Balkanske zemlje su suštinski nazadovale u 2016. uprkos formalnom, tehničkom pomaku nekih od njih na putu ka EU: Crna Gora je nastavila pregovore i u međuvremenu pozvana u članstvo NATO, Srbija je otvorila prva poglavlja u pregovorima sa EU, a BiH je konačno podnela kandidaturu za članstvo.
Međutim, odnosi između većine država regije su sve zategnutiji. Istovremeno, one nazaduju - ne samo u vladavini prava i poštovanju demokratskih standarda pre svega u medijima, uvažavanju prava različitih vrsta manjina – već i civilizacijski posrću što se ogleda u retrogradnim vrednostima koje se baštine i dominiraju na ovim prostorima.
Demokratija je verovatno najčešće upotrebljavana i, istovremeno, istrošena reč na Balkanu – jer se pod njenim plaštom i u njeno ime čini mnogo toga nedemokratskog, kako u odnosima među državama tako i unutar svake od njih.
Nezavršeni ratovi iz 1990-ih
Oružje je utihnulo 1995, odnosno 1999. nakon brutalnih ratova. Međutim, mentalno ti ratovi su nastavljeni jer se nacionalne elite i dan danas spore oko uzroka raspada Jugoslavije, karaktera oružanih sukoba, ko je žrtva a ko agresor.
Zbog toga tenzije u BiH, kao i zategnuti odnosi između Srbije i Hrvatske, mnoge zlokobno podsećaju na stanje uoči ratova početkom 1990-ih. Višegodišnje separatističke aspiracije lidera Republike Srpske (RS) Milorada Dodika doživele su vrhunac u 2016. održavanjem referenduma o Danu ovog entiteta.
No, očito je da je u njegovoj pozadini bilo sondiranje terena za eventualno izjašnjavanje jednog dana i o samom statusu RS. Nema sumnje da takav scenario ne bi mogao da prođe bez rata.
Istovremeno, iako je svakog avgusta varničilo između Beograda i Zagreba u vreme obeležavanja operacije “Oluja”– u 2016-oj je taj nezavršeni “diskurzivni” rat između Srba i Hrvata dostigao vrhunac.
Beograd je uputio protestne note zbog ukidanja presuda Alojziju Stepincu i Branimiru Glavašu, zatim podizanja spomenika Miru Barešiću. U Beogradu tvrde da se u Hrvatskoj povampiruje ustaštvo, navodeći kao primer i postavljanje spomen ploče u Jasenovcu poginulim pripadnicima Hrvatskih odbrambenih snaga na kojoj je uklesan ustaški pozdrav “Za dom spremni”.
Iz Zagreba uzvraćaju da Srbija nije odustala od Miloševićevog nasleđa, te da su rehabilitovani četnici Draže Mihailovića a u toku je isti postupak kojim bi se oslobodio odgovornosti Milan Nedić, šef kvislinške Vlade za vreme Drugog svetskog rata.
Čitavu situaciju su “zasladili” izvinjenje hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović zbog deljenja srpskih čokoladica i odluka zvaničnog Zagreba da blokira Srbiju u otvaranju poglavlja o obrazovanju i kulturi u pregovorima sa EU. Kao razlog je navedeno nepoštovanje prava hrvatske manjine na školovanje na svom jeziku.
Hrvatska kritikuje Srbiju za položaj Hrvata, a sama nije učinila mnogo u zaštiti Srba.
U svakom slučaju, ocena predsednika Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini (DSHV) Tomislava Žigmanova da bi Srbija trebalo da izda 186 udžbenika za sve nivoe obrazovanja na hrvatskom jeziku, te izjava predsednika Srpskog nacionalnog veća Milorada Pupovca da 83 povratnička srpska sela i zaseoka u Hrvatskoj nemaju struju – pokazuju da Srbiji i Hrvatskoj manjine više služe kao moneta za potkusurivanje nego što im je istinski stalo da postanu ravnopravni građani ovih zemalja.
Uprkos deklarativnom opredeljenju za poštovanje multietničnosti i multikulturalnosti, što je jedan od preduslova na putu ka EU, činjenica je da balkanske zemlje nastoje da učvrste devetnaestovekovni koncept nacionalne države sa dominantnim narodom a etničke manjine se doživljavaju kao “nužno zlo” i u stvarnosti nisu ravnopravne sa većinskom nacijom.
