Aleksandar Makedonski je za kraće vreme osvojio znatan deo tada poznatog antičkog sveta nego što je trebalo Skoplju i Atini - koji se pozivaju na njegovo nasleđe - da postignu dogovor o imenu Makedonije. Naime, on je za 13 godina svoje vladavine (336-323. godine pre nove ere) pokorio grčke zemlje, moćnu Persiju, stigao do Indije - zbog čega spada u najveće osvajače u istoriji. S druge strane, Skoplju i Atini je trebalo više od 25 godina da konačno postignu sporazum, koji mnogi nazivaju istorijski, ali koji još treba da prođe kroz neizvesnu fazu ratifikacije, imajući u vidu snažna protivljenja u obe zemlje.
Spor oko imena je služio kao povod za nacionalnu mobilizaciju i, istovremeno, izgovor za skretanje pažnje sa drugih problema poput korupcije i ekonomskih problema, što je dugo činila prethodna Vlada Makedonije, Nikole Gruevskog. Istovremeno, pitanje imena Makedonije samo je vrh ledenog brega za druge probleme u njenim odnosima sa Grčkom, kao što je nekoliko desetina hiljada makedonskih izbeglica koje su napustile Grčku nakon građanskog rata koji je trajao do 1949, a koji i dalje poseduju imovinu u Grčkoj.
S druge strane, to nije bio samo spor oko imena makedonske države, već i samog postojanja makedonskog naroda, odnosno njegovog identiteta, a koji na različite načine dovode u pitanje i drugi susedi, poput Bugarske i Srbije.
Dakle, nesuglasice oko imena nisu samo formalnog karaktera, jer ta politika simbola - naročito na Balkanu - često postaje suštinska. Naravno, ta simbolička politika u ovoj regiji vodi neretko ratovima ili, u najboljem slučaju, ćorsokaku - što pokazuje ovaj primer.
Preko potrebna "dobra vest" i za EU
Kako to obično biva u politici, akteri pristanu na kompromis tek kada uvide da ušančene pozicije nikuda ne vode, te da je veća šteta nego korist od takve politike. Nova Vlada u Skoplju je od samog preuzimanja dužnosti prošle godine bila zainteresovana za rešenje, uz spremnost na ustupke, jer zemlja stagnira zbog blokade njenih evroatlantskih integracija od 2005. S druge strane, Vlada u Atini je shvatila da na prvi pogled komotna pozicija koju joj omogućava pravo veta na približavanje Makedonije EU i NATO - ukoliko ne pristane na njene uslove - više šteti njenoj međunarodnoj poziciji i imidžu nego što koristi uskogrudom poimanju nacionalnog interesa i identiteta.
Na kraju i EU, pa i SAD - koji dugo nisu bili spremni da izvrše odlučujući pritisak na Skoplje i Atinu - sada su uvideli da je ovaj dogovor preko potreban: ne samo zbog spuštanja tenzija u odnosima ove dve zemlje pa time i delimično stabilizacije Balkana, zatim zbog predupređivanja interesa drugih sve aktivnijih aktera u regiji, pre svega Rusije, Turske i Kine. Naime, ulog je bio i kredibilitet, u prvom redu EU, čiji uticaj paradoksalno slabi na Balkanu, upravo zbog ovih negativnih trendova. Na kraju, EU je bila preko potrebna "dobra vest" i zbog nje same: da pokaže da je u stanju da vodi jedinstvenu spoljnu politiku u trenutku kada je to jedinstvo na velikim iskušenjima - od Bregzita preko razlika oko reformi same Unije do imigracione politike. Takođe, posle sve učestalijih sporova sa SAD-om oko trgovine i iranskog nuklearnog programa, Vašington i Brisel su delovali sinhronizovano u slučaju imena Makedonije.
"Pomeranje planina" ili "uzimanje duše"
Ovakve sporazume koji se, po pravilu, nazivaju istorijskim - prati i euforična retorika. Tako je makedonski premijer Zoran Zaev kazao na ceremoniji potpisivanja: "Između naše dve zemlje pomerili smo planine". Njegov grčki kolega Aleksis Cipras je uzvratio u sličnom tonu: "Započeli smo pisanje nove pesme ovde u Prespi…Pesma koja će proslaviti mir".
