Operacija 'Izbori'

Piše: Vladimir Abarinov (Priredila: Julia Petrovskaja)

Udžbenici sovjetske obaveštajne službe, koje su nedavno objavile američke internet novine Daily Beast, možda nisu iznenadili stručnu javnost. Međutim, oni predstavljaju ključ za razumevanje logike sadašnje ruske vlasti, u kojoj ima dosta onih kojima su bile namenjene ove knjige, jer su završili sovjetsku obaveštajnu školu.

Uz pomoć tih udžbenika, između ostalog, mogu se povezati mnoge činjenice u kontekstu ruskog uticaja na američki izborni proces.

Flin i njegova ceremonijalna uloga

U vezi s tim interesantni su, na primer, odnosi sa Rusijom general-potpukovnika Majkla Flina (Michael Flynn), bivšeg savetnika predsedničkog kandidata a zatim i predsednika Sjedinjenih Američkih Država, Donalda Trampa (Donald Trump).

Sve je počelo u junu 2013. godine, kada je Flin, u to vreme direktor Obaveštajne uprave Ministarstva odbrane, stigao u Moskvu. Uradio je to na svoju inicijativu, jer je želeo da uspostavi saradnju sa ruskim specijalnim službama u borbi protiv zajedničkog neprijatelja - islamističkog terorizma. Njegovu posetu je koordinirao i organizovao ambasador Ruske Federacije u Vašingtonu Sergej Kisljak. Tada su se upoznali.

U Moskvi je Flina dočekao njegov kolega, sada već pokojni Igor Sergun, u to vreme načelnik Generalštaba koji i dalje zovu skraćenicom GRU. U glavnom gradu Rusije Flin je proveo tri dana. Položio je venac na grob nepoznatog vojnika, sat vremena razgovarao sa oficirima ruske vojne obaveštajne službe. Sergun je bio pozvan na ručak u američku ambasadu, pa je onda pozvao američkog gosta na ručak u hotel “Sovjetski”, gde mu je pokazao stan sina Josifa Staljina, Vasilija.

“To je bilo odlično putovanje”, ispričao je Flin za “Washington Post”.

"Bio sam prvi američki oficir pozvan u sedište GRU, imao sam priliku da nastupim pred njihovim osobljem ....” Međutim, u Washingtonu nisu svi pozdravili taj potez. Tadašnji šef rezidenture CIA u Moskvi Stiven Hol (Stephen Hall) rekao je da je namera da se uspostavi odnos sa GRU delovala smešno i naivno. “Svaki put kad smo pokušavali da uspostavimo sa Rusima neku saradnju, oni su manipulisali tim odnosima i usmeravali ih protiv nas”, smatra Stiven Hol.

Čak i nakon aneksije Krima, u kojoj je general Sergun imao jednu od ključnih uloga, Flin je pokušao da pozove visokog predstavnika GRU u Vašington.

A sada da vidimo šta piše u priručniku za obuku pod nazivom “Politički obaveštajni rad sa teritorije SSSR-a”. U njemu stoji da u obaveštajnom smislu perspektivan stranac ne sme ni u jednom momentu ostati bez nadzora: “Stranac podleže nadzoru obaveštajne službe od trenutka prelaska granice. U hotelu, restoranu i na putu iz jednog grada u drugi, on se stalno prati putem operativno-tehničkih sredstava”.

Međutim, general Flin nije obični stranac, već visoki zvaničnik. U takvim slučajevima se osniva operativna grupa. U tu grupu ulaze “kvalifikovani psiholozi koji daju naučno zasnovanu karakteristiku njegove ličnosti”. U Moskvi su verovatno znali za čudnu reputaciju Flina, njegove ambicije, te sukobe sa podređenim. Bio je poznat po sklonosti teorijama zavere, tiraniji i neuvažavanju mišljenja drugih.

Autori udžbenika smatraju da su stranci otrovani buržoaskom propagandom, ali “u nekoj užoj sferi” se s njima može pronaći zajednički jezik. U slučaju Flina to bi mogla biti zajednička borba protiv terorizma.

