Profesorka Fakulteta političkih nauka Snježana Milivojević ocenjuje da je Srbija duboko zagazila u proces stvaranja novog autokrate i poretka u kom se urušava svaki kritički oslonac. U tom procesu, navodi ona, ključnu ulogu imaju mediji koji su, kaže, direktno uključeni u proizvodnju podške i onemogućavanje kritike.
U Intervjuu nedelje Radija Slobodna Evropa, Milivojević govori o suženom prostoru slobode, naslovnici nedeljnika „NIN“ koja je izazvala oštre reakcije vlasti, ali i polemike u javnosti, no najpre se osvrće na slučaj lista „Politika“.
RSE: Na društvenim mrežama otkriven je još jedan, treći po redu, nepostojeći autor tekstova "Politici", a na koncu se oglasio i kolegijum tog lista koji navodi da je reč o „nepoznatim hakerima i zlonamernicima koji su želeli da novinarsku grešku predstave kao navodnu nameru "Politike" da obmane svoje čitaoce”. Kako vama zvuči ovo objašnjenje?
Milivojević: Zvuči mi kao pokušaj zataškavanja i izbegavanja odgovornosti za jedan zaista megaskandal. Potpuno je neočekivano da se 'Politika' stavi na čelo mizoginog pokreta, a da sa druge strane sebi dozvoli ovakve strašne profesionalne propuste. I da onda za to nalazi opravdanje ili pokušava da skrene razgovor u drugom pravcu.
RSE: Za neke nije neočekivano. Ne možemo, a da se ne setimo da je "Politika", u svojoj prošlosti imala iskustava sa fabrikovanjem tekstova.
Milivojević: Politika verovatno svaku generaciju zaduži jednim takvim strašnim skandalom, budući da je reč o nacionalnoj instituciji. Takav je bio, ja ga se sećam, "Vojko i Savle", takvi su bili Odjeci i reagovanja, i uopšte čitava ta sramna istorija "Politike" iz devdesetih. Ali, ovo je prebrzo i prekratak je rok da se to ponovi. Naravno da se sada dešava na drugi način, ali moguće je da će odjeci tog skandala biti slični, zato što to ostaje u istoriji beščašća tih novina, koje bi inače htele da se svojom dugovečnošću svrstaju u red institucija koje se poštuju.
RSE: Kolegijum "Politike" navodi da će zbog propusta biti kažnjeni svi u lancu odgovornosti i da su slučaj prijavili tužilaštvu, ali i da im “neće suditi presuđivati nevladine organizacije i društvene mreže, kao ni samoproklamovana regulatorna tela za kontrolu medija, zapravo udruženja građana koja se finansiraju donacijama iz inostranstva”. U tom listu smo i ranije imali tekstove koji su se “bavili” finansiranjem nevladinih organizacija.
Milivojević: I pre finansiranja, tu je čitav kontekst zanimljivo sročen. "Politika" kaže - nema javnosti kojoj smo mi odgovorni, nećemo odgovarati pred društvenim mrežama. Društvene mreže su u stvari još jedini živi, vitalni deo javnosti koji ovde komunicira, a ne prima pasivno prefabrikovane medijske proizvode sa mainstream medija. Samoproklamovana regulatorna tela, nisu samoproklamovana, nego je to jedna institucija koja je vrlo važna za funkcionisanje medijskog sveta i koja ovde, sa velikom mukom, krči i uspostavlja standarde profesionalnog poverenja. To su dva stuba javnosti pred kojima bi "Politika", kao ozbiljan medij, kada bi htela da to bude, bila najodgovornija.
Ne znam šta to znači "žrtve hakerskog napada". Ko može uredništvu da podmetne nečinjene posla koji je njegova osnovna dužnost? U ovom slučaju je posebno upozoravajuće što to nije izolovani incident, to je očigledno praksa i nešto što se ponavlja. "Politici" se to desilo nekoliko puta, u vrlo kratkom vremenskom periodu. Zbog toga sam rekla da je to neobično. Profesionalni propust, pa i greška, mogu da se dogode, ali praksa krivotvorenja, u ozbiljnim medijima, ne može, ni da se dogodi, ni da se toleriše.
RSE: Svi ovi tekstovi se bave sličnim temama. Kolegijum se u saopštenju ne osvrće na njihov sadržaj i čini se da im taj deo nije bio problematičan kada su dobili mejlove „hakera i zlonamernika“?