Međutim, nije ništa blaža ni retorika protivnika pomenutog dogovora u obe zemlje, što ilustruje izjava grčkog sveštenika Irinajosa Hajifremdisa u blizini sela Psarades, na obali Velikog prespanskog jezera gde je potpisan sporazum: "Crkvena zvona zvonila su u znak žalosti zato što je danas u Grčkoj nešto umrlo. Uzimaju nam dušu, ime".
Jedan od razloga ovog rašomona koji je trajao više od četvrt veka je i što Grčka i Makedonija nisu mogle da se usaglase šta je, zapravo, cilj dogovora. Tek u završnoj fazi je usaglašeno da treba napraviti sporazum kojim će se povući jasna razlika između imena države Republike Makedonije i šireg regiona Makedonije (koji obuhvata i grčki i bugarski deo) u kome se nalazi Republika Makedonija.
Tu distinkciju izražava kompromis o novom imenu - Republika Severna Makedonija za sveobuhvatnu upotrebu (erga omnes). Jezik ostaje makedonski, nacionalnost Makedonac, a u ličnim dokumentima pod odrednicom nacionalnost će pisati "makedonska/građanin Republike Severna Makedonija". U članu 7. sporazuma piše da "obe strane razumeju da se termini Makedonija i makedonski odnose na različiti istorijski kontekst i kulturno nasleđe".
- Ovde možete preuzeti tekst sporazuma Makedonije i Grčke na makedonskom jeziku ► Neslužbeni prevod
Time se otklanja zabrinutost Grčke zbog eventualnog makedonskog iredentizma, s obzirom da se oblast na njenom severu takođe naziva Makedonija. Zauzvrat, Atina će povući blokadu na evroatlantske integracije Makedonije koja se nada da već ove godine uđe u NATO, za čije članstvo je ispunile uslove još 2008, ali je zbog veta Grčke i dalje izvan ove vojne alijanse.
Trnovit put do primene sporazuma u Skoplju
Sporazum koji su potpisali dve vlade treba da se potvrdi i kroz promene Ustava o kojima će se građani izjašnjavati na referendumu na jesen a onda da ih verifikuje dvotrećinska većina u Sobranju Makedonije.
Dakle, Makedonija bi na Samitu NATO 11. jula mogla da bude pozvana u članstvo pod uslovom da sprovede neophodne ustavne reforme kojima bi se reflektovalo novo ime države. Takođe, da se iz ovog najvišeg pravnog akta uklone odredbe koje impliciraju bilo kakve teritorijalne pretenzije na grčku regiju pod imenom Makedonija, te privrženost "zaštiti makedonske manjine" koja živi u Grčkoj.
Prema istraživanjima javnog mnjenja, između 48 i 49 odsto građana Makedonije se protivi imenu Republika Severna Makedonija. Sudeći po protestima poslednjih dana, zatim poziciji vodeće opozicione stranke VMRO DPMNE, te stavu predsednika države Đorđa Ivanova da neće potpisati sporazum - jer se njime, kako tvrde, izdaju nacionalni interesi - očito je da Makedoniji predstoji nekoliko politički veoma vrelih meseci.
(Video: Protesti u Skoplju nakon potpisivanja sporazuma o imenu)
Sigurno je da će i jedna i druga strana voditi žestoku referendumsku kampanju. Adut Vlade u Skoplju će svakako biti da će se dogovorom sa Atinom odblokirati evroatlantske integracije a što bi, između ostalog, omogućilo i priliv preko potrebnih investicija. No, u situaciji kada vlada zamor od proširenja u samoj EU, pitanje je koliko će makedonski građani videti u sporazumu sa Grčkom konkretnu korist u neposrednoj budućnosti. S druge strane, obični ljudi, koji decenijama čekaju na opipljivi boljitak u svojim životima, sigurno su zasićeni i mitomanijom, te pričama o izdaji nacionalnih interesa, na čemu potencira VMRO.
"Sporazum je veliki korak napred nakon toliko godina, ali niko ne može da kaže da je sve završeno dok se ne potvrdi na referendumu i usvoje neophodne ustavne promene u parlamentu", ističe Ana Petruševa, direktora BIRN-a za Makedoniju.
Dakle, pravi test će biti nakon referenduma jer vladajuća koalicija u makedonskom parlamentu nema neophodnu dvotrećinsku većinu za ratifikaciju sporazuma. Na prvi pogled, VMRO drži ključeve odluke, ali i vrući krompir jer politički mnogo rizikuje ako Makedonija propusti ovu istorijsku priliku. Izjave čelnika ove stranke da neće bojkotovati referendum pre svega se mogu tumačiti tako da će voditi aktivnu kampanju protiv sporazuma, ali je i skriveni nagoveštaj da će ga u nekom kontekstu na kraju ipak podržati.