“Najviši rezultat” rada sa strancem je njegovo vrbovanje kao agenta obaveštajne službe. Ali sa visokim zvaničnicima takvi odnosi se ne uspostavljaju:

“Konačni je cilj operativnog rada sa osobama na visokim državnim i stranačkim pozicijama koji imaju zvanične odnose sa sovjetskim državnim i partijskim organima, kao i sa istaknutim naučnicima i uglednim privrednicima, po pravilu, održavanje poverljivih odnosa. Agenturni odnosi se ne uspostavljaju niti sa članovima progresivnih organizacija”, stoji u udžbeniku.

Jezikom KGB-a to se naziva “poverljiva veza”. Kada odnosi “počinju da dobijaju obaveštajni karakter”, inicira se postupak za operativni rad.

Majkl Flin je u Londonu u februaru 2014. godine upoznao jednu interesantnu ženu, Svetlanu Lohovu. Ona je studirala na Kembridžu i bavila se istorijom sovjetske obaveštajne službe pod vodstvom profesora Kristofera Endrua (Christopher Andrew). Oboje su bili među gostima na večeri, koju je u čast Flina priredio bivši direktor MI6, Sir Ričard Dirlav (Richard Dearlove). Svetlana je zainteresovala generala, kada mu je pokazala razglednicu sa autogramom Staljina, poslatu 1912. godine. Flin ju je zamolio da mu pošalje kopiju te razglednice i dao svoj e-mail.

Britanska štampa pisala je da je general Svetlani ponudio da ide sa njim kao prevodilac u Rusiju, ali Lohova je odbacila ove navode, te nazvala apsurdnim tvrdnje da je pokušala da vrbuje Flina.

Kasnije su razmenili nekoliko poruka, koje je Majkl Flin potpisao sa “general Miša”. Ali ta veza je prekinuta u avgustu 2014. godine, kada je Flin otpušten.

Ova epizoda se uklapa u scenarij “sveobuhvatnog proučavanja objekta”. Kako se navodi u udžbeniku, “svako lice koje stupa u kontakt sa strancem mora uzeti u obzir prethodno dobijene podatke, a njegov cilj je da ih unakrsno proveri i dobije nedostajuće informacije ... Nakon što je uspostavljen kontakt, operativni radnik ili agent iz reda sovjetskih građana tokom komuniciranja sa strancem otkriva njegove političke poglede, krug interesa, njegove lične osobine i, što je posebno važno, stvara preduslove za kontinuirane kontakte na osnovu zajedničkih interesa”.

U penziji, general Flin je osnovao kompaniju "Flynn Intel Group", koja se bavila političkim konsaltingom. Promovisao se kao stručnjak za nacionalnu bezbednost i zato se redovno pojavljivao u televizijskim emisijama, uključujući i Russia today. U udžbeniku KGB-a stoji:

“Za stranca koji ima visoku zvaničnu funkciju ili društveni položaj, organizuju se intervjui i konferencije za štampu, a putem postavljanja odabranih pitanja, dolazi se do zaključaka potrebnih obaveštajnoj službi, ili poteza u interesu Sovjetskog Saveza”.

Flin kaže da nije bio plaćen za intervjue. Njegova je omiljena tema bila borba protiv islamističkog terorizma. U svrhu te borbe, smatrao je, izuzetno je važno partnerstvo sa Rusijom, a glavnim neprijateljem Amerike nazivao je Iran. “Iran je preko terorističke mreže Hezbolaha ubio više Amerikanaca nego al-Qaeda”, rekao je u jednom od intervjua. Međutim, nije bilo jasno, kako iskombinovati međusobno isključive stvari: Iran je bio i ostao saveznik Rusije.