Milivojević: Uopšte nije slučajno što su svi tekstovi i svi autori, čiji je identitet ili sporan ili nepoznat, u stvari govorili jednu te istu stvar. Abolirali su počinioce nasilja, optuživali žene da prizivaju ili saučestvuju u nasilju nad samima sobom i širili jednu strašnu mizoginiju. Zbog toga sam rekla da se "Politika", nažalost, stavila na čelo tog talasa.
Mi smo poslednjih godina navikli da tabloidi, koji inače urušavaju ovdašnji javni prostor, sa ženama postupaju kao sa objektima za popularnu potrošnju. Žene tretiraju na najstrašniji način, ali to rade uglavnom u domenu zabave, trivijalizacije i ismevanja ženskosti, ženskih kvaliteta i ženskih postignuća. Ozbiljni mediji to ne rade na isti način, oni rade nešto mnogo ozbiljnije. Oni temeljno diskredituju žensko prisustvo u javnom životu. Činjenica da je "Politika" posegla za fabrikovanim autorima, kojima je pri tome fabrikovala neke profesionalne reference ili titule, govori mnogo o tome.
Prvo, da je to verovatno "Politikin" stav ili stav uredništva, gde oni baš nisu hteli sami da ga formulišu i ispod njega se potpišu. Ali, pošto nije bilo mnogo dobrovoljaca koji bi to napisali ili kada ih nije bilo, onda su vlastiti rukopis ili vlastite reči prepuštali nekome, čiji identitet ne znamo. Uz to su tim autorima dodavali profesionalne titule, nekada teško izgovorive, kao što su forenzičari čudnih profesija, čime su ovim stavovima davali jedan oreol stručnosti koji bi trebalo da ojača uticaj na javnost. Utoliko je to jedna konsekventna, mizogina pozicija "Politike". To nije podsmešljivi, benigni seksizam, koji je bliži tabloidnom spektru, nego temeljno nipodaštavanje žena i jedna dubinska odbrana nejednakosti i patrijarhata.
RSE: Šta im je cilj i o kakvim posledicama govorimo?
Milivojević: Ovo je potezanje teške artiljerije. Kada govorim o patrijarhatu i odbrani patrijarhata, govorim o tome da je rodna nejednakost jedna od temeljenih nejednakosti u društvu. Uglavnom okrećemo glavu od toga i na kašičicu uvozimo taj kod rodne ravnopravnosti ili jednakosti koji je namenjen međunarodnim organizacijama ili političkim telima, i u kome se sistemom kvota zamazuje dubinska nejednakost.
U poslednjoj nedelji nam je to eksplodiralo u lice. Ta dva užasna slučaja nasilja nad ženama su pokazatelji do koje je mere ta istorijski akumulirana nejednakost spremna da se brani. Nasilje nad ženama nije ni individualni eksces, ni pojedinačni incident nesrećnih porodica. To je društveni problem i to je problem ozbiljnog ugrožavanja ljudskih prava. Time čitavo društvo treba da se bavi. Umesto toga, mi smo spremni da to proglasimo pojedinačnim incidentom da bismo izbegli da pričamo o onome što je u osnovi.
Kada kažem - potezanje teške artiljerije, hoću da kažem da zaista dolazi do tektonskih poremećaja, ili do pomeranja odnosa snaga. Na to patrijarhat reaguje tako što konsoliduje redove. Ono što je strašno je to što su se poslednja dva slučaja nasilja nad ženama i decom dogodila u institucijama, tako da nas je sve učinilo saučesnicima jer su to institucije koje mi finansiramo i od kojih očekujemo da bar obezbede pravo na život i pristojnu zaštitu građankama i građanima.
RSE: Ubistva žena skrenula su nakratko medije sa tuča po grčkim ostrvima, od kojih se jedna završila ubistvom američkog mladića. Kakav je odgovor medija? Većina se sada bavi “ulogom“ devojke, koja je bila na mestu tuče.
Milivojević: Mi se kao društvo davimo u nasilju, samo povremeno dignemo glavu da udahnemo. Možemo samo da se zapanjimo nad time da mladi ljudi mogu da odu na letovanje i da, u tako opuštenom ambijentu, na plaži, u klubu, mogu da dođu u situaciju da se nasilno tuku i da neko fatalno strada. To je pokazatelj iz koliko zgusnute kulture nasilja oni izlaze.
