„U Srbiji mlad čovek završi najbolje škole, roditelji ulože mnogo u njegovo obrazovanje, ali uprkos svemu ne možeš da ostaneš u našoj državi i da normalno radiš“, kaže dvadesettrogodišnja profesionalna balerina Andrea Simić.
Rođena je u Užicu, 150 kilometara jugozapadno od glavnog grada Srbije u kome je završila srednju školu. Osvajala je niz prvih mesta na internacionalnim takmičenjima po celom svetu, igrala u skoro svim beogradskim pozorištima, završila Fakultet za umetničku igru kod poznate koreografkinje Maše Kolar, sa dvadesetdve godine postala je najmlađi profesor u beogradskoj Srednjoj baletskoj školi „Lujo Davičo“ i spremala se za master u Velikoj Britaniji ili u Americi.
A onda je stigao poziv iz Ujednjenih Arapskih Emiarta. Andrea Simić danas živi i radi u Dubaiju kao članica multinacuionalnog tima koji realizuje visokoprofesionalne i visokobudžetske mjuzikle:
Odlična fizička kondicija, koncentracija, glumačke veštine, sve je potrebno kako bi se opstalo u ovoj umetnosti i biznisu
„Kada sam počela da radim u školi, dobila sam poziv iz firme iz Dubaija, koja se bavi licenciranim mjuziklima za Warner Bros, 20th Century Fox, Disney, Dreamworks. Sve velike svetske kompanije. To su predstave koje podrazumevaju glumu, igranje, pevanje, zapravo, visokoprofesionalni mjuzikli, na kojima, na primer, radi koreografkinja sa njujorškog Brodveja, scenografkinja iz Londona. To je multinacionalni tim koji predstavu pravi po dva, tri meseca. Nakon toga, slede turneje od Kuvajta, Katara, Jordana, Omana… Od ove godine i Saudijska Arabija, jer je do sada bilo zabranjeno da žene nastupaju ili gledaju predstavu bez muške pratnje. Turneje traju dve, tri nedelje, a u Saudijskoj Arabiji i po mesec, mesec i po dana. Kod njih se jako ceni umetnost i umetnici, u svakom, pa i finansijskom smislu.”
Odlična fizička kondicija, koncentracija, glumačke veštine, sve je potrebno kako bi se opstalo u ovoj umetnosti i biznisu. Sve to moraš da imaš od početka, upisa u srednju školu, kaže Andrea i dodaje da joj nije bilo teško:
„Zapravo i jeste, ali moja ljubav prema toj umetnosti je mnogo jača. Da bih bila jasnija, u školu smo išli šest dana u nedelji, a časovi su trajali dvanaest do četrnaest sati dnevno. Spavali smo po hodnicima i svlačionicama, gde god smo stigli. Bili smo u modricama, ranama, krvarila kolena od savremenog baleta, prsti od klasičnog. Gladni, žedni, izmorenih tela 24 sata dnevno, igrala sam pod temperaturom od 40 stepeni na takmičenju u trećoj godini. Na probama je bilo povreda, iskakanja kolena, lomljenja. Nismo imali zimski, niti letnji raspust, najviše po jedan dan za Božić i Uskrs, a nekada ni toliko. U ovom svetu ne postoji nedelja, rođendan ili `umro mi neko, rodio mi se neko`. To je iscrpljujuće do krajnjih granica. Ali, opet, to je i jedinstveno, prelepo, kada vidiš rezultat i svojim telom ispričaš priču. Kada dobiješ aplauz od istinskih ljubitelja umetnosti.”
Njen je cilj je, priča dalje, da osvoji svetsku baletsku scenu:
„Da ostanem na sceni koliko god mogu, da osvajam svetske scene koje planiram. Mene staršno ispunjava rad sa koreografima, što `patiš` iza scene, ali nekako si u pozorištu, proces stvaranja nekog umetničkog dela, neke predstave, je neverovatan.“
Andrea ne misli da menja svoj životni pravac daleko od Srbije, sa razlogom koji objašnjava:
Pitate se gde smo, šta smo, kao država, kao narod. Pitam se, gde su sada ti vrhunski umetnici, kako žive?
„Da se razumemo, ja sam mogla, dobila sam posao i u pozorištu i u školi, ali sa mojom platom ne bih mogla ništa uraditi. I otišla sam. Kao paralelni svet. I još nešto, kada me ljudi u Srbiji pitaju šta sam ja im kažem artist, profesionalna balerina. Onda mi kažu, `stvarno, prava balerina, znaš špagu`, i to je to. Kada vidite ovde u Srbiji brojne vrhunske umetnike koji su mnogo uradili za našu scenu i ništa posle toga. Pitate se gde smo, šta smo, kao država, kao narod. Pitam se, gde su sada ti vrhunski umetnici, kako žive? I zato sam odlučila da se borim, ne treba patiti, ako vidiš da ti se jedna vrata zatvore, možda će se otvorti neka mnogo bolja.“
Andrea za sada ne želi da se vrati u Srbiju jer, kako kaže, nema uslove za profesionalno usavršavanje i napredovanje. Rado dolazi u rodno Užice, ali cilj joj je da stigne do Amerike:
„Sada sam dobila i vizu na deset godina. Volela bih tamo da se oprobam na sceni, u mojoj umetnosti. Baš želim da odem u Ameriku i da tamo završim master.“
Facebook Forum