U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome zašto Srbija zaoštrava odnose sa susedima u regionu. Sagovornici su bili Jelica Minić, predsednica Foruma za međunarodne odnose Srbije, i Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam iz Novog Sada.
Bilo je reči o tome da li su pretnje susednim državama, koje u poslednje vreme izgovara srpski ministar inostranih poslova Ivica Dačić, njegova solo akcija ili iza toga stoji vlada Srbije, koliko su agresivni potezi Srbije prouzrokovani sličnim potezima susednih država, kako je Tomislav Nikolić podržao Dodikovu ideju o ujedinjenju Republike Srpske i Srbije, zašto se niko iz vrha Srbije nije ogradio od Dodikovog zalaganja za veliku Srbiju, da li su podsticaji za oživljavanje ideje o velikoj Srbiji došli od inostranih faktora, da li je agresivna retorika srpskih političara deo predizborne kampanje, zašto visoki funkcioneri Srbije uporno ponavljaju da neko ponižava srpski narod, kao i o tome da li će nakon izbora, koji će biti održani na proleće, srpski vrh početi da vodi pomirljiviju politiku.
Omer Karabeg: Najoštriji napad na susede došao je odmah posle Nove godine, a izrekao ga je šef srpske diplomatije Ivica Dačić. On je izdelio lekcije Hrvatskoj, Makedoniji i Crnoj Gori i dvema poslednjim zapretio osvetom zato što podržavaju da Kosovo uđe u međunarodne organizacije. Zašto Dačićev istup dolazi baš u ovom trenutku?
Jelica Minić: Mogućno je nekoliko tumačenja. Prvi razlog bi mogla biti najava da bi opet moglo doći do zahteva Kosova za prijem u UNESCO što svakako izaziva reakcije u Srbiji, kao što je to bilo i prošle godine kada je vođena kampanja protiv prijema Kosova u tu međunarodnu organizaciju. Drugi razlog je predizborna atmosfera u Srbiji koja se polako zagreva, jer su na proleće pored predsedničkih mogućni i parlamentarni izbori. Međutim, ne treba izgubiti iz vida da je premijer (Aleksandar) Vučić, kada je na jednoj konferenciji za štampu upitan kako komentariše Dačićeve izjave, rekao da treba spustiti loptu i da treba birati vreme, mesto i način za takve izjave, čak i ako su one na mestu. Da bi apsurd bio veći i sam Dačić je iz Jerusalema, gde je bio u poseti, uputio božićne želje za pomirenjem u našoj zemlji i regionu. Tako da se zaista nije lako snaći u uzburkanom komuniciranju kako u Srbiji, tako i u regionu.
Omer Karabeg: Nenad Čanak, predsednik opozicione Lige socijaldemokrata Vojvodine nazvao je Dačićev istup provokatorskim i huškačkim. Može li se tako okarakterisati Dačićeva izjava?
Aleksandar Popov: Dačićeve izjave imaju veze pre svega sa predizbornom kampanjom koja je u Srbiji već počela, iako još nisu raspisani ni predsednički, a kamo li parlamentarni izbori. Činjenica je da Srbija ima šizofrenu i regionalnu i spoljnu politiku tako da odavde stižu zbunjujuće poruke. S jedne strane imamo proevropsku politiku koju zagovara premijer Vučić, a s druge strane stižu zbunjujuće poruke koje šalju, ne samo ministar inostranih poslova Dačić, nego i predsednik Tomislav Nikolić. Dačićeva izjava, koju ste pomenuli, krajnje je neprimerena. Ona liči na ono što je radio Vuk Jeremić koji je bio ministar inostranih poslova u vreme kada je Boris Tadić bio na vlasti. Tada smo također imali šizofrenu politiku i nismo znali da li je zvanična politika ono što je govorio Tadić ili ono što je radio Jeremić koji nas je svađao sa susedima.
Omer Karabeg: Mislite li da je ovo solo akcija Ivice Dačića?