Narušen međunarodni imidž Grčke
I u Grčkoj se mnogi protive sporazumu. Prema istraživanju agencije Mark, 68,3 odsto Grka ne prihvata sporazum Atine i Skoplja, a 73,2 odsto anketiranih protivi se upotrebi termina "Makedonija" u novom imenu. Čak 49 odsto ispitanika, koji tvrde da su glasali za vladajuću Sirizu, izjasnilo se protiv sporazuma. Prema ovom istraživanju, raste i rejting opozicione desničarske Nove demokratije u odnosu na Sirizu. Tačnije, 30,6 odsto bi glasalo za Novu demokratiju, a 16,2 za Sirizu.
Lider Nove demokratije Kirjakos Micotakis smatra da sporazum šteti nacionalnim interesima zbog priznanja makedonskog jezika i nacionalnosti, dodajući da je "ovo tužan dan za Grčku, takođe i dan srama" za premijera Aleksisa Ciprasa. On optužuje premijera da je "obavezao Grčku na sporazum kojim je stavljena pred svršen čin, što će u budućnosti biti izuzetno teško promeniti". Micotakis svakako ima u vidu da je njegov otac Konstantin kritikovan kao grčki premijer početkom 1990-ih zbog veoma popustljivog stava prema Skoplju, predlažući ime "Nova Makedonija".
"Mnogi Grci smatraju da je njihova zemlja ponižavana od međunarodnih kreditora koji su uslovljavali pomoć u cilju njenog ekonomskog spasavanja. Ovaj sporazum u imenu se doživljava kao još jedna kapitulacija", ističe Antonis Kamaras, analitičar iz Soluna.
Ovaj sporazum o imenu se doživljava kao još jedna kapitulacija -analitičar Antonis Kamaras
Iako je njegova Vlada opstala nakon glasanja o poverenju krajem prošle sedmice, Ciprasu predstoji ni malo lak posao da očuva tanušnu većinu od 154 od ukupno 300 poslanika, tim pre što je Panos Kamneos, ministar odbrane i lider manjeg koalicionog partnera, nacionalističke partije "Nezavisni Grci" (ANEL), saopštio da nikada neće podržati sporazum sa Skopljem o novom imenu. To znači da će Cipras morati da potraži podršku pojedinih poslanika iz ostalih levičarskih partija za glasanje o sporazumu u parlamentu, nakon što se u njemu izjasne građani Makedonije na referendumu.
Ipak, u Sirizi su uvereni da je njihova politika dalekovida. "Predugo je Grčka ismevana u svetu zbog ovog spora. U budućnosti će ovo biti diplomatska lekcija kako izbeći da se mala svađa pretvori u veliko međunarodno pitanje zbog nacionalizma i njegove otrovne retorike", ističe Stelios Koulouglou, poslanik ove stranke u grčkom parlamentu.
Sam Cipras naglašava da će pomenuti dogovor sa Skopljem pomoći poboljšanju međunarodnog imidža Grčke kao zemlje koja rešava probleme, nakon što je dugo bila doživljavana kao "bolesnik Evrope". U obraćanju naciji prošle sedmice je istakao da će time Grčka postati "ključna sila na Balkanu" i "stub stabilnost u veoma traumatičnom regionu".
U sličnom tonu, mnogi u Grčkoj smatraju da itekako ima smisla rešiti višedecenijski spor sa Skopljem, imajući u vidu i da Turska postaje sve nepredvidiviji sused. To su, svakako, uverljivi argumenti koji će biti sučeljeni sa protivnicima sporazuma kada se povede rasprava o njegovoj ratifikaciji u grčkom parlamentu.
Probuđeni Zapad i nezadovoljna Rusija
Za višedecenijski zastoj odgovorna je i međunarodna zajednica, pre svega Evropska unija, jer je imala instrumente da odlučnije pritisne Grčku da odustane od blokade, naročito nakon izbijanja dužničke krize jer joj itekako treba pomoć stranih kreditora.