Lažni antifašizam
To se doživljava kao emancipacija od “nametnutih”, “zavojevačkih” i “totalitarnih” tvorevina i ideologija kao što su Jugoslavija i socijalizam. U tom obračunu sa “mračnom prošlošću” ide se čak tako daleko da se odbacuje i ideja antifašizma kao civilizacijske vrednosti.
Naime, relativizujući, minimalizujući, pa čak i osporavajući partizanski pokret koji je imao ključnu ulogu u borbi protiv fašizma, balkanske zemlje dovode u pitanje jednu od retkih tekovina koja ih povezuje sa Evropom, pošto u svemu drugom zaostaju za njom, pre svega u ekonomskom razvoju ali i nivou demokratije.
U Srbiji je na delu lažni antifašizam, jer se uz partizanski i četnički pokret predstavlja kao antifašistički i čak žrtva komunističkog “terora i propagande”. Ukoliko sud rehabilituje Milana Nedića time će biti zaokružen istorijski revizionizam, a pobeda nazadnih snaga neće biti samo istorijska činjenica već će itekako uticati i na aktuelne procese sa nacionalizmom kao dominantnom ideologijom i jedinom tradicijom, kako je govorio još u prvoj polovini 20-og veka Slobodan Jovanović. Ista dijagnoza se manje više odnosi i na ostale balkanske narode.
Osim nacionalizma sve su prisutnije i neofašističke tendencije koje su, po rečima Borisa Budena, oblik reprodukcije onoga što nazivamo mir. “A u osnovi su društva na našim prostorima u velikoj meri fašistički strukturisana i kada se fašizam nađe ugrožen kreće se u rat. Na pojavnoj ravni, recimo, ljudi u Bosni žive u miru. Međutim, sam sistem koji je nametnut spolja, kao što znate, priznao je u osnovi fašističke ciljeve samog rata”, konstatuje Buden.
U Hrvatskoj se, najblaže rečeno, relativizuje ustaštvo na način da se izjednačavaju Nezavisna država Hrvatska (NDH) i socijalistička Jugoslavija kao totalitarne tvorevine. Međutim, ako je socijalizam bio nedemokratski sistem (prejaka je reč totalitarni, osim možda za početnu fazu nakon Drugog svetskog rata, kada su se komunisti obračunavali sa protivnicima, čiji je simbol Goli otok) - NDH je bio zločinački režim. Dok se Nemačka distancirala od nacizma, Hrvatska još ne može da preseče tu pupčanu vrpcu.
Da li je socijalizam bio humaniji
Doduše, mnogi, pre svega stariji koji se sećaju života u vreme zajedničke države, ne bi se složili ni sa ocenom da je socijalistički režim bio nedemokratski u današnjem značenju te reči, jer nivo bogatstva, zatim lične sigurnosti, mogućnost ličnog ostvarenja uključujući i putovanja, još uvek je gotovo nedostižan za sve sadašnje zemlje.
Jedino su Slovenija i Hrvatska dostigle nivo bruto društvenog proizvoda iz 1989, a da je pri tom jugoslovenski dug iznosio oko 23 milijarde dolara, dok su zemlje naslednice zadužene sa 145 milijardi dolara.
Socijalistička Jugoslavija svakako nije bila višestranačka demokratija u današnjem smislu te reči, ali i aktuelni parlamentarizam na Balkanu više liči na jednopartijsko jednoumlje u vreme Saveza komunista nego na istinski pluralizam.
Tačno je da se zbog kritike socijalizma i samog Tita moglo završiti u zatvoru. Međutim, pojedini kritičari vlasti i moćnih oligarha su nakon 1990-ih ostali bez glave, što, između ostalog, potvrđuju još uvek nerasvetljeni slučajevi ubistava novinara u Srbiji, Crnoj Gori i Hrvatskoj.
U međuvremenu, kao da smo se navikli na gotovo svakodnevne medijske crne hronike prepune vesti o razbojništvima i ubistvima, tako da je sloboda koju posedujemo sve više apstraktna, a konkretno smo sve nemoćniji.
Sloboda nije samo pravo da se nešto kaže, već i mogućnost da se nešto učini za sebe, moć da zaštitite sebe od drugih, uključujući i od nasilja države. Danas građane bivše Jugoslavije nema ko da zaštiti i uglavnom su prepušteni sami sebi.