Ovde je ova devojka uzeta kao povod za tuču i to je paradigma za to kako naši mediji pišu o ženama i o nasilju. U svim analizima vidi se da oni uvek prvo kontekstom pokušavaju da nađu opravdanje za nasilnike, odnosno za sam čin nasilja, da uvek pokušavaju da ga relativizuju, da deo krivice prebacuju na žene, a po mogućnosti i svu krivicu. Sledeći čin je aboliranje počinilaca, koji su izazavani da počine nasilje od strane tih žena, koje su veštice, koje se oblače provokativno i koje se ne ponašaju onako kako bi mi očekivali od tih finih, pristojnih, dobro vaspitanih, treniranih žena. Tako se razvija čak i javna solidarnost, empatija i razumevanje za nasilnike.
Takav ključ je u izveštavanju o svakoj manjinskoj grupi, a o ženama je on najvidljiviji, govorim o ženama uslovno kao o manjini. Tu mediji daju ključni doprinos stvaranju kulture nasilja.
Pretpostavljam da to ima veze sa radom medija tokom rata, kada su „naša deca, naše patriote, naši mladići“ odlazili po regionu i sejali smrt, a sve u ime srpstva. Oni su to uvežbavali na stadionima, gde su stekli te prve pouke o nasilnom ponašanju prema onima koji su drugačiji ili neistomišljenici, bilo da je u pitanju drugi klub ili druga ideologija, to posle postane nevažno. Taj uspešni proizvod tolerisanja nasilničkog ponašanja i izvoza tog nasilja po regionu, nam se petnaest godina posle završetka rata vratio ovde. Mi sada živimo u jednom zgusnutom nasilju, koje se generiše i nezadovoljstvom sadašnjim okolnostima, ali su to i duboko potisnute frustracije tog nikada razrešenog nasilja.
RSE: Kako država prati tu liniju, ili mediji prate državu?
Milivojević: U poslednjih pola decenije su se razni pokazatelji o tome da se demokratija u Srbiji urušava već zgusnuli u okolnosti u kojima možemo da govorimo o nečemu što počinje da liči na autoritarni poredak. I to na taj novi autoritarizam, kojim smo nažalost okruženi od Mađarske, Turske, Rusije, što geografski, što u smislu ideala koji se ovde kopiraju.
Taj autoritarni poredak pokazuje sve znake koji u literaturi vidimo da se prepoznaju, a koji se pre svega zasnivaju na potpunom urušavanju pravosudnog sistema, satanizaciji opozicije, zloupotrebi medija, glorifikaciji principa lojalnosti nad stručnošću u svim oblastima, formiranju višepartijskog sistema, koji za glavni cilj ima fabrikovanje jedne partije, koja na izborima pobeđuje bez ikakvih kontrolnih instrumenata. Zatim, urušavanju svih kontrolnih institucija, pa i onih krhkih koje su jedva počele da funkcionišu. To smo videli u izboru novog Zaštitnika građana, gde se javno proklamuje diskontinuitet sa jednom od dve institucije - ombudsmana i poverenika za informacije od javnog značaja, koje su u poslednjih 10 godina pokušale da kultivišu novi prostor.
Ti elementi autoritarizma počivaju, ili su vrlo usko vezani sa načinom funkcionisanja medija. Oni su direktno uključeni u proizvodnju podrške i u onemogućavanje bilo kakve kritike, koja bi eventualno otvorila prostor za kultivisanje, ne samo nekog alternativnog političkog projekta i opozicije, nego i normalnog, svakodnevnog kritičnog razmišljanja.
S tim u vezi je i konstantni atak na bazične standarde političke korektnosti, kao neželjenog uvoza iz inostranstva, koji se priključuje toj plejadi iz inostranstva finansiranih kritičara našeg divnog poretka. I to zatvara taj autoritarni krug. Mislim da je Srbija duboko zagazila u proces stvaranja novog autokrate i poretka, u kome se, bilo koji kritički oslonac, konstantno urušava.
Medijska proizvodnja stvarnosti ili priprema stvarnosti je nekada prethodnica, a nekada formacija koja utvrđuje postojeću stvarnost. To vidimo pre svega u ponašanju agresivnih, violentnih tabloida, a sada i odabranih televizija, koje proizvode vizuelni identitet tog autokratskog poretka.
