Novopazarac Ćamil Juković (72), koji već 12 godina živi u invalidskim kolicima u Novopazarskoj banji, traži od lokalne vlasti u Novom Pazaru da mu isplati sve dosadašnje troškove boravka u ovoj ustanovi.
Juković je povređen septembra 2004. godine prilikom u sukoba pristalica Stranke demokratske akcije (SDA) Sandžaka i Sandžačke demokratske partije (SDP), partija Sulejmana Ugljanina i Rasima Ljajića, koje su prošle nedelje potpisale Deklaraciju o strateškom partnerstvu.
Ovaj čovek i danas plaća visoku cenu jednog političkog sukoba koji je teško objasniti, a koji se posle više od deceniju, na sreću, okončao jednostavnim pomirenjem.
Dočekuje nas kao i mnoge goste u poslednjih 12 godina u jednoj sobi na prvom spratu Specijalne bolnice za progresivne mišićne i neuromišićne bolesti u Novopazarskoj banji, sa setnim pogledom.
Na pitanje RSE kako je, odgovara da moli Boga da ne bude gore, a da trenutno stanje trpi od 11. septembra 2004. godine, kada je uoči lokalnih izbora kao slučajni prolaznik nastradao od zalutalog metka koji mu je teško povredio kučmenu moždinu, od kada je nepokretan.
Ćamil, penzionisani profesor fizike, živi od penzije i tuđe nege, a mesečno za boravak u banji izdvaja 40.000 dinara, te veruje da će predstavnici vlasti imati razumevanja i isplatiti mu novac koji je do sada dao ovoj ustanovi.
“Pogotovu sada, kada su se slizali i kada su podjednako odgovorni za moje stradanje. Baš me zanima šta će da kažu sada, da li će imati neko duše od tih odbornika da digne glas protiv mene. Imam tamo bar desetak mojih bivših đaka, koji sada polažu ispit moralnosti i ljudskosti. Ako mogu da plate neku Severinu, Dina Merlina i ostale, mogu valjda platiti i ono što sam ja do sada na blagajni ove ustanove dao.
U Sarajevu imam četvoro unučadi od sina, koji mi je preminuo dve godine nakon mog stradanja, a kojima moram da dam nešto novca kada dođu da me obiđu. Imam i troje unučadi od ćerke. Ne tražim im novac za lekove, koje svakodnevno pijem, samo ovo što sam dao za smeštaj“, smatra on.
Ćamil se tog septembra, kada je stradao seća kao da je juče bilo.
Pošao je da odnese sirup pčelama u obližnje selo Vojniće. U tom trenutku, u naselju Parice, ispred prostorija Ljajićeve partije, pored koje je put vodio nesrećnog Ćamila, došlo je do vatrenog obračuna članova obezbeđenja Ugljaninove i Ljajićeve partije.
Tada su odnosi između ove dve bošnjačke stranke bili zaoštreni do oružanih sukoba, a pravosuđe ni 12 godina kasnije nije utvrdilo čiji metak ga je pogodio.
“Umesto da odem u Vojniće, ja sam stigao u Urgentni centar u Beogradu. Sećam se da se tada rekonstrusala Ibarska magistrala, automobil se tresao toliko da mi se čini da mi je metak od toga dodatno oštetio kičmenu moždinu, nije je prekinuo nego je došlo do njenog nagnječenja“, seća se on.
Mali broj ljudi zna, da je Ćamil stradao pokušavajući da pomogne nekolicini dece predškolskog uzrasta, koja su trčala da vide gde se to čuje vika i pucnjava.
“Rukama sam ih zaustavio, govoreći da ne idu dole, međutim ona su zbog nagiba terena bila jača i po inerciji su me okrenula za 180 stepeni. I dalje sam ih držao rukama, dok me nije pogodio metak, kada sam pao, a jedno dete je u tom trenutku bilo ispod mene. Ako bih mogao da biram, bolje što sam ja stradao nego da su ta deca, jer je pred njima život. Svestan sam da taj koji me je unesrećio nije to namerno uradio, nije imao razloga, jer ja nisam nikada bio član ni jedne patije, mada ga ne pravdam jer nije smeo da puca u naseljenom mestu“, kaže Ćamil za RSE.
Priča da su u početku pored njega bili političari, naročito Rasim Ljajić dok je bio u Urgentnom centru u Beogradu, koji mu je pomogao da nabavi neke inekcije da ne došlo do trovanja.
Redovi sugrađana su ga posećivali kada se tek smestio u Novopazarsku banju, a medju njima i novinari.
“Tada sam nekoj TV ekipi rekao ono što bih i danas, da ne znam ko me unesrećio, ne znam da li je to bio Ugljaninov ili Ljajićev pristalica, ako sam izgubio zdravlje ne mogu i dušu. E, tada su se oni prestali da me obilaze, jer su očekivali da ću ja svu ljagu da svalim na suprotnu stranu. Ja to nisam mogao, jer zaista ne znam ko je to uradio“, priča on.
Ćamil ne očekuje mnogo od sadašnjih političara, ali veruje da će mladi imati snage da se izbore za promene, za sebe i svoju svoju budućnost. Poručuje im da budu složni, da se manu podela, zločina i mržnje, jer oni ničemu ne vode.
“Ova Srbija je bogata zemlja, kolika da je. Ne priznajem nijednom Srbinu da je veći patriota od mene, iako nas muslimane računaju kao separatiste. Po islamu čovek ne sme da bude neprijatelj zemlje u kojoj živi, a ja volim Srbiju koliko i Srbi“, ističe.
Ćamil je svoju autobiografsku priču pretočio u roman “Vjetrovi Pešteri”, a pored njega tokom boravka u kolicima svoje misli, zapažanja i mudrosti objavio je u još tri romana i tri zbirke pesama.
Podsetimo, SDP i SDA su se godinama sukobljavale, a u brojnim incidentima je bilo čak i poginulih. Poslednji put u fizičkom sukobu dve strane, tokom vanrednih opštinskih izbora 2006. godine, samo 20 metara od biračkog mesta, poginuo je kandidat za odbornika sa Ugljaninove liste Ruždija Durović.
Kako se tumači, ove dve partije su upravo i postigle pomirenje kako bi predupredile eventualne efekte sandžačkih političkih promena, nakon što je u Skupštinu Srbije ušao bivši muftija Muamer Zukorlić.
Facebook Forum