Književnik Filip David za ‘Zašto?’ objašnjava zbog čega je ultranacionalistički vođa Vojislav Šešelj i dalje poslanik u Skupštini Srbije iako ga je Haški sud pravomoćno osudio na zatvorsku kaznu zbog ratnog zločina čime se, prema zakonu, ispunjava uslov za oduzimanje mandata.
- Mesto
To samo znači da se odluke Haškog suda ne samo ne postuju, nego da se i ne priznaju jer vidimo kako se dočekuju haški optuženici za ratne zločine pošto oddsuže jedan dio svojih kazni.
Oni dolaze ovdje kao heroji, nastupaju na raznim tribinama, ulaze u političke partije.
I ovaj posljedni slučaj, koji je sa pravne tačke, ja sam bar uveren, na osnovu svega što sam čitao i čuo, je pravno apsolutno jednostavan: da nema mesta u Skupštini onima koji su osuđeni za ratne zločine.
- Norme
Ono što najviše zabrinjava, ne samo kod nas ovde -- u Srbiji je to veoma izraženo -- već i u drugim sredinama, je to da su reakcije javnosti na takve slučajeve vrlo mlake ili gotovo ih i nema.
Imam utisak -- recimo ovaj posljednji slučaj oko Šešelja, ako o tome govorimo -- da osim pojedinačnih i nekih nevladinih organizacija koje su davno već proglašene za “izdajničke”, nema drugih reakcija, nema javnog mnijenja, nema neke javnosti, nema intelektualaca.
Normalno bi bilo da je to jedan povod, jedan razlog, da se javnost upita u kakvoj to zemlji živimo, da li se tu poštuju pravne norme, da li se poštuju odluke tog međunarodnog suda koji smo i mi sami prihvatili?
Ništa od toga.
- Krivica
Mislim da je čak, gledajući ovako objektivno, više bilo razumevanja za Šešelja i za njegove ove poslednje postupke koji su samo raspirili stare strasti i mržnju koja je samo tu negde bila ispod tepiha sakrivena, a ponovo je u javnosti prisutna.
Mi vidimo kakvi su odnosi između Srbije i Hrvatske, Srbije i Makedonije, Srbije i Crne Gore -- vrlo loše, vrlo loše.
Ali dobar deo krivice, najveći deo krivice, snosi javnost u tim zemljama i posebno ovde u Srbiji koja ne reaguje.
Ako je već vlast inertna, i ako vlast već pokazuje simpatije za ratne zločince, onda bi bilo sasvim normalno ako smo normalna zemlja da reakcije javnosti bude, a nema je.
- Odnosi
Pa čak i to prividno prihvatanje nekih zakona koji se podudaraju sa zakonima Evropske unije nije istinito, nema tu nikakvog velikog pomaka.
Ja se zapravo pitam da li su te reforme u politici, u ekonomiji, u ukupnom načinu mišljenja, postavljanja novog kulturnog modela – kulturni model u smislu neko mišljenje koje je vladajuće -- da li je moguće sa ljudima koji su nas devedesetih godina doveli u ovu sitauciju.
Evo vidite ovo oko (ministra odbrane Srbije Aleksandra) Vulina šta se sada događa, novi kamen razdora između Hrvatske i Srbije.
Pa Vulin je bio jedan koji je devedesetih bio blizak Miri Marković, blizak Slobodanu Miloševiću -- ne mogu ti ljudi da uspostavljaju neke nove odnose u regionu, morali bi to biti neki novi ljudi, a tih novih ljudi nema.
- Ideologija
Da je neko zaspao 5. oktobra sa uverenjem da se mnogo toga promenilo, da je Srbija krenula nekim novim putem, i probudio se danas ne bi verovao, mislio bi da još uvek sanja da je to ista ta situacija devedesetih.
Naravno neke stvari se menjaju, ne može se situacija istorijska u potpunosti identifikovati kao ona što je nekad bila.
Neke stvari se menjaju i nabolje i nagore, ali generalno gledajući, mi zapravo nismo mnogo uopšte odmakli od uverenja koja su ovde bila dominantna početkom devedestih godina, od događanja naroda, od nacionalizma koji je dominantna ideologija.
Tu se sve sad na neki način ponavlja i ono što je tragično, ono što sam rekao, ponavlja se sa istim tim ljudima koji su i devedesete godine dominirali našom političkom scenom.
- Nada
Ako bismo sudili po sadašnjem nekom trenutnom stanju, morali bismo biti pesimisti.
Ali ja po prirodi nisam pesimista i znam i moje mi neko životno iskustvo govori da se promene nekad događaju i u nekom trenutku kada ne očekujete, ne samo na našoj političkoj sceni nego i na svetskoj političkoj sceni, evropskoj političkoj sceni.
To važi poslednjih pedesetak godina sigurno u dobroj meri i ostaje nam neka nada, možda u ovom trenutku izgleda isuviše neopravdana ali ipak ta nada postoji da će do nekih promena doći.
Sa kim, s kojim političarima, s kojim ljudima?
Sigurno ne sa ovim koji su sada na političkoj sceni, već sa nekim drugim, nadam se.
