Piše: Jovana Georgievski
Na Bijenalu u Veneciji, jednoj od najvažnijih i najstarijih interdisciplinarnih izložbi u Evropi čije ovogodišnje izdanje traje do 23. oktobra, vizuelni umetnik sa Kosova Alban Muja (1980) ovih dana izlaže svoj rad “Porodični album”. Rad je posvećen dvadesetogodišnjici rata na Kosovu. Muja je vizuelni umetnik iz Mitrovice. Bavi se dokumentarnom formom, a osim u zemljama regiona, izlagao je u mnogim državama EU, u SAD-u i Rusiji. Živi i radi u Prištini.
U samom srcu Brisela, nedaleko od čuvenog trga Grandplac, vizuelni umetnik iz Bosne i Hercegovine Rikardo Druškić (1990) naslikao je početkom aprila mural posvećen Zapadnom Balkanu. Mural je nastao u sklopu Nedelje kulture EU – Zapadni Balkan, u organizaciji Evropske službe za spoljne poslove, u cilju obeležavanja zajedničkog evropskog identiteta i kulturnih veza EU i Zapadnog Balkana. Druškić je slikar iz Bosne i Hercegovine. Pored slikarstva, bavi se ilustracijom, uličnom i digitalnom umetnošću. Njegovi radovi izlagani su na samostalnim i grupnim izložbama u Sarajevu, Mostaru, Njujorku, Los Anđelesu, Tajvanu i Berlinu. Živi i radi u Sarajevu.
Alban Muja i Rikardo Druškić za Radio Slobodna Evropa govore o odrastanju u atmosferi konflikta, etiketi koju nose umetnici sa Zapadnog Balkana, ulozi umetnika u društvu i stvaralačkoj budućnosti koja je pred njima.
RSE: Prošle su dve decenije od završetka ratova na Zapadnom Balkanu. Spadate u generaciju koja je odrastala na posledicama tih ratova. Šta ste želeli da poručite radovima koji se ovih dana mogu pogledati u Veneciji i Briselu?
Muja: Ideja za “Porodični album” rodila se iz jedne fotografije na kojoj je moja porodica. Moj otac je uhapšen i odveden u tzv. zatvor za Albance 1999. godine. Preživeo je. Kada je oslobođen, u posetu mom ocu u izbegličkom kampu u blizini Duresa, u Albaniji, koji je bio pod pokroviteljstvom Španije, došao je tadašnji premijer Španije Hose Marija Aznar. Slikali smo se sa Aznarom. To je jedna od retkih fotografija koje imam iz detinjstva.
Svi članovi moje porodice koji su preživeli ponovo su bili na okupu i kroz nju može da se ispriča sve kroz šta smo prošli do trenutka kada je snimljena. Zbog toga sam odlučio da pronađem neke od najpoznatijih fotografija snimljenih tokom 1998-1999, kao i decu koja su na njima, a sada odrasle ljude. Zamolio sam ih da ispričaju svoje priče. O ratovima na Balkanu je ispričano mnogo priča, ali mnogo više opštih, nego ličnih. Rat je bio prelomna tačka u životu svih nas. Ovim radom želeo sam da pozovem stranu i domaću publiku da razmisle o budućnosti koja nastaje na jednom takvom iskustvu. Prošlost je završena, budućnost je sve što imamo.
Druškić: Mural koji sam naslikao u Briselu ima univerzalnu vizuelnu poruku: to je poruka mira, tolerancije, pomirenja. Naziv murala je “Samo se srcem jasno vidi”. Tu citiram Egziperija i poručujem da treba da budemo otvoreni jednu prema drugima i vratiti se, na neki način, dječije nevinom odnosu prema svijetu, živjeti i raditi čistog, iskrenog i otvorenog srca. Kada stvaram, a to je slučaj i sa ovim muralom, ja kreiram nepostojeće svijetove bazirane na postojećim emocijama. Ljubav, strah i empatija su osnovni pokretači mog stvaralačkog procesa. Težim da tražim dobro u sebi i drugima, i ovaj mural ima cilj da potakne upravo na takva traganja.
RSE: Da li umetnici iz našeg regiona pred inostranom publikom nose etiketu umetnika „sa Zapadnog Balkana“?
Muja: Da. To jeste etiketa i nikada mi se nije sviđala. Na Balkanu smo definitivno primorani da se konstantno osvrćemo na prošlost, a to važi i za umetnike. Takva etiketa je neizbežna, i ona pre svega znači da ti je život obeležen konfliktom. Neki od tih konflikata i dalje tinjaju, zbog čega mislim da je u tački sadašnjice vrlo važno da i mi, kao umetnici, pre svega reagujemo na društvena i politička dešavanja oko nas - i ne samo u svojim zemljama, nego u celom regionu.
Druškić: Naša bliska i krvava prošlost je neizbježno upisana u našu umjetnost. Okolnosti u kojima stvaramo mi i umjetnici u Zapadnoj Evropi jesu drugačije i biti umjetnik u BiH je vrlo nezahvalno, mada sam ja imao puno sreće na samom početku karijere. Činjenica je da u sredini kao što je naša svako brine svoje egzistencijalne brige, i tu za kulturu nema mnogo mjesta. Etiketa potiče od stanja u državi.
RSE: Šta je za vas pasoš?
Muja: Problem. Razlog što često imam utisak da živim u nekoj vrsti geta.
Druškić: Pasoš BiH je razlog što kad sretnem čovjeka u EU kako šeta psa pomislim kako “njegov ker ima bolji pasoš nego ja”. (MajaBe, “Umjetnost”)
RSE: A sloboda?
Muja: Mnogo fundamentalniji problem nego pasoš. Moj rad se bavi posledicama gušenja slobode jednog naroda da se obrazuje na svom maternjem jeziku, da gleda televiziju na svom maternjem jeziku. Mi sve ove godine od kada se rat završio živimo posledice svega što se dogodilo i mislim da je sada trenutak da, ako već nismo, izvučemo pouku o tome koliko je sloboda važna.
Druškić: Moja sloboda je moja umjetnost.
RSE: Za društva u zemljama bivše Jugoslavije se često kaže da imaju apatične mlade, i da je ta apatija opšta – što znači da ljudi ne reaguju ni ne šta, pa ni na umetnost. Da li imate utisak da živite u apatičnom društvu?
Muja: Mislim da su glavni problem na Kosovu trenutno manjak slobode i obrazovanja i da apatija koju ja vidim u svom okruženju potiče odatle. Osim toga, mislim da je obaveza umetnika da reaguje i da podstiče na dijalog, i ne samo o prošlosti, već i o budućnosti. Umetnik ne može da reši problem, ali može da ga iznese u javnost. Ali mislim da dužnost umetnika jeste da postavlja pitanja koja mogu da pomognu društvene procese.
Druškić: Ovdje se radi na ugnjetavanju kolektivnog duha već stotinama godinama i radi se vraški dobar posao. Mladi razmišljaju kako ne mogu ništa da promijene i kako svoju sreću treba da traže u nekom sretnijem, razvijenijem društvu. Ne mogu da ih krivim. Mislim da jedina promjena svesti koja može da se dogodi jeste ona na ličnom nivou. Kada svi mi budemo bili bolji ljudi, onda će nam i život biti bolji.
