Kosovki mit je kroz istoriju imao različita značenja različitih poruka, jer je on bio i ostao u službi raznih ideologija, političkih programa i režima – kaže u Intervjuu nedelje RSE politički antropolog Ivan Čolović, autor knjige koja ovih dana izlazi u Biblioteci XX vek, pod naslovom "Smrt na Kosovu polju".
Čolović: U nekim slučajevima, pozivanje na Kosovo i na kosovsku bitku, pre svega pozivanje na kneza Lazara i njegovo čuveno opredeljenje za "carstvo nebesko", korišćeno je da bi se tražilo strpljenje, da bi se tražilo okretanje duhovnim vrednostima. U drugim slučajevima i u drugim situacijama, pozivanje na Kosovo, na kosovsko junaštvo, na Miloša Obilića, korišćeno je da bi se mobilisala nacija, srpska i južnoslovenska na revanš, na osvetu, odnosno na zadobijanje izgubljenog nekadašnjeg "zemaljskog carstva".
Takođe, u nekim slučajevima, kosovski mit je korišćen da bi se legitimisala konstrukcija zajedničke južnoslovenske države, dok je, kao što znamo, devedesetih godina prošlog veka, u ime kosovskog mita razbijena zajednička država južnih Slovena, odnosno Jugoslavija.
U XIX veku, na kosovski mit pozivali su se i liberali i konzervativci i karađorđevci i obrenovićevci, a u XX veku, u ime Kosova, tražili su nešto da učine i levičari i rojalisti i komunisti i nedićevci i partizani. O svim upotrebama kosovskog mita, ponešto pišem u ovoj knjizi.
RSE: Govorite o tome da se kosovski mit baštinio u celom regionu, ne samo među Srbima.
Čolović: Tako je. U ovoj knjizi pokazujem da, pored srpskih verzija kosovskog mita, postoje i bošnjačka, hrvatska, crnogorska, albanska i jugoslovenska verzija ili, prva od njih, ilirska. Zahvaljujući toj širokoj upotrebi kosovskog mita, odnosno njegovoj prilagodljivosti raznim potrebama, on tako dugo traje i tako dugo je opstao, bar dva veka.
Kada govorim o mitu, oslanjam se na neka antropološka mišljenja o prirodi mita, koja kažu da priča o prošlosti nije mit po onome o čemu ona priča, po svojoj sadržini, nego po tome šta ona traži, i koliko ima, u nekom društvu, status nepobitne svete priče o toj prošlosti. Kosovskom mitu se priznje status neporecive svetinje u koju se ne sme dirati. Vi možete i danas da ne verujete u kosovski mit, ali ne smete da kažete da ne verujete. Traži se od vas da mu se pokoravate i da prihvatate njegov autoritet.
RSE: Da li sam u pravu kada kažem da je Vaša knjiga, u stvari, bunt protiv toga?
Čolović: U svakom slučaju jeste. To je u tradiciji otpora nametanju i nasilnom usađivanju onoga što treba da mislimo.
RSE: Kada danas govorimo o kosovskom mitu, o čemu govorimo – o žrtvovanju, o osveti, o junaštvu, o nebeskoj Srbiji...?
Čolović: Govorimo o svemu tome i o takozvanom nacionalnom identitetu. I danas postoje različite upotrebljivosti kosovskog mita. Na Kosovu postoji lokalna funkcija kosovskog mita. Tamošnji političari, lojalni Vladi u Beogradu, koriste reference na Kosovo i kosovske junake da bi učvrstili svoj politički i ekonomski položaj. Srpski političari se, pak, trude da se pokažu kao veliki patrioti i borci za Kosovo, za očuvanje Kosova i kosovskog mita. Na taj način očekuju da će dobiti neke političke i druge privilegije, da će ući u Vladu ili dobiti neki drugi lukrativni položaj.
Vi ste me podsetili na nedavnu izjavu Marka Đurića da Srbiju ne možemo voleti bez Kosova, odnosno, ako nemamo Kosovo, nemamo ni Srbiju koju možemo voleti. Čak je i rekao da Vidovdanski zavet mora biti zavet svih Srba. To je jedna tipična formulacija za mitski govor jer imamo zavet, imamo moranje, imamo autoritet, imamo pridiku, znači jednu vrstu terora mita.
RSE: Pred kraj knjige ste zapisali da je vrednost simbolike kosovskog mita, u današnjoj politici, relativno niska. Da niste prebrzo doneli taj zaključak?