Aleksandar Popov: Mislim da jeste, jer ne verujem da bi Vučić s njim igrao dupli pas, tim pre što je Dačić najavljivao mogućnost svoje predsedničke kandidature što ne odgovara Vučiću. Inače, dupli pas su često igrali Vučić i Nikolić. U toj igri Vučić se zalagao za proevropski put Srbije, dok je Nikolić držao desno orijentisano biračko telo Srpske napredne stranke koje ne može da prati Vučićevu politiku prema Evropskoj uniji i prema Kosovu. Vučić ne igra tu igru sa Dačićem. Odnosi između Srpske napredne stranke i Dačićeve Socijalističke partije nisu baš idilični. Tu često dolazi do varničenja, s tim što svaki put kada SPS i njegovi čelnici dobiju ukor, oni na neki način reteriraju, ali posledice ostaju.
Jelica Minić: Tačno je da su Vučić i Nikolić često igrali igru u kojoj su imali podeljene uloge. Međutim, ova predizborna atmosfera mnogo štošta menja. Kad je reč o kandidatima za predsednika Srbije javlja se mnogo kumova sa svih strana. Nedavno je iz Rusije stigla poruka da će Moskva brižljivo pratiti izbore u Srbiji, a Milorad Dodik je izjavio da je Tomislav Nikolić zaslužio da nastavi da obavlja posao predsednika Srbije. Ne verujem da ove poruke izazivaju zadovoljstvo ni kod premijera Vučića, niti kod ministra spoljnih poslova Dačića koji se izjašnjavao protiv Nikolićeve kandidature. Reč je o veoma složenim odnosima između ljudi iz vrha Srbije, a to utiče i na spoljnu politiku Srbije koja nije uvek harmonična. Poznato je da se premijer Vučić predstavlja kao dominantno proevropski političar, a da se predsednik Nikolić karakteriše kao proruski orijentisan, kao i ministar spoljnih poslova Dačić. Nije se lako snaći na srpskoj političkoj sceni.
Brat Mile
Omer Karabeg: Nije Dačić jedini čije izjave doprinose zaoštravanju odnosa u regionu. Tomislav Nikolić, ne samo svojim izjavama nego i postupcima, učestvuje u destabilizaciji Bosne i Hercegovine. On je na poziv Milorada Dodika otišao na proslavu Dana Republike Srpske, koji je Ustavni sud Bosne i Hercegovine proglasio neustavnim. Uoči te proslave Dodik je u intervjuu beogradskom visokotiražnom “Kuriru“ oživeo ideju o velikoj Srbiji zalažući se za to da Republika Srpska, sever Kosova i Crna Gora formiraju jedinstvenu srpsku državu. Ideju o ujedinjavanju Republike Srpske sa Srbijom on je ponovio i na svečanoj akademiji povodom Dana Republike Srpske u prisustvu Tomislava Nikolića i dva člana srpske vlade, a Tomislav Nikolić je tu ideju na neki način i podržao pošto je rekao da brat Mile, kako je on nazvao Dodika, otvoreno govori o našim najintimnijim i najskrivenijim željama i idejama.
Aleksandar Popov: Predsednik Nikolić je veoma često davao izjave koje su na neki način išle u pravcu obnavljaja ideja koje su vladale devedesetih godina, dok je premijer Vučić uvek naglašavao da Srbija podržava teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine i da niko pametan danas ne razmišlja o velikoj Srbiji. Zato mislim da se u ovom slučaju radi o nekoj vrsti solo akcije predsednika Nikolića. To je deo njegove predizborne kampanje. Takvim izjavama i postupcima Nikolić nastoji da dobije glasova birača koji su na ekstremnoj desnici.