Odbacivanje prosvetiteljske ideje jugoslovenstva
Istovremeno, odbacuju se obe jugoslovenske države kao anahrone zajednice: Srbi tvrde da su se za nju uzaludno žrtvovali, a Hrvati da je bila njihova “tamnica”.
Međutim, ako su obe jugoslovenske države bile manjkave i anahrone zajednice - ideja jugoslovenstva je bila civilizacijski iskorak u 19 veku, na najboljem tragu tadašnjih stremljenja prosvetiteljstva - jer je podrazumevala ne samo zajedničku borbu protiv dve imperije koje su tada vladale Balkanom, već i kulturnu i druge vrste saradnje i prožimanja, onoga što bi se danas zvalo multikulturalizam. To je bila preteča onoga što bi balkanske zemlje trebalo da rade, naročito kada jednoga dana uđu u EU.
Međutim, one bi sada da koriste uglavnom ekonomske blagodeti EU, ali ne i da se pridržavaju njenih vrednosti, koje je izražavala i ideja jugoslovenstva. To je na tragu stava Nikole Pašića o Evropi, izrečenog pre više od jednog veka: “Uzećemo njihovu nauku i tehniku, ali nećemo njihov duh”. Međutim, kako ističe Latinka Perović, ta nauka i tehnologija su neodvojive od evropskog duha.
Zbog takve, nacionalističke matrice ideja jugoslovenstva je jeres. Čak se i ideja jugosfere pominje bojažljivo. To znači da se pod saradnjom na Balkanu uglavnom podrazumeva ekonomska razmena, dok postoje samo male, izolovane oaze saradnje entuzijasta u kulturi i drugim oblastima.
Jugoslavija je nekada nešto značila u svetu. Sada se čak i balkanske članice EU – poput Hrvatske, pa čak i Slovenija – nalaze na evropskoj periferiji.
Lažno evropejstvo
Bitne su samo kao izvor problema za EU koja uz sve druge teškoće mora da posreduje – pre nekoliko godina u ubeđivanju Slovenije da odblokira put Hrvatske, sada Hrvatsku da ne čini to isto Srbiji, plus dežurne teme kao što su posredovanje između Beograda i Prištine, Grčke i Makedonije i sizifovskog pokušaja da se BiH pokrene sa mrtve tačke.
Dakle, istorija se selektivno tumači. Umesto da bude putokaz šta treba, odnosno ne treba da se čini, ona je postala utočište, a kome je istorija utočište završi na njenom smetlištu. Umesto da se suočimo sa izazovima savremenosti, skrivamo se i tražimo odgovore u prošlosti.
Današnje elite, ne samo političke, nude nam kao platformu odbacivanje jugoslovenstva i socijalizma kao atavizama prošlosti, a zapravo priča o povratku nacionalnim vrednostima nas vraća u prošlost. To ne može da prikrije apstraktna i formalistička priča o EU, ka kojoj idemo neevropskim korakom.
Zapravo, kada je iscrpljena nacionalistička mobilizacija u ratovima 1990-ih, balkanske elite su prigrlile evropsku agendu kao novi izvor svog legitimiteta. To se pre svega odnosi na aktuelnu vlast u Srbiji koja je u prošlosti bila izrazito antievropejski orijentisana. Dakle, evropejstvo je uglavnom forma, a suština politika balkanskih elita je “moderna” mešavina autoritarizma, nacionalizma i populizma koja očito dobro prolazi među biračima jer su takvi trendovi sve rasprostranjeniji i na Zapadu.
Ovakvom stanju doprinosi i politika EU koja je, zarad stabilnosti na Balkanu, sklona da se oslanja na lidere koji imaju neospornu vlast u svojim zemljama, tolerišući razna kršenja demokratskih normi. Međutim, zastoj, pa i nazadovanje demokratskih procesa, dugoročno će imati pogubne efekte i na samu stabilnost ove regije. U Briselu kao da zaboravljaju da je demokratija najbolja garancija sigurnosti.
Brisel nudi evropsku perspektivu Balkanu, mada ni sama EU nije sigurna da će njena budućnost biti evropska. Štikliraju se upitnici EU, dok stvarnost ide drugim tokom. Izbegava se suočavanje sa nužnim promenama, do trenutka kada će najgori scenariji biti neizbežni.