Doduše, međunarodna zajednica je znatno doprinela okončanju sukoba 2001. i postizanju Ohridskog sporazuma. Međutim, ona se očito više fokusirala na održavanje "negativnog mira", odnosno odsustvo nasilja i etničku stabilnost i ravnotežu, a manje na izgradnju funkcionalnog demokratskog sistema. Slična greška je napravljena sa dejtonskom Bosnom i Hercegovinom.
U odsustvu funkcionalnog rešenja, Briselu kao da je odgovarao tvrdi stav Grčke jer je, kako je istakla profesorka Biljana Vankovska, time EU kupovala vreme.
"Tako se niko ne izlaže neprijatnoj situaciji da saopšti da EU nema nameru da uveze u svoj klub tempiranu (etničku) bombu", ističe Vankovska.
EU se suočava sa paradoksalnom situacijom da slabi njen uticaj na Balkanu - što zbog delovanja drugih aktera poput Rusije, Turske i Kine, što zbog beskonačnog odlaganja prijema novih članica zbog zamora od proširenja u samom evropskom bloku. Stoga su u Briselu u procenili da je poslednji trenutak da se na Balkanu ostvari neki opipljiv uspeh.
Ovim sporazumom će se svakako smanjiti tenzije i u samoj Makedoniji, uključujući i između etničkih Makedonaca i Albanaca. Naime, lideri Albanaca su prihvatili Ohridski sporazum u sklopu šireg paketa kojim se Makedoniji nudi evroatlantska perspektiva, blokirana više od jedne decenije. U trenutku kada Makedonija uđe u NATO biće obeshrabreni razni nacionalistički snovi u susednim zemljama, makar oni postojali u malim krugovima, u kojima se kroz istoriju osporavao makedonski nacionalni identitet, vera i jezik.
Istovremeno, time bi se smanjio krug spornih pitanja "nedovršenih država" na Balkanu - u koje spada i Makedonija - a što bi moglo da pozitivno utiče i na rešenje preostalih problema pre svega u odnosima Srbije i Kosova i političkog ćorsokaka u BiH.
Takođe, na Zapadu uviđaju da je nakon pokušaja sprečavanja ulaska Crne Gore u NATO, težište aktivnosti Rusije prebačeno na onemogućavanje istih aspiracija Makedonije. To potvrđuje i saopštenje ruske ambasade u Skoplju da bi o ovom sporazumu trebalo da se izjasne građani. Prethodno je ruski ministar inostranih poslova Sergej Lavrov izjavio u januaru da su pregovori o imenu Makedonije ponovo oživljeni kao deo napora da ova zemlja uđe u NATO, čemu se Moskva protivi.
Iako je članica NATO-a i EU, Grčka ima veoma bliske odnose i sa Moskvom. Stoga ima mišljenja da pojedini krugovi u Grčkoj žele da zadrže Rusiju na Balkanu, a dogovorom oko imena i ulaskom u NATO, Rusija bi bila istisnuta najpre iz Makedonije a potom i iz Grčke. Takođe, procenjuje se da bi ulazak Makedonije u NATO bio prvi korak u sužavanju manevarskog prostora Srbije da sedi na dve stolice između Brisela i Moskve. Držanjem Makedonije izvan NATO-a, Grčka bi pak pomogla Srbiji da zadrži uticaj Rusije.
Stoga je i sama visoka predstavnica EU za spoljnu politiku Federika Mogerini ocenila je da je potpisivanje dogovora Atine i Skoplja o rešavanju spora oko imena Makedonije istorijski i važan za celu Evropu.
"To će pokazati da težnja da se postane deo zapadnog sveta i dalje ima smisla i da su moguće pozitivne promene čak i nakon dugih sukoba", dodaje Dimitar Bećev, analitičar sa Univerziteta u Severnoj Karolini.
Imajući u vidu veliki ulog, EU svakako ima ogroman interes, ali i instrumente, da uveri protivnike ovog sporazuma u Makedoniji i Grčkoj da je u interesu svih da ga prihvate.
Antički Makedonci kao varvari
Kontroverze oko makedonskog nasleđa sežu još u antička vremena. Naime, tadašnji mislioci poput Herodota, Tukidida i Demostena nazivali su drevne Makedonce varvarima, naročito nakon bitke kod Heroneje 338. godine pre nove ere, u kojoj je makedonska armija predvođena Filipom Drugim, uz učešće njegovog sina Aleksandra, pobedila grčke zemlje i nametnula svoju vlast. Stoga je pomalo kontradiktorno da sadašnji Grci tvrde da su naslednici i antičkih Grka, ali i Makedonaca.