A kada je reč o Bosni i Hercegovini, tu postoje tri činioca. Jedan je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik koji u kontinuitetu već desetak godina dovodi u pitanje opstanak Bosne i Hercegovine i za to dobija samo blage ukore od međunarodne zajednice koja je drugi činilac. Uoči referenduma o Danu Republike Srpske Visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu Valentin Incko govorio je da je održavanje tog referenduma crvena linija koja se ne sme preći. Međutim, ta linija je pređena i nije bilo nikakvih sankcija. Pošto nije bilo sankcija, Dodik je pre neki dan organizovao proslavu Dana Republike Srpske koji je Ustavni sud BiH proglasio neustavnim. Na toj proslavi je učestvovao Tomislav Nikolić i tu dolazimo do trećeg faktora, a to je Srbija u kojoj imamo disonantne tonove o Bosni i Hercegovini. To što je izrekao Tomislav Nikolić na proslavi u Republici Srpskoj je krajnje neprimereno politici koju Srbija zvanično zastupa, a to je da ima dobre odnose sa susedima i da podržava celovitost BiH. Mislim da je to što je uradio Nikolić minus Srbiji na njenom putu ka Evropskoj uniji. A da ne govorimo da je krajnje neprimereno govoriti o stvaranju velike Srbije, jer svako pametan na ovim prostorima zna da prekrajanje granica ne može proći bez velikog sukoba.
“Foreign affairs“ i Dodik
Omer Karabeg: Gospođo Minić, kako vi gledate na postupak Tomislava Nikolića? Prvo, on je došao na proslavu Dana Republike Srpske koji je Ustavni sud Bosne i Hercegovine, najviše sudsko telo te države, proglasio neustavnim. Drugo, u svom govoru na svečanoj akademiji indirektno je podržao Dodikovu ideju o ujedinjenju Republike Srpske i Srbije i - treće, on je u tom istom govoru Republiku Srpsku nazvao državom. Time je jasno pokazao šta misli o Bosni i Hercegovini.
Jelica Minić: Skrenula bih pažnju na sadržaj čestitke koju je premijer Vučić poslao gospodinu Dodiku i građanima Republike Srpske u kojoj se kaže: “Vama, vladi Republike Srpske i narodu želim da čestitam Dan Republike u nadi da ćete Srpsku ponosno i ljubomorno čuvati i štititi baš kao i mir i stabilnost u celoj Bosni i Hercegovini“. Inače, učešće Srbije na proslavi Dana Republike Srpske ove godine bilo je na daleko nižem nivou nego prošle, kada taj dan nije bio sporan.
Ne treba zaboraviti ni činjenicu da se gospodin Dodik sa pričom o odvajanju Republike Srpske i njenom priključivanju Srbiji pojavio - tajming se podesio kao da je bio dogovoren - nakon što je u uglednom časopisu “Foreign affairs“ objavljen članak Timotija Lesa, bivšeg britanskog diplomate, o disfunkcionalnosti Balkana, gde on direktno predlaže da se formira velika Srbija, velika Albanija i velika Hrvatska. Po njemu to je jedino rešenje za stabilizaciju Balkana, jer tamošnji narodi nisu na dovoljnom demokratskom nivou da bi mogli da imaju funkcionalne multietničke države. Dakle, vatra je bila potpaljena i to je ono čega se posebno plašim.
U celoj toj priči ulogu igra i gospodin (Dragan) Čović, predsednik HDZ-a i član Predsedništva BiH, kome je sada u fokusu treći entitet, a ne evropski put BiH kako je ranije isticao. U nedavnom intervjuu za ovdašnju televiziju on optužuje bošnjačke lidere i levice i desnice da žele da naprave islamsku državu. On kaže da se jedni zalažu za to da Bosna i Hercegovina bude građanska država i dobijaju podršku spolja, a drugi to pravdaju dominacijom bošnjačkog naroda. Postavlja se pitanje šta znači članak u “Foreign affairs-u“ koji sigurno nije objavljen tek tako i bez konsultacija. To je ozbiljan časopis, on predstavlja uglednu američku instituciju koja se bavi spoljnom politikom. Pored toga, treba imati u vidu i rusko involviranje i njihovu podršku desničarskim, populističkim i proruskim snagama u regionu, zatim ulogu Turske i Kine, koja je za sada bez posebnih zahteva.
