Trebalo bi ispitati, multidiscipinarno i s raznih aspekata, izraženu sklonost premijera Srbije Aleksandra Vučića da bude upadljivo i eksplicitno impresioniran silom, drskošću ili bar navodnom spremnošću da se neka forma nasilja upotrebi u svrhu nametanja sopstvene volje, protivne zakonima zemlje u kojoj je Vučić predsednik Vlade, a njegova stranka dominira izvršnom i zakonodavnom vlašću. A ni u sudskoj nije baš da je bez uticaja.
Najnoviji slučaj je "divlja gradnja" pozamašnih dimenzija u centru Novog Pazara, a iza koje stoji nekadašnji muftija Muamer Zukorlić, koji se pretvorio u političara i (etno)biznismena. I postao Vučićeva sandžačka uzdanica, na pomalo preupadljivo ljubomorno nezadovoljstvo Rasima Ljajića.
Tu se divlju gradnju, kako stoje stvari, neće rušiti, jer oni koji bi hteli da je ruše ne mogu, a oni koji bi morali – ili, koji bi morali da mogu – to ne žele, navodno zato što imaju preče stvari na umu. Koje su to preče stvari od zakonitosti? Ništa manje nego građanski, politički i međuetnički mir; uostalom, da je nešto sitnije od toga, ne bi se valjda Vučić lično angažovao oko toga? On se ne bavi sitnim poslovima, to valjda prepušta "kompletnim idiotima".
Ipak, premijer je pred novinarima osetio potrebu da objasni da se Zukorlićev objekat neće rušiti silom, jer bi to moglo da dovede do napetosti, ne samo političkih, nego do pravog krvoprolića. Ovim je izjavama prethodila svojevrsna pretnja Zukorlića nekom vrstom ulične pobune ako vlast reši da isteruje mak na konac tako što bi se pridržavala zakona kao pijan plota.
Ne znam zašto li mi se čini da je ova pretnja nekako "koreografisana", da je makar prećutno iskoordinisana s vrhom vlasti, a sve po sistemu "hajde vi sad vičite da svi vide koliko ste jaki i ljuti, pa ću onda morati da vam popustim, i još će mi svi biti zahvalni zbog toga".
Ako je ovo neka igra, onda najpre liči na šibicarenje s partnerom: šibicar i njegov pomoćnik pokupe lovu i nestanu u pravcu celog sveta, a nadobudna koliko i radoznala publika ostane kraća za nešto novca i duža za magareće uši.
Ono što nam se prikazuje kao odgovorna državnička briga za stabilnost i mir pre deluje kao način da se država (dez)organizuje tako da se podeli na one kojima se može sve, pa i da brutalno i sasvim otvoreno krše zakone, i na one koji ne mogu i ne smeju ništa osim da gledaju da se ovima prvima slučajno ne nađu na putu u nedoba. Tako i Zukorlićeve reči deluju kao deo nekog "poslovnog dogovora" u kojem svako treba da odigra svoju rolu.
U sendviču između jednih i drugih – nemoćnih i premoćnih – tobože se nalazi vlast, sva posvećena legalizmu i ostalim vrlinama ekvidistance. U stvarnosti, ona je i te kako nagnuta na jednu stranu; onu unosniju, dakako. Ovde pre svega mislim na simbolički kapital, ali i onaj sasvim opipljiv.
Dakle, kad treba, čak će i Aleksandar Vučić lično da posvedoči da je "nemoćan pred nasiljem" (uzgred rečeno, nekako paralelno se i Maja Gojković predstavlja gde god se nađe kakva kamera i mikrofon kao žrtva brutalnosti i sistematskog terora u režiji, gle sad: opozicije). To više nije ni puko izvrtanje teza: to pre liči na onaj trenutak nadolazeće apokalipse u kojem će laž imati brojniju, verniju i zahvalniju publiku od istine.
Pre aktuelne "situacije", premijer Vučić imao je i onu s navijačima valjda Partizana, kada je takođe javno morao da kaže kako država namerava sasvim da ustukne od takve teme – jer su valjda navijači jako opasni (ko bi to bolje znao od Vučića samog, iskusnog u toj materiji) a klubovima drma ta neka strašna mafija, koju aktuelna vlast inače uopšte ne poznaje, ali zna da je isuviše opasna da bi joj se stalo na put.
Poneka je starija gospođa verovatno pustila suzu gledajući teatralni Vučićev nastup iz pretplatničkog ciklusa "Pogledajte kako se žrtvujem za vas", ali ozbiljno govoreći, nema tu neke sadržine vredne pažnje. Ista je to vlast, naime, koja je pod okriljem noći srušila deo već famozne Savamale, a sada je već kao puna anksioznosti nekog nejasnog izvora na svaki javni spomen tog događaja.
Na ovaj način ne stvara se ništa ni nalik na društvo vladavine zakona, nego se svi bolji potencijali društva zatrpavaju. Ko se nađe u klijentelitičkoj mreži i igra po njenim unutrašnjim pravilima, svih drugih pravila i ograničenja gotovo da je sasvim razrešen. Ko je izvan te igre, može da očekuje da mu sruše bilo šta, legalno ili nelegalno, samo ako se nekome nađe na putu (recimo, dobrom starom Beogradu na vodi; a poznato je i da "voda uvek nađe svoj put").
Ko mu je kriv kad, niti preti ustankom, niti je nekako drukčije u stanju da impresionira premijera.
Facebook Forum