Snežana je inženjer zaštite bilja. Trinaest godina je radila u svojoj struci i već nekoliko godina je bez posla. Baš pred uskršnje praznike dobila je otkaz u jednom butiku u Valjevu, jer je zahtevala da joj gazda odvoji barem par hiljada dinara kako bi obeležila protekli uskršnji praznik. Njen zahtev je bio opravdan, podvlači, pošto joj poslodavac duguje nekoliko neisplaćenih zarada.
"Radila sam u butiku gde sam povremeno dobijala po petsto ili hiljadu dinara (manje od deset evra). Jedva da sam mesečno mogla da nakupim pet do šest hiljada dinara (oko 50 evra), a plata bi trebalo da bude 18 hiljada (oko 150 evra), tako je bar dogovoreno. Na kontu toga davao mi je krpice iz butika", kaže ona i dodaje da je radila pet dana u nedelji po celi dan, a subotom do 16 sati.
Nisu joj bili plaćeni prekovremeni sati, niti praznici.
"Nekada ti gazda umesto plate udeli neku haljinicu, komad garderobe", priča Snežana.
To je slika pozicije u kojoj se nalaze neki od Valjevaca, grada udaljenog sat i po vremena vožnje od Beograda, u kom je prema evidenciji Zavoda za zapošljavanje preko 12.000 nezaposlenih a radno sposobnih ljudi. U potrazi za poslom oni masovno ne pitaju za uslove rada, pokušavajući da zarade makar za osnovne potrebe.
Pored marketa, prodavnica prehrane, tokom praznika u Valjevu rade i butici, sportske radnje, prodavnice cipela, poljoprivredne apoteke.
"Pošto državne firme ne rade u dane praznika mi smo bar imali efekat jer smo radili normalno radno vreme. Ljudi su šetali, kupovali, imali smo veći pazar nego običnim danima", priča nam prodavačica jedne sportske radnje koja nije želela da se predstavi, strahujući da bi to moglo da joj proizvede probleme u odnosima sa njenim poslodavcem.
Na naše pitanje, kako je plaćen njen rad u dane praznika, više nije bila raspoložena za razgovor i kratko je rekla: "O tome ne smemo da pričamo!"
Pravo na rad i odmor, koje su izborile i uživale ranije generacije, sada se čini teško dostižnim snom. Nekada garantovano pravilo od pet radnih dana i dva dana za odmor teško da se poštuje tamo gde se relativizovala i obaveza plaćanja za izvršeni rad.
'Sedam u jedan'
Slađana, prodavačica u jednoj drugoj sportskoj radnji, kaže da je radila sve dane praznika, izuzev nedelje. Da nema mogućnost da bira da li želi da radi za praznik ili ne i da, "ako joj se ne sviđa", može samo da pokupi svoje stvari i ode:
"Dani praznika se plaćaju kao i svi drugi", kaže ona.
Gordana iz jedne od prodavnica trgovinskog lanca Đak priča da se zaposleni dogovaraju ko će koji dan praznika da rade i da su praznične dnevnice plaćene po zakonskim pravilima, dok Biljana, prodavačica u jednom butiku, ima drugačije iskustvo:
"Znate kako je to kod privatnika, svaki dan isti, bio praznik ili ne. Dnevnica ista", kaže.
Stojanka, prodavačica u butiku rublja, kaže da ne može da bira i da mora da radi, bio praznik ili ne, te da se taj rad nekada plati a nekada dobija objašnjenje da za to nema para.
"Praznik je praznik, ne može niko da vam plati", dobacila nam je njena koleginica Katarina.
Zaposleni sa kojima smo razgovarali, a skoro svi mole da im ne objavljujemo imena ili mesta na kojima rade, navode da se masovno ne plaćaju ni prekovremeni rad, a često se zarada ne vrednuje u novcu, već se kompenzuje davanjem različitih artikala. Najčešće garderobe.
Posebna situacija je, navode dalje sagovornici, ukoliko rade u nekoj od popularnih prodavnica čiji vlasnici dolaze iz Kine. Za platu koja je otprilike na nivou minimalne zarade u Srbiji (oko 25.000 dinara – oko 210 evra) naš sagovornik, koji ima 53 godine i dvoje dece na školovanju, takođe nije želeo da se predstavi, radi 270 sati mesečno što je za sto časova više od zakonom predviđenog. Samo jednu nedelju u mesecu, svaku treću, ima slobodan dan.
"Moje obaveze su sve i svašta. Pored osnovne delatnosti trgovine ja sam i pomoćni radnik, ložač, nosač, vozač ... Čuvam im i decu. Moglo bi se reći, ne tri u jedan, nego sedam u jedan", kaže naš sagovornik.
Uz to, priča dalje, radi sedam dana po devet sati. Kada je o praznicima reč sloboda, za Novu godinu, Uskrs i Božić, ne radi ukupno četiri dana. Prekovremeno radno vreme i rad praznikom se ne plaćaju navodi naš sagovornik.
