašli su se tako što su preko ćebeta stavili dasku.

Za ogrev je zadužen Ramizin suprug, koji zbog povrede noge ne može da radi.

„Palim plastiku, sve živo, šta ja da im radim, ne mogu ja sada da kradem. Ako radim pošteno, kažu – ti ćeš da ukradeš. Idi kaže, nađi posao. Ja išao u Biro (Nacionalna služba za zapošljavanje, prim.aut.), kažu tamo - nisi ti za posao“, priča on.

„Kupamo se u koritu ovde unutra. I ono je pocepano, malo curi voda, ja stavljam neko ćebe dole, šta da radim. Mislim, jeste da živim u sirotinji, ali volim da držim decu čistu“, kaže Ramiza i dodaje da njena kuća nema kanalizaciju a ni pijaću vodu.

Malo dalje niz ulicu, dom porodice Ibrizej. Tu živi Drita, koja sa svojim mužem Amsonom ima jedanaestoro dece.

Drita priznaje da joj je teško da održava higijenu svoje dece tokom zime. Leti je, kaže lakše, jer deca mogu da se okupaju u obližnjem Mirijevskom potoku, koji njihovo naselje deli od Karaburme.

„Nemamo grejanje, nemamo ništa, slabo i drva nađemo, šta da ti kažem. Vodu uzmem od komšija, oni imaju i ja im za to platim i tako, plaćam vodu“.

Dritin muž Amson nas požuruje da završimo razgovor, jer kaže, žuri na suđenje.

„Prosim i napisali su mi kaznu, za red i mir (Remećenje javnog reda i mira, prim.aut.). Zato imam suđenje. Imao sam stoke, držao sam ranije, a sad, od kad ne daju oni komunalci, prodao sam i konje i sve živo. Od kad nemam konje nemam ništa, ni drva za decu, ništa nemamo“, priča on.

Ovu kuću samohrana majka šestoro dece, Hatmana Sinani, iznajmljuje za 50 evra mesečno. Iako ni jedan od prozora nema stakla, ona se, kaže, snašla da bar jedan popravi kako bi u toplom prezimili naredne mesece.

„Ovako živimo već drugu zimu. Sad sam našla jedan prozor. Ljudi su hteli da ga bace, ali ja sam uzela i sad mi fali još samo cement da to stavim“, počinje Hatmana svoju priču.

Svojoj porodici obezbedila je i električni šporet. Kako kaže, trudna je čistila stan u obližnjoj zgradi a za uzvrat je zaradila šporet. Sa svojom decom živi, dodaje Hatmana, od 12.000 dinara socijalne pomoći mesečno.

„Imamo vodu, zagrejem onaj kazan i perem veš i moju decu. Da ne budu prljavi. Ja ne dam da mi deca budu prljava. Da budu čisti, da idu u školu“, kaže ona i dodaje da joj je sada, tokom zime, najveći strah da se kuća ne zapali od peći koju loži. Boji se jer, objašnjava, kuća nije njena.

Pored naselja Mali Leskovac, samo na teritoriji opštine Palilula postoji još 15 neformalnih romskih naselja, navodi se u izveštaju Kancelarije Zaštitnika građana. Na teritoriji grada Beograda ima ih 98, dok u celoj Srbiji neformalnih naselja poput ovog ima ukupno 583, podaci su Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture.

Procene Zaštitnika građana pokazuju da od ukupno 147.600 Roma i Romkinja u Srbiji (podatak Republičkog zavoda za statistiku), oko 70 odsto ih živi u neformalnim i neuslovnim naseljima.