„Siguran glas“, praksa koja podrazumeva da stranački aktivisti obilaze građane i anketiraju ih da li će na izborima zaokružiti upravo njihovu partiju, jedan je od fenomena koji je obeležio i ove izbore u Srbiji.
Na dan izbora i nakon glasanja 2. aprila, na društvenim mrežama se pojavljuju snimci i svedočenja ljudi koji, kako kažu, nisu ni članovi niti simpatizeri vladajuće stranke, a kojima su na vrata stana dolazili aktivisti Srpske napredne stranke (SNS), tvrdeći da su se ranije izjasnili da će glasati za tu stranku. Iako zakon dozvoljava da partije na ovaj način prikupljaju glasove, nameće se pitanje na koji način se prave spiskovi „sigurnih glasova“ građana?
U nedelju, 2. aprila, na vrata jedne Šapčanke (identitet poznat redakciji RSE) pokucale su dve aktivistkinje Srpske napredne stranke. Stanarka, inače novinarka, diktafonom je snimila ceo rezgovor koji nam je i ustupila:
Slični razgovori u audio i video formatima su se tokom izbornog dana širili na društvenim mrežama. No, već sat vremena nakon zatvaranja birališta 2. aprila, visoki funkcioner Sprske napredne stranke Nebojša Stefanović je rekao da u ovoj formi političkog rada nema ničeg spornog:
„Siguran glas je zakonita i dozvoljena aktivnost u svakoj zemlji. Imate pravo da anketirate ljude, da svoje članove i simpatizere vodite u evidencijama i ona služi da biste u izbornom danu pozvali ljude koji su vam dali ’siguran glas’ u predizbornom periodu da biste osigurali što bolji rezultat za svog kandidata ili svoju stranku“, rekao je Stefanović.
Prikupljanje i evidencija podrške metodom „sigurnog glasa“ je nešto čemu nesporno pribegavaju gotovo svi politički akteri. Najčešće na internet sajtovima stranaka postoji odeljak u kojem se simpatizeri mogu sami upisati i prijaviti.
Problem je, međutim, u tome što se neretko dešavalo da se na stranačkim spiskovima nađu osobe koje kažu da nikada nisu potpisale stranačku pristupnicu niti su se izjasnile kao simpatizeri.
„Zaista nisam član nijedne stranke otkad znam za sebe. Ja sam fotograf, fotoreporter i to je moje zanimanje“, priča nam Aleksandar Anđić, dugogodišnji fotoreporter koji je u nedelju imao slično iskustvo kao gospođa koju ste čuli na početku priloga:
„Ispred vrata su stajala dva momka, jedan mi je izgledao punoletno, drugi nije. Nose crvenu fasciklu sa nekim papirima i kažu: ’Dobar dan, mi smo iz Srpske napredne stranke, došli smo da...’ Tu sam ih prekinuo i rekao: ’Momci, znate li da je izborna tišina?’“
Izborna ćutnja, međutim, nije prepreka za ovakvu stranačku aktivnost, jer se odnosi samo na medijsku sferu, kažu u organizaciji Crta, koja je pratila izborni proces.
„Praksa da stranački aktivisti dolaze pred vrata građana tokom izbornog dana se ne može okarakterisati kao direktno kršenje zakona, sve do momenta u kojem se to pretvara u konkretan pritisak da se opredele za neku opciju“, kaže za RSE Pavle Dimitrijević, šef pravnog tima organizacije Crta.
Slučajeva u kojima se „sigurni glas“ pretvarao u „prinudni glas“ je, prema evidenciji Crte, bilo, ali u zanemarivom broju.
„Imali smo prijave da su ljudi prinuđeni da daju podršku određenim političkim opcijama, međutim, nismo došli u posed tolikog broja informacija, da bismo mogli da govorimo o tome koliko toga ima. Do nas su došli pojedinačni slučajevi“, objašnjava Pavle Dimitrijević.
„Siguran glas“ je u ovoj predsedničkoj kampanji na momente dobijao oblik ultimatuma, a ne ankete. Podsetimo, pre nekoliko meseci, mediji su izveštavali o slučaju iz Vršca, gde je trener jednog džudo kluba tražio od roditelja dece koja treniraju da potpišu siguran glas za kandidata Srpske napredne stranke na predsedničkim izborma, jer u suprotnom klub od lokalne samouprave neće dobiti sredstva.
Facebook Forum