U Srbiji živi najmanje 15 hiljada ljudi koji su tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji stradali kao civili, ili su izgubili članove porodica. Zakon koji bi trebalo da reguliše njihova prava predstavlja „najdrastičniji primer institucionalizovane diskriminacije“, a najugroženiji građani ne mogu da ostvare ni minimalna prava u oblasti materijalne i psihosocijalne zaštite i pomoći od države, saopštili su predstavnici Fonda za humanitarno pravo (FHP).
Pozivajući državu na hitno usvajanje novog Zakona o civilnim invalidima rata, predstavnici Fonda ukazuju na to da je sistem zaštite civilnih žrtava nasleđen iz bivše Jugoslavije, te da od tada ništa nije urađeno kako bi se odgovorilo na nove okolnosti, odnosno veliki broj žrtava ratova devedesetih.
Direktorka pravnog programa FHP-a Milica Kostć rekla je na predstavljanju izveštaja o pravnom i institucionalnom okviru u Srbiji u pogledu prava i potreba civilnih žrtava rata, da važećim zakonom svoja prava ne mogu da ostvare žrtve silovanja i seksualnog nasilja, osobe koje su bile u logorima, porodice nestalih, te sve one žrtve koje pate od psiholoških posledica pretrpljenog nasilja.
„Suprotno Ustavu, Zakonu o zabrani diskriminacije, kao i desetinama međunarodnih konvencija koje se bave zaštitom ljudskih prava, ovaj Zakon razlikuje žrtve fizičkog i psihičkog nasilja, da li su im rane vidljive ili nisu, i uvodi kategorije poput one da li je povredu naneo neprijatelj ili prijatelj, kategorije koje su anticivilizacijske i nezakonite“, kaže Milica Kostić.
Minimalni stepen oštećenja da bi civilna žrtva mogla da dobije invalidninu iznosi 50 odsto, dok je za vojne invalide dovoljan prag od 20 odsto telesnog oštećenja. Jedan od najvećih problema je dokazivanje pretrpljene povrede, koje uz medicinsku podrazumeva i brojnu drugu dokumentaciju iz vremena kada je povreda nastala, što od civila koji se zatekao usred ratnih dešavanja nije moguće očekivati da poseduje, ukazuje autor izveštaja Relja Radosavljević.
On navodi da je problem i teritorijalno tumačenje zakona, te da je u poslednjih pet godina Ministarstvo za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku zauzelo stav da civilne žrtve rata ne mogu biti oni koji su stradali van teritorije Srbije.
"Takav uslov u zakonu ne postoji, ali je efekat ovakvog tumačenja otišao dotle da je određen broj ranije priznatih statusa naknadno ukinut. Radi se o značajnom broju Srba izbeglih iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine, koji danas žive u Srbiji, državljani su ove zemlje, ali su ostali bez ikakvih prava", rekao je Radosavljević.
Zakonom su posebno pogađeni pripadnici nacionalnih manjina koji su bili na meti vlasti u Srbiji devedesetih, Bošnjaci u Sandžaku i Hrvati u Vojvodini, ukazuju iz FHP-a.
Osim materijalne podrške, koja je predviđena samo za najuže članove porodica i koja nije bezuslovna, ne postoje nikakve druge usluge socijalne zaštite, poput rehabilitacije, psihološke podrške, integracije ili inkluzije. Uz to, žrtve u navećoj meri nisu informisane da Zakon postoji i da imaju ikakva prava. Prema rečima Milice Kostić, ljudi koji pate od posledica rata socijalno su najugoženiji, a 70 odsto njih su stariji od 65 godina.
"Država pokazuje interesovanje za žrtve samo onda kada one predstavljaju neki politički kapital. Van godišnjica ovi ljudi ne postoje i utisak je da nadležni čekaju da oni umru i da više ne predstavljaju problem", navodi Milica Kostić.
Zakon o civilnim invalidima rata, prema rečima predstavnika FHP-a, oštro su kritikovale sve međunarodne instutucije koje prate zaštitu ljudskih prava, ali reakcije nadležnih do danas nema. Sud je ove godine odbacio i inicijativu FHP-a za ocenu ustavnosti Zakona, a u pristupnim pregovorima sa EU ovo pitanje nije na pravi način adresirano.