RSE: Kako to zaustaviti? Imamo Regulatorno telo za elektronske medije (REM).
Milivojević: Teško. Ne mislim da je tu ključni nedostatak mehanizama, mislim da je ključna nespremnost da se to uradi.
Većina tih instrumenata, i regulatorno i samoregulatorno telo su ovde, nažalost, nastali na talasu udvaranja tranzicionih demokratija briselskoj ili evropskoj administraciji, koja je formalno bila zadovoljna time da se zakoni donesu i regulatorna tela uspostave. Ne kažem da je to nevažno, ali posle dve godine od donošenja najboljih medijskih zakona ikada, za koje smo dobili onolike pohvale, imamo najgoru situaciju u medijima od 2000. godine, sa tendencijom stalnog pada. To znači da ni zakoni, ni institucije nisu dovoljni da se situacija promeni. Mislim da bez nas to neće moći. Bez građana i građanki koji su spremni da brane svoje medije, da istupaju u javnosti i da se tome suprotstave. Nema prečice.
Činjenica je ipak da smo mi jedina zemlja u centralnoj, istočnoj Evropi kojoj se autokratski comeback dešava samo deset godina posle demokratske smene. Mi smo najbrže potrošili taj tanki demokratski potencijal. Najmanje smo investirali u izgradnju sudstva, medija, autonomnih institucija i nama se najbrže, u karikaturalnoj formi, ponekada ismevajući građane i građanke, vraća autokratija. Nama danas jedna Skupština, sastavljena od ljudi koji su bili perjanice poretka devedesetih govori o diskontinuitetu sa evropskom kratkom demokratskom tradicijom. I uradiće sve da mi, ne samo ne živimo u demokratiji, nego i da izbrišemo svako sećanje na to kako pristojno društvo izgleda i šta je demokratija.
RSE: Potpredsednica Vlade Zorana Mihajlović, koja je na čelu Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, na tekstove u 'Politici' nije reagovala, ali je zato reagovala na naslovnicu najnovijeg broja nedeljnika NIN.
Milivojević: Naravno, postojeća politička garnitura je lojalna političkoj partiji, a ne javnosti, čak ni resorima u kojima rade. To njima nije problem. Možete iz socijalne zaštite da odete u vojsku. Sve je to jedna te ista institucija, u kojoj se odlučuje samo na jednom mestu. Ipak, mislim da je strašno to što potpredsednica nije reagovala. Ovim nam je stavila do znanja da je mnogo opasnije biti kritički nastrojen prema vlasti, nego dozvoliti sebi mizogine, vulgarne, agresivne ispade prema ženama.
RSE: Šta vi mislite o naslovnici NIN-a, na kojoj je slika kapije Aušvica uz naslov - Radni logor Srbija? Podsećam da se kolegijum izvinio onima koje je povredila, uz naglasak da je jedini cilj bio kritika Vlade.
Milivojević: Evropski propisi o slobodi izražavanja i slobodi medija štite negiranje holokausta, uvrede ili nipodaštavanje holokausta od strane onih koji tvrde da se on nije dogodio, ili pokušavaju da minimizuju zločin.
Ne mislim da je ta naslovna strana na bilo koji način imala za cilj da se minimizuje holokaust, ili da se taj zločin učini trivijalnim. Mislim upravo drugačije, da je uredništvo NIN-a htelo da kaže da su ovde radni logori, da je reč o prinudnom radu, ili radu bez izbora jer je radnicima u štrajku bilo poručivano da možda nisu baš naročito zadovoljni, ali ukoliko budu nastavili da štrajkuju, ostaće i bez toga. To je tvrdnja da oni nemaju izbora, sem da u tom režimu rade. Na taj način je NIN povezao i pokušao da pokaže da su užasni radni uslovi, na koje radnici na nekoliko mesta mesecima ukazuju, deo jednog šireg autokratskog režima koji možda na dugi rok ima i elemente fašizacije društva. Ta snažna poruka je vizualno predstavljena ikonografijom koja je mnoge šokirala.