Čolović: Mogućno je da ste u pravu i da će mene razvoj događaja ipak demantovati, ali mislim da je na tržištu političkih simbola, kako volim da kažem, današnja vrednost kosovskog mita mnogo manja nego što je bila devedesetih godina. Bio je jedan trenutak, negde 2008. godine, kada je Kosovo proglasilo nezavisnost i kada su akcije kosovskog mita porasle. Posle toga, to je bilo u vreme onog velikog mitinga u Beogradu, koji je predvodio Koštunica (Vojislav Koštunica, op.a.), koji je tada bio predsednik Jugoslavije, one su pale.
U svakom slučaju je ta vrednost danas manja. Konstatovao sam, čitajući te izvore na osnovu kojih sam knjigu pisao, da se može reći da postoji kriza, ali sa druge strane video sam da se mnogi trude da tu krizu prevaziđu i da traže leka, kako bi kosovski mit oživeli i u današnjim uslovima.
RSE: Zanimljiv obrat se dogodio na Kosovu. Jedan od albanskih lidera, Ramuš Haradinaj, najavio podizanje spomenika albanskim kosovskim junacima. Da li Vas je to iznenadilo?
Čolović: To je novo i do sada nije bilo takvih predloga da se podiže spomenik Albancima koji su navodno učestvovali u kosovskom boju i tamo poginuli. To je smislio Haradinaj i to je zaista novo. Međutim, to me nije iznenadilo zato što znam da za takav potez postoji osnov u verovanjima koja su prisutna u albanskom folkloru, da su u kosovskom boju učestvovali i albanski borci. Ta verovanja su poznata i našim istraživačima.
Nešto od toga je zapisao još i Branislav Nušić u svojim putopisima i zapisima o Kosovu iz vremena kada je krajem XIX i početkom XX veka bio srpski konzul u Prištini. O pesmama o kosovskom boju na albanskom jeziku se dosta zna. Jedna verzija te pesme, u prevodu Gligorija Elezovića, objavljena je dvadesetih godina u Beogradu i to u izdanju Srpske akademije nauka. Tihomir Đorđević i Veselin Čajkanović, veliki stručnjaci za balkansku istoriju i balkanski folklor, vrlo pozitivno su ocenili činjenicu da je predanje o Kosovu prisutno i u albanskom narodu.
RSE: Rekli ste – "navodno" učestvovali albanski vojnici na strani srpske vojske pod komandom kneza Lazara. Ko je, zapravo, sve učestvovao?
Čolović: Kažem navodno, zato što većina priča o legendi o kosovskoj borbi nema potvrdu u pouzdanim istorijskim izvorima. Današnji istoričari, a pre svega mislim na Simu Ćirkovića koji je najveći autoritet u toj oblasti, svode pouzdane podatke na vrlo mali broj činjenica. Zna se da je bitka bila 28. juna, odnosno 15. juna, po starom kalendaru, da su u njoj izgubili život knez Lazar i sultan Murat, da se uz Lazara borio još samo jedan odred vojske koju je poslao Tvrtko I, bosanski kralj u to vreme, na čijem čelu je bio vojvoda Vlatko. Ko je bio među Osmanlijama, jer u to vreme je bilo dosta vazala u osmanlijskoj vojsci, ko je još bio na hrišćanskoj strani – sve su to nagađanja i hipoteze za koje nema potvrde u istorijskim izvorima.
To ne znači da za nekoga, ko se interesuje za legendu, ko se interesuje za kosovski mit, to nije interesantno. Naprotiv, čak i istoričari kažu da ne mogu svoje interesovanje ograničiti samo na ono što su pouzdani izvori. Mi moramo videti zašto, u kom trenutku su izvesne priče ispričane i čemu one služe. Drugim rečima, i sami istoričari se prebacuju na stranu antropologa i onih koji se interesuju da saznaju logiku mitske priče.
RSE: Vi u jednom trenutku u knjizi kažete da se kosovski mit seli u istočnu Bosnu, tačnije u Andrićgrad.
Čolović: Da, to je jedna strategija izgradnje takozvanog nacionalnog identiteta ili kulturnog i etničkog identiteta bosanskih Srba, strategija koju su primenjivali devedesetih godina i Radovan Karadžić i Biljana Plavšić i drugi kreatori te političke tvorevine i tog bosanskog srpskog nacionalnog identiteta. Tu ideju, ili tu strategiju u naše vreme nastavljaju da razvijaju i Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske, i Emir Kusturica i još neki njihovi pomagači.
Ideja tog etničkog i političkog identiteta je zapravo – ako je srpski, on je kosovski. Za tu vrstu konstruktora nacionalnih identiteta, taj identitet se ne može praviti bez Kosova i kosovskog mita. Kako je primetio Ger Duijzings, autor knjige "Religija i identitet na Kosovu", knjige o Kosovu i njegovom identitetu u Bosni i Hercegovini, da Karadžić, Mladić (Ratko Mladić, op.a.) i ovi drugi, grade RS (Republika Srpska) kao carstvo kosovskog duha.