U januaru 2015 godine, Majkl Flin potpisao je ugovor sa kompanijom "Leading Authorities", koja se bavi organizovanjem plaćenih nastupa poznatih ličnosti. U oktobru je preko ove kompanije dobio poziv u Moskvu na međunarodnu konferenciju povodom desete godišnjice televizije “Russia today”. Govor na konferenciji bio je plaćen, ali je Flin u razgovoru sa dopisnikom “Washington Posta” odbio da kaže iznos. Tek u martu prošle godine objavljena su dokumenta, iz kojih saznajemo da je u početku Flin tražio previsoku cenu.

"Žao mi je, - napisala je pomoćniku Flina Alina Mihaljova, direktorica RT-a za marketing. - Traženi honorar za nastup je malo prevelik i ne uklapa se u naš budžet... Da li je moguće da se smanji iznos na 45 hiljada? Drugi uslovi (smeštaj i letovi) su prihvatljivi”.

Majkl Flin je ljubazno prihvatio honorar od 45 hiljada dolara (na ruke je dobio 33.750, a 25 odsto iznosa je otišlo u kompaniju Leading Authorities). Pogotovo što su mu obećali isključivo ceremonijalnu ulogu: da će biti pošteđen od učešća u diskusijama, te da će sedeti na sceni kao počasni gost.

Realnost je prevazišla Flinova očekivanja. On je dao intervju voditeljki RT-a Sofiko Ševardnadze, a na završnom banketu u hotelu “Metropol” sedeo je desno od predsednika Putina.

Pored honorara RT-a Flin je dobio novac od još dve ruske kompanije - Kaspersky Lab i Volga-Dnepr. Ukupno, njegov prihod od odnosa sa Rusijom u 2015. godini iznosio je 68 hiljada dolara.

“U buržoaskom društvu materijalni podsticaji igraju veoma važnu ulogu. Oni su osnov buržoaske ideologije i morala, što obaveštajna služba KGB-a uspešno koristi”, stoji u udžbeniku.

“Ulaganje” u Flina isplatilo bi se čak i u slučaju da je samo kritikovao spoljnu politiku Baraka Obame (Barack Obama) zbog njegove mekoće i neprincipijelnosti. Ali, kada je postao savetnik predsedničkog kandidata kurs njegovih “akcija” se brzo povećao.

Donald Tramp ga je primetio najverovatnije na televiziji. Dva meseca nakon ulaska u predsedničku trku, u avgustu 2015. godine, Tramp je pozvao Flina na sastanak. Međutim, general nije žurio s odlukom. Već je birao između pet kandidata koji su takođe hteli da ga vide kao svog savetnika. Svoju saglasnost je dao tek nakon što je Tramp dobio nominaciju od stranke. U predizbornom štabu Flinu su poverili komunikaciju sa Rusijom.

Kada je 28. decembra prošle godine ruski ambasador Sergej Kisljak saznao da je predsednik Obama potpisao uredbu o novim sankcijama protiv Rusije, te o proterivanju 35 ruskih diplomata zbog mešanja u američke izbore, pozvao je Flina. Ambasador i general su više puta kontaktirali preko telefona, i Flin je uspeo da ubedi Moskvu da se uzdrži od ozbiljnog odgovora. Malo je verovatno da Tramp nije znao za te razgovore, jer je 30. decembra pohvalio Vladimira Putina putem Twittera za mudru odluku: “Uvek sam znao da je vrlo pametan!” Ali Tramp je negirao da je davao Flinu instrukcije.

Zbog tih razgovora sa ruskim ambasadorom (ili bolje rečeno iz razloga što je Flin pokušao da iskrivi njihov sadržaj) general je morao da napusti poziciju savetnika za nacionalnu bezbednost, nakon rekordno kratkih 24 radna dana. Prvog decembra, na sudu, on se izjasnio krivim za lažno svedočenje pred FBI i obećao u potpunosti sarađivati sa istražiteljima specijalnog tužioca Roberta Mulera (Robert Mueller).