A kakva je reakcija Evropske unije? Stižu nedavne umirujuće izjave gospođe (Federike) Mogereini i gospodina (Johanesa) Hana koji šalju poruku da zapadni Balkan nije više zadnje dvorište nego srce Evropske unije i da se mora sve učiniti da se region stabilizuje i napreduje na evropskom putu. Gospođa Mogerini je čak rekla da će to biti jedan od njenih 12 prioriteta. Dakle, ne bih zanemarila ulogu spoljnjeg faktora koji može da bude vrlo zavodljiv i da političke lidere u regionu povede potpuno pogrešnim putem. To ne bi bilo prvi put.
Inckove “crvene linije“
Omer Karabeg: Zanimljivo je da se do sada niko od zvaničnika Srbije nije ogradio od Dodikovog oživljavanja ideje o velikoj Srbiji.
Aleksandar Popov: Mislim da je to deo naše šizofrene regionalne i međunarodne politike koja je takva da se ne zna šta je naš krajnji cilj i šta je linija koju treba da sledimo. Mi i dalje razroko gledamo i prema Briselu i prema Moskvi. Tome na ruku ide i zbrka koja sada vlada na međunarodnoj sceni i velike turbulencije unutar Evropske unije koja je u velikoj krizi. Ona više nije faktor koji može energičnije da deluje kako bi se stabilizovala situacija u regionu. Mi danas ne znamo šta je budućnost regiona i ko je taj ko bi trebalo da povuče kočnicu i upozori pojedine zemlje da neke stvari nisu dozvoljene. Ako se Inckove crvene linije stalno pomeraju, a nikakvih sankcija nema kada se one pređu, onda tih crvenih linija zapravo i nema, pa će političari isprobavati dokle mogu da idu i, kad vide da nema sankcija, ići ići korak dalje. Mislim da je to Dodik shvatio i prelaskom crvenih linija sve više učvršćuje svoju poziciju u Republici Srpkoj.
Jelica Minić: Pitanje je - ko bi se od vladajućih struktura pobunio na tu privlačnu ponudu da dobije veliku Srbiju, veliku Hrvatsku i veliku Albaniju. Gospodin (Edi) Rama se čak eksplicitno izjašnjava u prilog velike Albanije. Hrvatska za sada još ne na taj način. Za mene je mnogo veći problem - ko se od srpske opozicije o tome izjasnio. Ko je nastupio sa jasnim stavom protiv toga? Da li treba da čekamo da se u Srbiji rodi novi Dimitrije Tucović?
Svi čekaju izbore i niko neće da rizikuje da izgubi glasove, a ove velike, maestralne istorijske ponude, koje stižu od “Foreign affairs-a“ i domaćih političara, izgledaju vrlo privlačno za prikupljanje glasova. Mi, nažalost, imamo povampirenje političkih platformi iz devedesetih - i to ne samo u Srbiji. Imamo uzajamne pretnje, provokacije, kočenje na evropskom putu, sve u svemu - opšta atmosfera nije dobra. To potpuno protivreči ocenama koje su date u izveštaju Evropske komisije o napretku zemalja regiona koji je objavljen krajem prošle godine, gde se zemlje regiona pohvaljuju i ohrabruju zbog svoga angažmana u regionalnoj saradnji. To je kontekst u kome se odvijaju naši međusobni odnosi u regionu koji su za nekoga ko nije odavde krajnje zbunjujući, jer u jednom trenutku zemlje zapadnog Balkana dobijaju pohvale za regionalnu saradnju, a u sledećem trenutku izgleda kao da se sve stropoštava.
Ko ponižava srpski narod?
Omer Karabeg: Političari iz srpskog vrha često ponavljaju da oni nikoga ne napadaju, već da se samo brane, jer neće da dozvole da neko ponižava srpski narod. To se čuje maltene pet puta dnevno. Ko u stvari ponižava srpski narod?