Balkan je u 19. veku upravo zbog makedonskog pitanja dobio nadimak "evropsko bure baruta" imajući u vidu teritorijalne pretenzije novih nacionalnih država u usponu kao što su Srbija, Bugarska i Grčka koje su nastojale da prošire svoje teritorije nauštrb otomanskog carstva koje se osipalo. Makedonija je bila jedna od ključnih tačaka nadmetanja i sve tri države su osporavale makedonsku naciju i jezik (Bugarska), veru (Srbija) i ime (Grčka).
Nakon Berlinskog kongresa 1878, Srbija i Bugarska intenziviraju propagandu u Makedoniju u cilju svojatanja tamošnjeg stanovništva, dok je Grčka nastojala preko carigradske patrijaršije - sa grčkim velikodostojnikom na čelu - da vrši helenizaciju.
Međutim, veliki srpski geograf Jovan Cvijić je isticao da na teritoriji današnje Republike Makedonije živi posebna grupa Južnih Slovena koji nisu poreklom ni Srbi niti Bugari. U svakom slučaju, sporovi oko imena i identiteta Republike Makedonije, koji su se ponovo razbuktali početkom 1990-ih godina, u velikoj meri su refleksija sukobljenih nacionalnih projekata krajem 19. i početkom 20. veka.
Rasparčavanje Makedonije 1912.
U Prvom balkanskom ratu 1912, koji je vođen za proterivanje otomanske imperije, Makedoniju su podelili Grčka (egejski deo - oko polovina nekadašnje makedonske teritorije), Srbija (vardarski) i Bugarska (pirinski).
Atina smatra da se naziv "Makedonija" odnosi na istoimenu severnu grčku regiju, te da njihovi susedi treba sebi da pronađu drugo ime. Međutim, Grčka, kao i ostale balkanske države prenebregavaju činjenicu da je Makedonija rasparčana, te da je Makedoncima bilo osporeno pravo na nacionalnu emancipaciju i samoopredeljenje. Naime, za Grčku je neprihvatljivo postojanje posebnog makedonskog nacionalnog identiteta, jer smatra da je ime Makedonija deo njenog istorijskog nasleđa pa se stoga ne može upotrebljavati za identifikaciju drugog naroda.
Današnja Republika Makedonija, nastala od vardarskog dela, bila je nakon balkanskih ratova deo "Južne Srbije" (uz Kosovo), a potom "Vardarske banovine" u Kraljevini Jugoslaviji. "Makedonsko pitanje" je bilo i dalje otvoreno, pa je VMRO nezadovoljan rasparčavanjem teritorije vodio oružanu borbu za ujedinjenje cele Makedonije (vardarske, pirinske i egejske).
Na zasedanju Antifašističkog sobranja narodnog oslobođenja Makedonije (ASNOM) 1944. formirana je Narodna Republika, kasnije Socijalistička Republika Makedonija. Tada je dobila ime po narodu, a ne nazivu regije.
Grci tvrde da je naziv Republika Makedonija izmislio Tito 1944. godine, zbog navodnih aspiracija prema severnoj Grčkoj i solunskoj luci. Istovremeno, Atini je smetala podrška vlasti u Skoplju Makedoncima u inostranstvu. Naime, mnogi Makedonci u Grčkoj bili su na strani komunista tokom građanskog rata (1944-1949), zbog čega su kasnije propatili. Više od 100.000 Makedonaca proterano je sa severa Grčke nakon ovih sukoba.
"Svi smo mi, Makedonci"
Posle raspada Jugoslavije, Sobranje je 1991. proglasilo nezavisnost nove države kao Republike Makedonija. Pod ustavnim imenom ju je priznalo 128 zemalja. Međutim, spor oko imena počeo da se nazire u trenutku kada je Badinterova komisija ocenila da, uz Sloveniju, jedino Makedonija ispunjava sve kriterijume za međunarodno-pravno priznanje državnosti. Ona je bila jedina republika koja je otišla iz Jugoslavije bez oružanih sukoba, usput demilitarizovana jer je JNA prilikom povlačenja odnela svo naoružanje.