Andrićgrad je počeo da se gradi 28. juna 2011. godine, dakle na Vidovdan. Početa je izgradnja u znaku Kosova i kosovskog mita, a ne u znaku Andrića (Ivo Andrić, op.a.), jer bi onda bilo logično da se za taj dan izabere neki datum iz Andrićeve biografije, rođenje ili dobijanje Nobelove nagrade.
Sa druge strane, Andrićgrad, arhitektonski, sada ima jedno vrlo važno zdanje, crkvu koja se zove crkva Svetog cara Lazara i kosovskih mučenika. Izgrađena je kao replika Dečana. Raznim potezima se pokazuje da se zaista Andrićgrad, a samim tim u širem smislu i RS, simbolički nudi kao carstvo kosovskog duha, pri čemu se nastavlja jedna pretenzija koju su već imali Karadžić, Mladić, Plavšić i ostali bosanski Srbi devedesetih godina, da je to zapravo prava srpska tvorevina, da je pravo carstvo kosovskog duha, ne na Kosovu, ne u Beogradu i u Srbiji, nego u Bosni i Hercegovini.
RSE: Knjigu završavate pitanjem o budućnosti kosovskog mita. Kakav je Vaš odgovor na to pitanje? Da li se on konačno preselio u susedstvo?
Čolović: Da, mislio sam da posle ovog predugog izlaganja o prošlosti kosovskog mita i mojih komentara o tome i njegovom stanju danas, nešto kažem i o budućnosti. Ali, kao i uvek kada se govori o budućnosti i kada se nešto prognozira, to je dosta nestabilan i nezgodan teren. Bojim se da ni tu nisam mogao da dam naročite zaključke. U stvari, neke naznake sam dao. Rekao sam da eventualno postoje dva puta kojim se može razvijati kosovski mit.
Jedan sam nazvao putem demobilizacije kosovskog mita i prihvatanja kosovskog mita kao jedne značajne stranice političke i kulturne istorije srpskog naroda i drugih balkanskih naroda, što je u skladu sa politikom sećanja, danas afirmisanom u Evropi. U toj politici sećanja, pre svega učestvuju nekadašnji krvni neprijatelji u dva svetska rata, Nemci i Francuzi, ali i drugi evropski narodi. Ta politika sećanja hoće da izađe iz začaranog kruga traume, osvete, mržnje, nove traume, nove mržnje, novog rata, nove pobede, novog poraza, da iz te herojske semantike pređe u jednu drugu semantiku, u kojoj će se više govoriti o žrtvama i kobnim posledicama tog ciklusa herojske semantike.
To bi bila neka moguća perspektiva kada govorimo o Evropi i evropskim vrednostima. Jedna od evropskih vrednosti danas, koju pokušava Evropa da izgradi, jeste upravo ta nova politika sećanja, koja bi doprinela da se iziđe iz tog strašnog kovitlaca pobeda i poraza, trauma i pogrešnog mišljenja da se iz traume može izaći samo novom pobedom.
Ali, na žalost, postoji i drugi savremeni kontekst jer ne učestvuju sve evropske zemlje u ovakvoj politici sećanja. Ima i dalje zemalja koje se čvrsto drže herojske semantike, koji govore o svojoj pobedi i koji prete svojim neprijateljima novim pobedama. Da li će se naša politika sećanja i naš odnos prema kosovskom mitu osloniti na te modele i ići tim pravcem, to za sada ne znamo.
To je ona pozicija koju mi, i u politici i u kulturnom životu i u mnogim drugim oblastima društva, pokušavamo da definišemo kao "ni tamo, ni ovamo", kao neku neutralnost – i Rusija i Evropa, i Kina i Azija. Ipak se nameće potreba da se, kada je reč o vrednostima, učini izbor.
RSE: Znamo kakav je bio izbor devedesetih godina prošlog veka. Tada je bila možda i najveća zloupotreba kosovskog mita. O toj zloupotrebi je dosta pisano i u toj zloupotrebi smo mi i živeli. Vi navodite zanimljive primere iz ratova devedesetih, poređenje srpskih lidera, danas haških optuženika, sa kosovskim junacima. Čak se i o zauzimanju Srebrenice govorilo kao o "kosovskom boju".
Čolović: To je bila propagandna ideja i to je bila retorika i strategija tadašnjih bosanskih vođa. Oni su taj sukob između Srba i Bošnjaka predstavljali kao novi kosovski boj. Oni su te bosanske muslimane nazivali Turcima. Sukob sa njima su legitimisali i opravdavali kao sukob sa turskim okupatorima. Oni su se tu stavljali u pozu kosovskih osvetnika, kao da su u to verovali.