Aleksandar Popov: Tome mi sami najviše doprinosimo, jer nismo stavili tačku na ono šta smo radili devedesetih godina. Kad se oživljava ideja o velikoj Srbiji, kao što je to slučaj ovih dana, onda naravno stižu reakcije sa svih strana - i iz regiona i izvan njega, pa mi sami sebe predstavljamo u negativnom svetlu. Ne kažem da su drugi u regionu sveci, naprotiv, manir je balkanskih političara da koriste bilateralne odnose za unutarpolitičke svrhe. I onda se često šalju veoma ružne poruke iz Zagreba prema Beogradu i iz Beograda prema Zagrebu, iz Beograda i Zagreba prema Sarajevu i obrnuto. Sve nas to vraća u devedesete, iako se svi upinju da dokažu da se oni konstruktivno ponašaju, a da oni drugi izazivaju nestabilnost. Prošle godine smo imali razmenu oštrih protestnih nota između Beograda i Zagreba i zamalo nije došlo do prekida diplomatskih odnosa. Tako je to izgledalo u nekim trenucima. To je najveće poniženje koje smo i mi i naš sused sami sebi priredili.
Jelica Minić: Mi, zaboga, imamo naše političare koji nas štite od poniženja, a najveće poniženje koje jedan narod može da doživi je živeti u bedi, siromaštvu i pod stalnom tenzijom - bez stabilnosti i bez saradnje sa susedima i svetom. Mladi ljudi na to reaguju tako što odlaze, ne samo iz naše zemlje, nego i iz većine zemalja u regiji. Egzodus mladih, pametnih, školovanih ljudi je poniženje za građane Srbije i svih zemalja u regionu.
S druge strane, imamo vrlo nekontrolisane i militantne izjave. Na primer, gospodin Vladimir Božović, izaslanik premijera Vučića, izjavio je u Zagrebu na prijemu povodom pravoslavnog Božića - i to u prisustvu premijera Hrvatske - da će Srbija zaštititi Srbe u Hrvatskoj svim raspoloživim sredstvima. U isto vreme novinar Marko Jurić usred Zagreba organizuje javno okupljanje pristalica takozvane Hrvatske pravoslavne crkve na kome je pozvao na terorističku odmazdu protiv srpske manjine u Hrvatskoj. Zbog takvih izjava građani osećaju paniku. To zvuči kao objava rata.
Omer Karabeg: Mislite li da će nakon izbora, koji su planirani na proleće, vlast u Srbiji početi da vodi pomirljiviju politiku?
Aleksandar Popov: U Srbiji zapravo imamao dve politike - s jedne strane ono što izjavljuje i radi premijer Vučić, a s druge ono što rade neki njegovi ministri i predsednik Nikolić. Treba sačekati da prođu predsednički i eventualno parlamentarni izbori i onda ćemo imati odgovor na vaše pitanje. Ali smirivanje situacije neće zavisti samo od Srbije nego i od njenih suseda, jer ako od njih budu stizale iritantne poruke, one će naići na odgovor Srbije. Teško je bilo šta predviđati, jer odavno nismo imali ovako turbulentnu situaciju u regionu.
Jelica Minić: Mislim da će vlast u Srbiji nakon izbora voditi pomirljiviju politiku, ukoliko ne bude nekih dramatičnih provokacija - bilo iz samog regiona ili izvan njega. Mislim da je dugoročno jedini izlaz za sve zemlje regiona - saradnja, međusobna podrška i zajednički nastup. To je dugotrajan proces i biće nam potrebno dosta vremena da dođemo do te tačke. Ali ako su u tome uspeli Skandinavci, ako su u tome uspele zemlje Višegradske grupe - Poljska, Češka, Slovačka i Mađarska koje nisu bile posebno bliske - verujem da i mi možemo uspeti. Podsetila bih na solidarnost koja je ispoljena 2014. godine prilikom velikih poplava u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Srbiji. To je bilo nešto što je spontano nastalo i što je povezalo građane tih zemalja. To je izraz ljudske potrebe da se sarađuje i pomaže onome ko je nevolji. Iskreno verujem da će to dugoročno prevladati i na ovim prostorima. Želja najboljih umova Balkana uvek je bila da se uspostavi saradnja među balkanskim zemljama i narodima i da se radi na zajedničkim projektima. U suprotnom - region nema nikakvu perspektivu.
Facebook Forum