Obespravljeni građani kao moderni “kmetovi”
Vlasti se hvale uspešnim reformama i visokim stopama ekonomskog rasta, čije efekte ogromna većina običnih građana uopšte ne oseća, jer se pod plaštom demokratije i proevropskih promena zapravo dešava pauperizacija, odnosno sve brutalnije raslojavanje na masu obespravljenih i malu grupu moćnih i privilegovanih.
Radnici u privatnim firmama liče na „moderne kmetove“ koji ne smeju maltene da odu u toalet.
Stariji se sa nostalgijom sećaju radničkih prava u vreme samoupravljanja, iako je njihova neselektivna primena vodila zloupotrebama i neefikasnosti sistema. Međutim, bez ekonomske demokratije, sam koncept demokratije je apstraktan pa čak i isprazan.
Logika profita, koja je centralna tačka neoliberalnog koncepta ekonomije, dovela je do produbljivanja nejednakosti širom sveta, zbog čega su građani sve nezadovoljniji.
Na Balkanu je neoliberalni model doveden do savršenstva sa pljačkaškom privatizacijom i koncetrisanjem bogatstva i moći u rukama nekolicine, dok korupcija i dalje cveta.
Iza „sjaja“ potrošačkog društva, šljaštećih šoping molova i nakićenih centara balkanskih prestonica – naročito sada za praznike - krije se beda i očaj miliona siromašnih i propadanje ruralnih područja čije stanovništvo nestaje. Zbog toga mladi i obrazovani masovno napuštaju Balkan, mada to vlastodršcima očito ne smeta, jer će odlaskom umnih lakše vladati.
Modernizacija bez modernosti
Ako su neki veliki projekti u funkciji ekonomske modernizacije, onda se ona definitivno sprovodi bez političke i kulturne modernosti, koja podrazumeva razvijene političke i društvene institucije i političku kulturu.
Institucije postoje samo kao fikus, ključne odluke se donose iza očiju javnosti, u sivoj zoni. Neguje se kult vođe koji kritiku doživljava kao atak na sebe, pa čak i državu.
Postoji formalno politička opozicija, ali nema suštinske političke niti društvene alternative. Intelektualna elita, osim ona koja je uz vlast, nema nikakvog uticaja, izolovana je i gotovo se ne čuje u javnosti u kojoj dominira bahatost i prostakluk. Živimo u tabloidiziranom društvu u kome vladaju neukus, primitivizam i površnost. Nema argumentovane rasprave nego unisonog horskog nastupa i diskreditacije protivnika u javnom životu.
Ovaj model balkanskih društava, u kombinaciji sa rastućim nacionalnim surevnjivostima, podseća na stanje koje je prethodilo pobedi socijalizma. Naime, i u Kraljevini Jugoslaviji je situacija bila nepodnošljiva – socijalne nejednakosti i etnički sukobi u kontekstu uspona nacizma i na kraju Drugog svetskog rata. U odsustvu progresivne levice, jedina alternativa koja se sada nameće je marširajuća ultradesnica širom sveta, koja bi stanje na Balkanu učinila još gorim.
Zbog toga je nužno postaviti neka „radikalna“ pitanja, kako bi rekao Boris Buden. Ako ne postoji istinska, organizovana alternativa, možda je jedan od načina da se delegitimizira mejnstrim politika – masovni politički bojkot građana.
U romanu „Viđenje“, objavljenom 2004, portugalski književnik Žoze Saramago piše da je u jednoj demokratskoj zemlji na izborima bilo samo 25 odsto važećih listića, što je izazvalo paniku vlasti koja je bezuspešno pokušavala da se dokopa kolovođa zavere iza koje – kako se na kraju ispostavilo - nisu stajali ni ideolozi niti organizatori već su, jednostavno, birači nezadovoljni političkim partijama na ovaj način želeli da ih kazne.
U nemogućnosti da sa bilo kim pregovaraju u pokušaju da potkupe i ucene, vlasti su nakon sedam dana ponovo raspisale izbore. Na njima je bilo još manje važećih listića – svega 17 procenata.
Ovo, naravno, nije poziv građanima Balkana koji i dalje u relativno velikom broju izlaze na izbore, glasajući za partije i lidere koji su manje - više na sceni još od ratnih vremena, zatim pljačkaške privatizacije – da bojkotuju političare već da ozbiljno promisle šta još može da se učini pre nego što situacija postane još gora.
Facebook Forum