Evolucijska pesma Tomislava Nikolića sa svečane akademije u Banja Luci o ljudskom napretku, zmiji i drvetu.
Šta si ono reći hteo
Za rođendan Srpske mile? –
Entitet me kinji ceo,
Čak i moj brat Mile.
Cimaju me: Ej, čoveče,
Šta se mota po toj glavi?
Kakve zmije i drveće
Pominješ na slavi?
Pitaju me za značenje,
Je l' to neka utopija,
Ono da se čovek penje
Na drvo ko zmija?
Utopija, braćo, nije,
Već intimna želja, nada,
Da se Srbin poput zmije
Popne gde pripada.
Može čovek što i zmija,
Mogu Srpska i Srbija,
Na drvo se čovek penje
Za ujedinjenje.
Može čovek što i zmija,
Mogu Srpska i Srbija,
Na drvo se vraća čovek
Da ostane dovek.
Ne može nam niko ništa,
Idemo u bolje juče,
Nešto još od obdaništa
Na drvo nas vuče.
Nećemo da omanemo,
Najjači smo na Balkanu,
Idemo da ostanemo,
Svak na svoju granu.
Može čovek što i zmija,
Može Mile, mogu i ja,
Zemaljsku da nađe sreću
Samo na drveću.
Može čovek što i zmija,
Mogu Srpska i Srbija,
Na drvo se vraća čovek
Da ostane dovek.
Ni vetrovi, ni sudbina,
Ni sve sile ovog sveta
Neće moći da Srbina
Skinu sa drveta.
Facebook Forum