Slučaj "Merrill Lynch"

Kada je prošlog marta Tramp imao susret sa novinarima “Vashington posta”, pitali su ga o njegovim savetnicima za spoljnu politiku. Između ostalog, pomenuo je Kartera Pejdža (Carter Page). Taj odgovor je zbunio sagovornike, jer niko u Vašingtonu nije poznavao tu osobu. Kasnije, kada je postao predsednik, Donald Tramp je rekao: “Ne verujem da sam ikada razgovarao s njim. Nisam siguran da sam ga ikada sreo... Možda sam ušao u prostoriju, gde je on bio, ali mislim da ga nisam sreo”. Pejdž je to potvrdio: sedeli su u istoj prostoriji, ali nikad nisu razgovarali lično.

Pejdž je radio u investicionoj banci "Merrill Lynch" u Londonu, a zatim u Moskvi i Njujorku. Tvrdio je kako je tokom trogodišnjeg rada u Moskvi učestvovao u ključnim investicionim poslovima ruskih energetskih kompanija, kao što su “Gazprom” i “RAO UES” (Unified Energy System of Russia). U leto 2016. godine američka novinarka Julija Iofe (Julia Ioffe) otišla je u Rusiju kako bi više saznala o njemu.

Ispostavilo se da niko od značajnih ljudi za Pejdža ne zna, a oni koji znaju, o njemu govore sa prezirom. Naprimer, Sergej Aleksašenko, šef moskovskog ureda "Merrill Lyncha" u vreme rada Pejdža, rekao je: “On nije imao nikakve posebne talente ili dostignuća ... nije ostavio utisak intelektualca i dobro obrazovane osobe, ili barem zainteresovane za spoljnopolitička pitanja”.

Ali za Pejdža su bili zainteresovani ruski obaveštajci. U aprilu 2013. godine, na simpozijumu o energetici u Njujorku njega je upoznao pres ataše ruskog predstavništva u UN-u, Viktor Podobni. On je zapravo bio zaposlen u spoljnoj obaveštajnoj službi SVR. A sada da se vratimo udžbeniku:

“Poseban interes predstavljaju konferencije, seminari i simpozijumi, koji okupljaju stručnjake iz oblasti znanja koja interesuju obaveštajnu službu. Operativni radnik ili agent iz reda sovjetskih građana u ulozi učesnika događaja ili novinara, ne susreće se sa ozbiljnim ograničenjima u kontaktima sa inostranim kolegama, što prikriva njihove sastanke sa stranim agentima”, piše u udžbeniku.

Kartera Pejdža, za razliku od generala Flina, Ruska obaveštajna služba je od početka htela da vrbuje. Viktor Podobni i njegov kolega Igor Sporišev, koji je radio u Trgovinskom predstavništvu, nisu znali za prisluškivanje njihovih telefona od strane FBI-a.

Tokom njihovog razgovora, koji je bio snimljen od strane FBI-a i dostavljen sudu, govrilo se između ostalog o putovanjima Pejdža u Moskvu i njegovim planovima da zaradi veliki novac preko saradnje sa “Gazpromom”.

“Sviđa mi se njegov entuzijazam. Svašta sam mu obećao, rekao sam da imam kontakte u Trgovačkom predstavništvu, da mogu da pomognem oko potpisivanja ugovora. Hoću i dalje da mu dajem prazna obećanja”, govorio je Podobni Sporiševu. Kada je Sporišev pretpostavio da će Pejdž i njega kontaktirati u vezi s tim, ili čak “pravog” zaposlenika u Trgovačkom predstavništvu, Podobni je rekao da nije govorio Pejdžu da ima bilo kakve veze sa vladom. “Obaveštajna služba mora da laže: kako drugačije raditi sa strancima? Obećavaš mu uslugu za uzvrat, dobiješ dokumente i nek ide u vražju mater! Da ne bi se puno razočarao, pozoveš ga u restoran ili pokloniš skupoceni poklon”, objasnio je on specifiku posla.

Karter Pejdž je predao Viktoru Podobnom neke materijale. Kada su sa njim u junu u hotelu “New York Plaza” razgovarali agenti FBI-a, rekao je da su to podaci o energetici koji su ionako javni. Međutim, Pejdža su počeli da prate, a zato je bio izdat sudski nalog.