Međutim, zbog oštrog protivljenja Grčke, tadašnja Evropska zajednica nije prihvatila mišljenje ove komisije iako je bila njen osnivač. Zato je na samitu u Lisabonu 1992. jasno predočeno vlastima u Skoplju da će njihova zemlja biti priznata samo ukoliko njeno ime ne sadrži reč Makedonija. U Briselu su u međuvremenu ublažili ovaj stav, ali to je svakako otežalo članstvo Makedonije u UN jer je Grčka uspela da predstavi makedonsku nezavisnost kao bezbednosnu pretnju po svoj suverenitet i teritorijalni integritet.
Grčke primedbe odložile su priznanje Makedonije u UN do aprila 1993. godine, a i tada je priznata samo kao "Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija (BJRM)". Godinu dana kasnije Grčka uvodi ekonomski embargo Makedoniji i onemogućava joj da koristi luku Solun, koja je do tada bila njeno glavno trgovinsko čvorište. U međuvremenu, zahvaljujući "buldožer diplomatiji" američkog diplomate Ričarda Holbruka, dve zemlje su 1995. potpisale "Privremeni sporazum", pošto je Makedonija pristala da izmeni svoju zastavu, za koju je Grčka takođe smatrala da joj je "uzurpirana". To je omogućilo Makedoniji učlanjenje u međunarodne organizacije, ali sa novim imenom.
Zbog grčke blokade, od 2005. zamrznuta je kandidatura Makedonije u EU, a od 2008. u NATO.
Teoretičari, poput Bideleuxa i Jeffriesa, smatraju da je naziv Makedonija najkontroverzniji u istoriji jugoistoka Evrope, jer je korišćen za različite ljude i teritorije u različitim epohama.
Kako ističe Iva Kornfein iz Instituta za razvoj i međunarodne odnose u Zagrebu, grčko-makedonski sukob oko imena zemlje proističe iz različitih diskursa o prostoru. Tako grčka nacionalistička pozicija „prisvaja" antičke i srednjovjekovne (vizantske) Makedonce kao deo grčkog nasleđa, dok makedonska strana insistira da savremeni slovenski Makedonci baštine antičke Makedonce. U tom kontekstu, Aleksandar Veliki se često naziva Aleksandar Makedonski. Takođe, slovenstvo se doživljava kao neka vrsta poslednjeg plašta makedonizma.
Koliko je važno ime "Makedonija" kao nacionalne identifikacije znatnog dela grčkih građana potvrđuje i nastup bivšeg premijera Kostasa Karamanlisa, na sastanku Saveta Evrope 2007. godine gde je rekao: „I ja sam Makedonac, a i drugih dva i po miliona Grka su Makedonci."
Pregovori uz posredovanje izaslanika UN Metju Nimica u narednim godinama nisu dali rezultate, uprkos njegovim nastojanjima da približi stavove 15 različitih premijera sa grčke i makedonske strane, koliko ih se promenilo od početka 1990-ih. Naprotiv, situacija se zaoštravala. Grčka je žustro reagovala na podizanje spomenika Aleksandru Makedonskom u Skoplju 2014, tvrdeći da današnji Makedonci nisu potomci antičkih Makedonaca, što je tačno, ali ni današnji Grci nemaju mnogo veze sa antičkim, na koje se takođe pozivaju. Uostalom, antika je civilizacijsko nasleđe koje pripada svim narodima.
Deminiranje "balkanskog bureta baruta"
Sporazum Vlada Grčke i Makedonije je dobra vest jer pokazuje da se problemi na Balkanu mogu rešavati i mirnim putem. Doduše, u više navrata je bilo euforičnih očekivanja u ovoj regiji da će slični "istorijski dogovori" doneti veliku prekretnicu. Umesto toga, usledili su velika stagnacija i razočarenje. U tom smislu je najilustrativniji Dejtonski sporazum za BiH iz 1995. Kako neko reče pomalo satirično, sama činjenica da se država "Republika Severna Makedonija" nalazi na Zapadnom Balkanu kao delu jugoistočne Evrope, izaziva konfuziju.
Bez obzira na to, sada je jedinstvena prilika da započne deminiranje "balkanskog bureta baruta". To svakako neće biti jednostavno. Kako je govorio Ivo Andrić: "Sve Drine ovog sveta su krive i nikada se one neće moći sve potpuno ispraviti; ali nikada ne smemo prestati da ih ispravljamo".
Ukoliko se to ne shvati u regiji ali i u Evropi, Balkanu preti nova balkanizacija.
Facebook Forum