Možete da pročitate šta su o tome govorili Karadžić, a posebno Mladić. Mladić je, nakon toga što je, kako on kaže, "osvojio i oslobodio" Srebrenicu, posle onog stravičnog genocida u Srebrenici rekao – evo, ovo vama Srebreničanima, bosanskom srpskom narodu, poklanjam. Osvetu, najzad postignutu nad Turcima. To su ti trenuci kada vidite koliko kosovski mit može da doprinese zločinima mitskih razmera.
RSE: Da li se i danas, u delu Srbije, Slobodan Milošević smatra herojem vidovdanskog formata, a Zoran Đinđić, koji se opredelio za zemaljsku Srbiju i pokušao da raskine sa tim kosovskim mitom, vidovdanskim izdajnikom?
Čolović: Ima takvih mišljenja, čak ih ima sve više i više. Što vreme prolazi, to se ideja o Miloševiću, kao velikom srpskom nacionalnom junaku, i Đinđiću, kao nekoj vrsti Vuka Brankovića našeg vremena, učvršćuje i dalje šire. Nedavno je jedan naš ugledni i poznati istoričar napisao knjigu o nacionalnim srpskim junacima. Trojicu je izdvojio kao najveće – Miloša Obilića, očekivano, Gavrila Principa, i to donekle očekivano. Treći je Slobodan Milošević.
RSE: Da li je kosovski mit imao ikada emancipatorsku ulogu?
Čolović: Za mene je emancipacija zapravo oslobađanje. Ne verujem u kolektivnu emancipaciju koja guši ličnu slobodu. Prema mom mišljenju tu postoji jedna granica mogućnosti da se mitskim govorom zaista ostvari neka emancipatorska vrednost. Između mita i slobode je raskorak. Mit ne priznaje slobodu. Mit podrazumeva pokornost, poslušnost, verovanje u ono što vam se kaže. Oni, koji veruju da je mit nekada nešto emancipovao, mogu jedino pri tom da imaju takvo mišljenje o emancipaciji, da je emancipacija jedna kolektivna stvar, da je emancipacija nešto što zaslužuje i traži žrtvu pojedinačne slobode i pojedinačnog mišljenja. Tu vidim bitno ograničenje vrednovanja mita, pa i kosovskog mita.
U diskusijama o političkim mitovima se pojavljuju dva tabora. Ja sam u taboru prosvetitelja, koji su više za to da se pokušamo što bolje odbraniti i što manje izlagati mitovima. Funkcionalisti kažu da mit može služiti dobrim stvarima. Nisam u ovo drugo baš poverovao.
RSE: Kada bi Vas neko pitao kakvo značenje za Vas ima kosovski mit, da li je on na bilo koji način deo Vašeg identiteta, kako bi ste odgovorili?
Čolović: U predgovoru sam, objašnjavajući zašto uopšte pišem ovu knjigu, rekao da me na to podstakla, ne samo neka intelektualna radoznalost, što se može očekivati od nekog etnologa ili antropologa jer mitovi su tema kojom se bave etnolozi i antropolozi. Ali, pored takvog jednog interesovanja, ili čak više od toga, podstakla me moja egzistencionalna situacija. Bio sam egzistencionalno motivisan onim što sam doživljavao oko sebe devedesetih godina, kada je kosovski mit postao zloćudna najava najgoreg. Hteo sam da vidim šta je to. Hteo sam da pročitam o čemu se radi. Tako da je moje interesovanje za tu lektiru izlazilo iz potrebe da se svojim očima uverim šta tu piše.
Jedna od nagrada za taj trud je što sam mogao da konstatujem da mnogi tekstovi, uključujući i najpoznatije o kosovskom boju i kosovskom mitu, nisu pročitani i da u njima ne piše ono što mi mislimo, što možete naći u udžbenicima i javnim govorima o Kosovu. Piše nešto sasvim drugo, samo treba pročitati. Trud je bio veliki, ali to je jedan od rezultata.
Drugi rezultat je što imam utisak da sada, malo slobodnije, mogu da se odnosim prema kosovskom mitu, znam nešto o njemu. To svoje znanje nudim i drugima, nudim mojim čitaocima. Taj mit traje dugo već, ima predistoriju od XIV do XIX veka, onda svoju punu nacionalnu istoriju već skoro dva veka.
Možda će im pomoći da i oni, kada vide njegovu relativnost, njegovu promenljivost, vide njegove funkcije i njegovu upotrebu, da shvate da mogu malo da iskorače iz te zamračene perspektive, koja se pogrešno smatra svetlom, radosnom i svetiteljskom jer to nudi kosovsko-mitska naracija.
Facebook Forum