U januaru 2015. godine, Sporišev, Podobni i treći član špijunske grupe, zaposlenik ureda Vnješekonombanka u Njujorku Jevgenij Burjakov bili su optuženi zbog rada u interesu strane vlade bez registracije kao strani agenti. U to vreme Sporišev i Podobni više nisu bili na tertoriji SAD-a, dok Burjakov se izjasnio krivim i bio je osuđen na dve i po godine zatvora. On je pre isteka kazne bio pušten na slobodu i deportovan u Rusiju u martu 2017. godine.

Nakon što je Donald Tramp nazvao Pejdža svojim savetnikom, njegov život se magično promenio. Postao je dragi gost u Moskvi. Bio je predstavljen kao “poznati” ili čak “znameniti ekonomista”. U julu 2016. godine, bio je počasni govornik na ceremoniji diplomiranja u Ruskoj ekonomskoj školi (New Economic School). Drugi je govornik bio potpredsednik vlade Arkadij Dvorkovič.

U ruskim novinama se pisalo: “Pejdž se zadivio volji ruskog naroda i izrazio je nadu da će doći do “otopljenja” retorike između Sjedinjenih Država i Rusije, te razvoja odnosa između dve zemlje”.

Američka štampa je navela drugu njegovu ocenu: “Vašington i druge zapadne prestonice otežavaju potencijalni napredak svojom posvećenošču, često licemernom, takvim idejama kao što su demokratizacija, nejednakost, korupcija, te promena režima”.

Nakon ovog putovanja, Pejdž je u poruci poslatoj putem e-maila za dva predstavnika štaba Trampa napisao da je u Moskvi dobio od ruskih parlamentaraca i predsedničke administracije “izvrsne informacije i analize”. Međutim, kasnije u svedočenju pred Kongresom (rasprava je bila održana 2. novembra), on je govorio da je sakupio te informacije i analize iz javnih nastupa ruskih političara ili ruskih medija. Dok su se njegovi susreti sa ruskim zvaničnicima svodili na razmenu ljubaznosti.

Međutim, u poznatom dosijeu Kristofera Stila (Christopher Steele) stoji da je Pejdž imao sastanak sa šefom kompanije “Rosneft” Igorom Sečinom, koji je pokrenuo pitanje ukidanja antiruskih sankcija. Pored toga, kako se tvrdi, on se sreo sa predstavnikom administracije Vladimira Putina Igorom Divejkinom, koji se tada bavio pitanjima unutrašnje politike. Pejdž je kongresmenima izjavio da “nikad u životu”nije vidio ni jednog, ni drugog.

U septembru 2016. godine, portal Yahoo News objavio je informaciju da američke obaveštajne službe istražuju ruske veze Pejdža. Trampov štab se odmah odrekao “poznatog ekonomiste”. “Gospodin Pejdž nije naš savetnik i nije doprineo kampanji”, rekao je predstavnik štaba za odnose sa javnošću Džejson Miler (Jason Miller).

Ipak, u decembru, nakon predsedničkih izbora u SAD-u, Pejdž je kao savetnik Trampa ponovo došao u Moskvu. Njegove izjave su bile optimistične, govorio je o smanjenju sankcija, ublažavanju stava Vašingtona po pitanju aneksije Krima, te oživljavanju bilateralnih odnosa.

Papadopulos i ruski prijatelji

Priča koja se dogodila drugom mlađem savetniku u štabu Trampa, Džordžu Papadopulosu (George Papadopoulos), više je nalik na vic. A sve je počelo kada je Papadopulos upoznao navodnu “nećakinju Putina” i Londonskog profesora sa “značajnim vezama” u Moskvi. Kada je u martu 2016. godine upoznao profesora Džozefa Mifsuda (Joseph Mifsud), direktora Londonske akademije diplomatije, Papadopulos mu je saopštio da će ga uskoro Tramp postaviti za savetnika za međunarodne odnose. Profesor je bio izuzetno zainteresovan i upoznao Papadopulosa prvo sa “nećakinjom Putina”, a potom i sa čovekom “sa vezama u ruskom Ministarstvu spoljnih poslova”, Ivanom Timofejevom, koji je trenutni programski direktor Ruskog saveta za međunarodne odnose.