Srpski Zakon o radu, mada je u procesu donošenja kritikovan od strane više sindikata uz ocene da više štiti poslodavca nego radnika, je jasan po pitanju radnog vremena i naknade za ostvareni rad. Zakon predviđa da radnik mora prvo sa poslodavcem da potpiše Ugovor o radu kojim je regulisano i radno vreme, podvlači sudija Osnovnog suda u Valjevu Dragana Tadić, čiji je fah radno pravo.
"Radna nedelja traje pet dana, a radno vreme nedeljom ne sme biti duže od 40 sati, u određenim situacijama može biti samo kraće", kaže sudija Tadić.
Radnici su ucenjeni
Na ovaj ozbiljan problem u Valjevu je nakon uskršnjih praznika saopštenjem za javnost ukazao gradski odbor opozicione Demokratske stranke. Slobodan Pavlović kaže da oni svakodnevno primaju pritužbe ljudi koji rade za državne i verske praznike i nedeljom, kao i onih koji u mesecu imaju samo dva dana slobodna.
"Zna se koliko traje radna nedelja. Ako im je potrebno, poslodavci neka angažuju više ljudi. Zavodi za zapošljavanje preplavljeni su onima koji traže posao. Svi moraju legalno biti prijavljeni. Ovo je najstrašniji oblik liberalnog kapitalizma, najstrašniji oblik izrabljivanja. Mi smo apsolutno protiv toga", kaže Pavlović.
Polje njene ekspertize je upravo radno pravo. Ona navodi primere kršenja zakonskih pravila:
"U praksi se dešava da radnici ne potpišu Ugovor o radu ili im se poturi nešto što potpisuju blanko da uopšte i ne znaju šta potpišu iz straha od poslodavca. Prekovremeni rad ne sme biti dnevno duži od četiri sata i on je što se plaćanja tiče za trideset odsto uvećan u odnosu na redovno radno vreme. Za rad na dan praznika radnik ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu u visini najmanje 110 odsto od osnovice."
Sudija Dragana Tadić kaže i da poslodavci često manipulišu sa raspodelom vremena gde protivzakonski utapaju praznične dnevnice kako bi izbegli plaćanje, a da radnici, sa druge strane, nisu dovoljno upoznati sa svojim pravima.
U valjevskoj inspekciji rada rekli su nam da su jasne razlike između državnog i privatnog sektora kada je u pitanju kršenje prava iz oblasti koje reguliše Zakon o radu, a odnosi se na zaradu za obaljeni rad i vreme provedeno na poslu. U državnim firmama u glavnom se pridržavaju Zakona o radu dok kod privatnika ima raznih zloupotreba.
To potvrđuju redovne kontrole, dok se ređe izlazi na teren po prijavi radnika kaže inspektor rada Miloš Paramentić:
"Radnici se plaše otkaza i pored toga što u Zakonu postoji stavka koja kaže da poslodavac ne sme otpustiti radnika zbog toga što je bio u inspekciji rada. Poslodavac će osnov za otkaz naći u nekim drugim stavkama, ali je u suštini razlog to što se radnik obratio inspekciji", kaže Paramentić i dodaje da za inspektore nikad nije bilo više posla, a da su okolnosti takve da je sve teže raditi i sprovoditi zakonska pravila.
Nekadašnja krilatica iz kasnog komunističkog perioda kod nas "ne mogu malo da me plati koliko malo mogu da radim" pretvorila se u svoju suprotnost, kaže profesor sociologije Radovan Marjanović. On smatra da su radnici u Srbiji dovedeni na novo mučenika:
"Nisu u pitanju radnici, nisu u pitanju proleteri, već su u pitanju mučenici. Ovo više nije ni radnička klasa, niti proletarijat već prekarijat. To su radnici koji nisu ni prijavljeni, ni osigurani, ali pre svega nisu zaštićeni. Drugim rečima, formalno su zaštićeni, a ne i suštinski. Napuštajući socijalizam u kome su prava radnika bila daleko bolje zaštićena, pre svega stalnost zaposlenja, otišli smo u drugu krajnost. Mi nismo napustili samo sve ono što je socijalizam već i civilizacijske tekovine. Napustili smo zakonodavstvo i tadašnje institucije koje su štitile radnika, kao što su bili sudovi rada. Tako smo došli u jednu kukavnu situaciju u kojoj je sramota štititi ono što se štiti i u razvijenom kapitalističkom svetu i što je civilizacijska tekovina, a to su prava radnika", kaže profesor Marjanović.
Prema njegovim rečima, radnici su ucenjeni od strane države i vladajuće elite koja trguje radnim mestima i na taj način obezbeđuje sebi glasove na izborima.
"I to tetošenje poslodavaca, domaćih i stranih, znak je politike koja želi brz uspeh, ne pitajući za cenu i ne pitajući za kvalitet tog uspeha. I u Kini je radna snaga jeftina, Kinezi i drugi strani poslodavci ne dolaze ovde samo zbog jeftine radne snage, već zbog položaja u kome se nalaze naši radnici i njihove formalne zaštite", konstatuje.
Bez više agilnosti nadležnih u utvrđivanju kršenja zakonskih pravila, kao i podizanja svesti same javnosti o pravima zaposlenih, pozitivnih iskoraka u ovoj oblasti, trebalo bi podvući uoči međunarodnog praznika rada, ne može biti.
Facebook Forum