U noći nakon sada već pretprošlih izbora u Hrvatskoj, Aleksandar Vučić čestitao je tadašnjem predsedniku HDZ-a Tomislavu Karamarku vrlo tesnu pobedu na izborima, iako u tom trenutku – i još nedeljama nakon toga – niko nije mogao da zna ko će formirati vladu. Ta usamljena preuranjena čestitka, dakako, nije mogla da prođe nezapaženo, a poruka je protumačena nedvosmisleno.
Pretprošle noći, a ni dan nakon nje, nema Vučićeve čestitke predsedniku DPS Crne Gore i tamošnjem premijeru Milu Đukanoviću, iako je njegova lista dobila dvostruko više glasova od prve sledeće, i po svoj prilici će formirati i narednu vladu. Ako je čestitka izostala zato što je na prethodno opisanom primeru Vučić naučio da se u tim stvarima ne treba zaletati, pošto, eto, nisu sve zemlje u okruženju kao Srbija pa da se odmah zna ko je pobednik (ovde se to, uostalom, zna i pre izbora), onda u redu. A šta ako nije to posredi?
Sve do ovih crnogorskih izbora uporno nam je, i to sa obeju strana, ponavljano kako su odnosi zvaničnih Beograda i Podgorice „najbolji u novijoj istoriji“, to jest još od onomad kad se Đukanović sasvim razišao s političkim mentorom njegovih ranih radova Slobodanom Miloševićem. Šta se to u međuvremenu promenilo, ako se promenilo?
Premijera Srbije u nedelju je u Nišu zatekla vest da je u Crnoj Gori uhapšeno dvadeset građana Srbije pod sumnjom da su na dan izbora ušli u Crnu Goru s pučističko-diverzantskim namerama, a među njima i Bratislav Dikić, do nedavno komandant Žandarmerije Srbije, inače po mnogo čemu koloritna ličnost koja kao da ponosno nastavlja tradicije nekih uniformisanih lica iz devedesetih godina. Zanimljiva koincidencija: za svojih komandantskih dana, Dikić je „stolovao“ upravo u Nišu. Vučić je, pak, mobilisao jedan šarolik vod rezervnih vojnika kojima je zajedničko samo to da su svi od reda ministri u Vladi Republike Srbije i prekomandovao ih u Niš, da tamo u epizodnim ulogama štedljivih asketa koje dele vojičku spavaonicu i kupatilo sudeluju u još jednom ekscentričnom igrokazu koji uspostavlja nove, do sada neviđene standarde političkog kiča bez granica. Predstava će se davati oko nedelju dana, ako ne bude produženja usled velikog interesovanja publike.
Kako god, Vučić i saradnici ogradili su se od Dikića, uzgred izrazivši blagu skepsu prema celoj stvari („čudan mi je datum na koji se sve ovo odigrava“, rekao je Vučić; neke druge datumske koincidencije, slučajno povezane s izborima u Srbiji, nisu mu bile tako čudne), a i crnogorska je strana sutradan diplomatski umirujuće rekla da „zaverenici“ nemaju veze s zvaničnom Srbijom. Verovatno je tako, ili bi u svakom slučaju bilo dobro da je tako. Zato, međutim, još više čudi izvestan višak nervoze, kao i one karakteristične vučićevske samodopadne ironije upućene na raboš „drugoj strani“, tj. u ovom slučaju zvaničnoj Crnoj Gori.
Sa ili bez veze s vlašću, otkud „diverzanti“ iz Srbije u Crnoj Gori, pod uslovom da je ta priča autentična? Uzgred, da li je autentična još ne znamo pouzdano i dokazano, ali da je sasvim moguća, u to ne bi smelo biti sumnje: previše je u Srbiji onih kojima bi nešto ovako moglo pasti na pamet. Otuda je i malo onih koje je ova vest zaista začudila. Crnogorski izbori, naime, od unutrašnjih i spoljnih Đukanovićevih oponenata doživljeni su kao nešto za njih mnogo značajnije od borbe protiv „bahatog lopovskog režima“, kako otprilike glasi popularna verzija za široku domaću upotrebu. Ne, ovde se radilo o „geopolitičkoj“ igri u kojoj, sa stanovišta tzv. patriota, treba spasavati Crnu Goru, tu „srpsku Spartu“, iz kandži Evropske unije, a pogotovo NATO-a, kojima se Đukanovićeva vlast sasvim predala, toliko da je čak zavela i sankcije Rusiji zbog aneksije Krima (kao što je svojevremeno objavila rat Japanu, a mir još nije potpisan). Opozicija je najavila za sutradan po preuzimanju vlasti otkazivanje svih tih „izdajničkih“ aranžmana, plus „otpriznavanje“ nezavisnosti Kosova i razne druge stvari za koje bi im, realno, bio potreban vremeplov koji vozi u rikverc i putem briše sve na šta naiđe. A takvi se još ne proizvode serijski.
Iako Đukanović i Vučić nominalno gledano igraju na istoj strani, razlika među ovim zemljama ne smanjuje se, naprotiv. Srbija nikako da prestane da bude neka vrsta poslednjeg balkanskog utočišta za ljubitelje i sanjare „alternativne“ Evrope kojom se rukuje na daljinski upravljač iz Kremlja ili odakle već. Za to vreme, Crna Gora je podnela zahtev za članstvo u NATO, a u pregovorima oko članstva u Evropskoj uniji dospela je znatno dalje od Srbije. Pri tome, Podgorica ne pokazuje nameru da sedi na dve stolice, ne tvrdi pazar kroz iskarikiranu „titovsku“ politiku nesvrstanosti, ne koketira s Putinom i putinizmom i ne breca se na OEBS i druge međunarodne organizacije da joj se „mešaju u unutrašnje stvari“, kao da im nije baš to posao.
I onda se najednom baš na dan izbora iz pravca sestrinske i prijateljske Srbije pojavi nekakav Dikić, mladi i dokoni penzioner, s grupom od dvadesetak građana zanimljivih biografija, i niko ne pomisli da su krenuli na more u jeftinijem postsezonskom aranžmanu, pa usput svratili u Podgoricu na čuvenu „dojč“ kafu. Niški komandir voda Vučić možda s tim stvarno nema nikakve veze, ali u to bi se mnogo lakše poverovalo kad bi i unutrašnja i spoljna politika Srbije o tome čvrsto i kontinuirano svedočili. Eto teme za premijersko i ministarsko razmišljanje na putu iz kasarne kući, nakon što odsluže samonametnuti dodatak vojnom roku.
Facebook Forum