Mladi i neiskusni Papadopulos izneo je novim poznanicima svoju ideju da upozna Trampa sa predsednikom Putinom. “Ako se to desi, to će biti istorijski događaj!”, rekao je on profesoru. Ali, taj istorijski događaj su sprečile starije kolege u štabu Trampa. Papadopulosu je bilo rečeno da to nije njegov posao.

Međutim, Papadopulos je nastavio kontakt sa novim prijateljima putem e-maila i Skypea. A krajem aprila, Džozef Mifsud je po povratku iz Rusije, gde je učestvovao na “Valdajskom forumu”, rekao Papadopulosu da Rusi imaju pristup “hiljadama mejlova” Hilari Klinton. Iz sudskih dokumenata nije jasno da li je ta poruka imala posledice. WikiLeaks je počeo sa objavljivanjem tih mejlova u julu.

Papadopulos je prvi put ispitivan prošlog januara. U njegovim aktivnostima nije bilo inkriminisanih radnji, ali on je iz nekog razloga slagao. U julu su ga uhapsili. Odmah je počeo da sarađuje sa istragom i priznao da je lažno svedočio. Rekao je da je komunicirao sa profesorom i njegovim poznanicima pre nego što je bio imenovan za savetnika u štabu Trampa, ali je zapravo kontaktirao sa njima i nakon toga.

Profesor Mifsud potvrdio je poznanstvo sa Papadopulosom, no negirao je bilo kakve “prljave” ponude.

U jednom priručniku KGB-a, objavljenom 1988. godine, govori se o obuci građana zapadnih zemalja koji će vrbovati agente preko “tuđe zastave”: “Rezidentura je pre svega zainteresovana za ljude, čiji društveni i službeni položaj ima prednost u smislu nesmetanog komuniciranja sa osobama, koje su među saradnicima američkih objekata, ili se smatraju perspektivnim u smislu njihovog uvođenja na američke objekte. Naravno da se radi samo o nekim profesionalnim kategorijama (naprimer, istaknuti biznismeni, pisci i umetnici, profesori, novinari, advokati). Njihov položaj dozvoljava izabrati zastavu, pod kojom će se vršiti vrbovanje predstavnika SAD-a”.

Suština je u tome da je objektu vrbovanja mnogo lakše stupiti u kontakt sa predstavnikom prijateljske zemlje nego sa problematičnom Rusijom. Amerikanci, stoji u priručniku, “imaju poverenje prema građanima kapitalističkih zemalja zapadne Evrope, jer ih smatraju ljudima svog kruga”.

Čovek “sa vezama u ruskom Ministarstvu spoljnih poslova” Ivan Timofejev, kada se njegovo ime po prvi put pojavilo u američkoj štampi pored imena Papadopulosa, u avgustu prošle godine, izjavio je da je Papadopulos, u proleće 2016. godine, kontaktirao Ruski Savet za međunarodne odnose, te da je došlo do neformalne razmene poruka. Prema rečima Timofejeva, Papadopulos je govorio o mogućem dolasku Donalda Trampa ili predstavnika njegovog tima u Rusiju. Ta inicijativa bila je za Savet “rutinska pojava”, jer ima praksu komuniciranja sa poznatim političarima i javnim ličnostima iz inostranstva.

Zvanična potvrda inicijative Papadopulosa nikad nije stigla iz štaba Trampa. I zato pitanje njegovog dolaska u Rusiju u Savetu nisu razmatrali.

Međutim, ostaje nejasno ko je ona dama, za koju se smatralo da je “nećakinja Putina”. Američka štampa piše da se ona predstavila Papadopulosu kao Olga Vinogradova. Ruska štampa tvrdi da je to bilo njeno devojačko prezime, a u braku je postala Polonskaja, a pored toga, nije u srodstvu sa Putinom.