Mislim da smo mi kao javnost šokirani često i mnogo, na drugi način i svi se prema tome odnose indiferentno. To što je ova vrsta provokacije koja u osnovi ima ideju sa kojom možemo da se složimo, ili ne, i o kojoj možemo da razgovaramo, što je i cilj jedne medijske provokacije te vrste, izazvala takve reakcije od strane vlasti je takođe indikativno. Mislim da se ova vlast potpuno uljuljkala u fikciju koju sama proizvodi. Pošto pretpostavljam da samo čitaju Informer i gledaju Pink, uopšte nisu spremni da čuju drugačije mišljenje. Proterali su ga sa svakog mesta na kome sa njim mogu da dođu u kontakt. I kada im se ovako sa kioska, i u ovakvom tiražu, vratilo, to je izazvalo takvu reakciju.
RSE: Kada ste već spomenuli Pink, kako zaustaviti ono što se događa na toj televiziji? Šta mislite o inicijativi bivšeg predsednika Demokratske stranke Bojana Pajtića da bi frekvenciju trebalo dodeliti nekom drugom?
Milivojević: Mislim da tu stvarno treba ozbiljno razgovarati na regulatornom telu. Vraćam se na to da mi drugog načina, sem institucija, nemamo. Ne možemo prečicama rešavati probleme za koje smo dozvolili da dođu do ove tačke. Jedini politički sadržaj TV Pinka je izveštavanje o radu predsednika. To bi već za regulatorno telo bilo dovoljno da pokrene pitanje, ili jedno javno slušanje u Parlamentu. Ili jedan razgovor o tome kako velika komercijalna televizija zloupotrebljava, ne samo frekvenciju, nego i krši svoje profesionalne standarde, po kojima je dobila uslove da radi.
RSE: Bilo je do sada mnogo pokazatelja, pa se to nikada nije dogodilo.
Milivojević: Nije. Mislim da bi i građani trebalo glasnije i izrazitije da iznesu svoje mišljenje o radu te televizije. Znam da tu postoji sukob između građana i potrošača, i da ljudi koji vole zabavni, filmski, ili ne znam već koji program televizije Pink možda nisu uvek svesni, ali to što ta televizija radi, zaista ne može da se toleriše.
RSE: Gde su ljudi koji to ne mogu da tolerišu, jesu li se u potpunosti preselili na društvene mreže i koliki je njihov uticaj?
Milivojević: Moguće je da je onaj deo javnosti koji ima veća očekivanja od medija već migrirao na društvene mreže. I to je mali problem jer, gde ćemo mi o tome da razgovaramo, ako nam je mainstream prostor zatvoren? Ukoliko se dogodilo to da je obrazovanija, mlađa, medijski pismenija populacija digla ruke od tradicionalnih medija i otišla na društvene mreže, mi smo na putu velike polarizacije kao društvo.
Doživećemo veliki rascep u javnosti, koji možda nema identičan koren kao devedesetih kada ljudi koji su gledali Studio B i RTS nisu živelu u istoj stvarnosti. Oni više nisu mogli da razgovaraju jer ni u informativnom smislu nije bilo kopči, događaji više nisu izgledali isti ukoliko ste prethodne večeri gledali različite televizije. Mislim da se to dešava.
Čini mi se da je novi talas populizma ili autoritarnosti, koji je zapljusnuo i razvijene demokratske zemlje, podstakao razmišljanje o tome šta se desilo sa tom polarizacijom i kako to da je generacijski nastao tako veliki rascep. Iako mnogi smatraju da je izbor predsednika Trampa ili Brexit pokazao ogromno nezadovoljstvo starije, manje obrazovane, muške, bele populacije, izazvan ekonomskom krizom i padom životnog standarda, danas to neki teoretičari osporavaju.
Recimo, hardvarska profesorka Pipa Noris kaže da snažni kulturni povratak unazad izazvao ovaj porast populizma i da starija generacija, koja misli da je istorijska gubitnica zbog novih liberalnih vrednosti, multikulturalizma i feminizma, koji ugrožava njihov tradicionalni način života, sada uzvraća izborom antielitista, populista, desno radikalizovanih političara, koji im obećavaju restauriranje starih vrednosti i onoga što je oduvek bilo. I možda bi čak i po tom ključu mogli objasniti nezadovoljstvo koje mi vidimo u poslednje vreme. Možda to ukazuje da se i u našem društvu takva polarizacija događa.
Da se vratim na društvene mreže, ne mislim da je to nevažna komunikacija. Mislim da je jedna od važnih stvari koje javnost radi, debata i razgovor o našem zajedništvu. I mislim da je za društvo pogubno ako odabere, kao što je često do sada radilo, da ne prati kreativnost i impuls mlađe generacije.
Facebook Forum