(Komentar*)
Ako je verovati agencijama koje se bave istraživanjem javnog mnenja, desetak dana pred predsedničke izbore u Srbiji premijer Aleksandar Vučić ima postojano više od 50 odsto glasača iz sebe, a na drugo mesto, dakle, kao onaj koji bi mu se suprotstavio u drugom krugu ako bi Vučiću 50 odsto plus jedan glas ipak ostali nedostižni drugog aprila, dospeo je jedan – fiktivan lik. Ljubiša Preletačević Beli, u civilu Luka Maksimović iz Mladenovca, koji pre samo 20-ak dana valjda ni sam nije znao da će se kandidovati.
Tako je jedan umereno simpatičan štos sa prošlogodišnjih lokalnih izbora u šumadijskoj varošici postao nacionalna tema broj jedan u Srbiji, te izvor nade ili, pak, iritacije za one koji bi da se suprotstave Vučiću, a ne znaju kako, ili im se ne dopada regularna opoziciona "ponuda". Takvi su, izgleda, "spas" potražili u Belom, čoveku čija je najočiglednija, ali nikako ne i jedina mana to što – ne postoji.
Naime, gotovo se svi slažu da je najzanimljivije, ili jedino zanimljivo kod mladog Luke Maksimovića upravo taj njegov zaumni lik Preletačevića Belog, a koji autora ovog teksta najviše podseća na nekakvog Srećka Šojića za generaciju društvenih mreža – dakle, na estradnu pojavu s kvazisatiričnim nabojem – a da svaki nastup Luke Maksimovića u svojstvu Luke Maksimovića ne nudi ništa više od nesvarljive banalnosti opštih mesta, pa makar i izricanih s najčestitijim namerama ili s punim uverenjem da se izriču neke revolucionarne, do sada sasvim nepoznate istine.
Šta nam pojava, a onda i uspon Belog govori? O Vučiću malo toga, mada je posredno sigurno rado pripomogao njegovu pojavu zatvaranjem pristupa javnosti ozbiljnim i relevantnim alternativama svojoj sve manje ograničenoj vladavini. O opoziciji, uključujući i stranački neangažovane predsedničke kandidate, govori da nije još u dovoljnoj meri uspela da ubedi i pokrene javnost, ili barem onaj njen deo koji nije bar trenutno sasvim "izgubljen" za nju, a to su oni za koje ništa osim glasanja za Vučića ionako nije opcija.
Nepoverenje prema etabliranim političkim elitama generalno, dakle i onim opozicionim, i dalje je vrlo jako u onom sloju građanstva koji voli o sebi da misli kao o najkritičkije orijentisanom delu društva. Po sebi je to u redu, jedino se čovek zapita kako je moguće da tim ljudima ne smeta što njihovo na razne "bele" načine demonstrirano nepoverenje prema političkim elitama u praksi uvek rezultira usponom i uspehom upravo najgorih među njima: najbahatijih, najkorumpiranijih, nedostojnom prošlošću najopterećenijih, svakovrsnim zloupotrebama i nedemokratskoj vladavini najsklonijih? Što nas dovodi do pitanja šta nam nagli i (ne)zadrživi uspon Belog govori o samoj načelno proopozicionoj javnosti? Ili, uostalom, o stanju javne, medijske i političke kulture u Srbiji generalno?
Ne može se, naime, tek tako proći mimo nekih paralela koje se same od sebe nameću, i to ne samo iz "kolorističkih" razloga. Naime, kada su izvesni građani prethodni put bili naumili da budu jako kreativni, originalni i nekonvencionalni – toliko originalni da se sličnog primera nije moglo naći nigde u Evropi i široj okolini, kao da su njihove političke elite besprekorne i bezgrešne, a dobro znamo da nisu – onda su bili smislili tzv. "bele listiće" formu biranja neizborom i glasanja neglasanjem na parlamentarnim i predsedničkim izborima 2012.
Umesto famoznog, moralistički ozloglašenog "glasanja za manje zlo" i sličnog (nad čime, recimo, Francuzi, Nemci, Holanđani i druge manje prosvećene nacije uopšte nisu tako gadljivi), pristalice belih listića radije su docrtavale Čiča Gliše po glasačkom listiću, ili se bavile drugim infantilnim formama primenjene umetnosti. Oni za koje "niko nije bio dovoljno dobar", oni "koje su svi razočarali", tako su presudno pripomogli povratku na vlast nekadašnjih radikala, sada neubedljivo presvučenih u veberovske Evropejce.
Ne radi se o tome da je takvih neglasajućih glasača bilo baš mnogo, jer nije, ali ne treba zaboraviti da je Tomislav Nikolić pobedio sa svega oko 70.000 glasova razlike, a njegova je pobeda bila jasan, direktan, neposredan i logičan pretekst za sve što se dogodilo nakon toga, pa dakle i za ustoličenje Aleksandra Vučića kao autoritarno-populističkog Pantokratora Srbije.
Koja je svrha glasanja za nekoga ko em ne postoji, em ni oni koji će glasati za njega ne misle da bi on stvarno mogao da postane predsednik Srbije, pa čak ni da bi trebalo to da postane?
Oni koji stoje iza toga kao navodno subverzivnog čina građanske emancipacije reći će da je svrha u "slanju poruke", ali poruke se danas bolje i brže šalju elektronskom poštom.
Svrha je, dakle, neka vrsta varljive autoterapije, žanrovski najsličnije uzimanju alkohola ili psihoaktivnih supstanci: donosi trenutno olakšanje, ali ne rešava ni jedan problem. Štaviše, preučestalom upotrebom generiše nove, neretko mnogo ozbiljnije probleme.
Dakle, i crtanje Čiča Gliše nekada, i glasanje za Belog sada, mogu nekome da pomognu da se dobro oseća u nedelju, na dan glasanja, ali već u ponedeljak ujutru mogao bi da usledi strašan mamurluk, gori od svih prethodnih zajedno.
Facebook Forum