Autor: Abbas Djavadi (Prevela i priredila: Jasmina Lazić)
Turski premijer Ahmet Davutoglu objavio je da se na predstojećem, vanrednom, kongresu vladajuće Partije pravde i razvoja (Adalet ve Kalkınma Partisi – AKP) neće ponovo kandidovati za lidersku poziciju. To, praktično, znači i da će dati ostavku na funkciju premijera Turske.
"U svom akademskom i političkom životu nikada nisam tražio bolju poziciju i nikada to neću činiti", rekao je Davutoglu, aludirajući na to da je važnije očuvati veze sa "prijateljima i braćom" nego rizikovati urušavanje tih odnosa zarad opstajanja na položaju.
U javnom obraćanju nakon sastanka sa predsednikom države Redžepom Tajipom Erdoganom, Davutoglu je rekao da niko od njega neće čuti "nijednu jedinu reč" protiv njegovog "brata i prijatelja" Erdogana koga je pominjao kao "našeg uglednog predsednika".
Međutim, Davutoglu je dodao da odustajanje od reizbora "nije bio njegov izbor, već neophodnost".
Davutoglu se, inače, ranije žalio kako se neke odluke u vladajućoj Partiji pravde i razvoja, na čijem je čelu, donose mimo njega.
Razlozi za njegovu najavljenu ostavku bi, međutim, mogli biti mnogo složeniji.
Davutoglu je postao premijer kada je njegov prethodnik na toj poziciji – Erdogan – odlučio da se kandiduje za predsednika Turske u avgustu 2014. godine. Erdogan je pobedio na tim izborima, ali pozicija koju je osvojio još uvek nema moć kakvu on zagovara i priželjkuje godinama.
Erdogan nikada nije krio svoje planove da promeni turski Ustav koji podrazumeva slabu ulogu predsednika i premijera izabranog na osnovu parlamentarne demokratske izborne matematike.
Umesto parlamentarnog sistema u kome predsednik igra simboličnu ulogu nekoga ko ide okolo i preseca vrpce, Erdogan želi "predsednički sistem" koji kontroliše jedan čovek – predsednik.
To, međutim, zahteva ustavne promene koje je moguće doneti jedino putem referenduma i uz pristanak bar dve trećine biračkog tela.
Glasovi koje je dobio pre dve godine bili su dovoljno jaki da mu donesu parlametarnu većinu nakon dvanaest uzastopnih godina na vlasti, ali ne i dovoljno snažni da mu obezbede promenu ustava.
Javnost je sve više protiv funkcije predsednika kako je priželjukuje (i praktikuje) Erdogan, a koja nimalo ne liči na francuski ili američki model upravljanja gde su pravosuđe i zakonodavstvo nezavisni.
U Erdoganovom predsedničkom sistemu, jedan čovek (Erdogan) ima moć da odlučuje o svakom zakonu, kadrovskim imenovanjima, spoljnoj politici, radu banaka i sudova, pa i naslovima u dnevnim listovima, kao i tome ko će voditi političke emisije na popularnom TV kanalu.
Čudno je naime, i ne dokazuje ništa, činjenica da od kako je Partija pravde i razvoja pre nekoliko dana najavila vanredni kongres za 22. maj, sve vesti koje se tiču aktuelnog premijera Davutoglua su iz nekog razloga nestale sa naslovnica novina.
Levent Gultekin, nova nada i insajder u turskoj medijskoj zajednici, tvrdi kako zna da je menadžment "veoma lojalnog" lista "Sabah daily" nedavno u ponoć dobio poziv sa zahtevom da se vesti o Davutogluu sklone. Bio je to veliki ukor za novine, objasnio je Gultekin, dodavši da "svi dobro znamo kakve bi posledice ovo moglo doneti po poslovanje lista".
U stvari, Erdogan već neko vreme testira svoju verziju predsedničkog sistema. Iako po važećem ustavu nema odrešene ruke za to, već se mešao u svaki aspekt političkog, ekonomskog, socijalnog i medijskog života u zemlji.
Otud nije isključeno da su rastući ugled Davutoglua van turske političke scene, baš kao i "slab trud" koji je iskazao po pitanju postavljanja ljudi iz svojih krugova na više pozicije, doneli nervozu njegovom "prijatelju i bratu" Erdoganu koji, sasvim je moguće, može da ga smatra kao ličnu pretnju, odnosno nekoga ko bi bio "alternativa" i mogao da ugrozi očekivani ishod referenduma zakazanog za jesen 2016. godine.
U međuvremenu, Erdogan i ljudi oko njega čine sve kako bi došli do željenog ishoda referenduma. U te napore spada i promovisanje stava da uklanjanje turske nacionalističke ideje i koncepta iz važećeg ustava nije moguće bez "snažnog vođe" i promena Anayasa, odnosno, "Majke zakona", kako se Ustav još naziva u Turskoj. Ova inicijativa mobilisala je i nacionaliste, i liberale, i prokurdske grupe.
Začudo, jedna od dve manjinske stranke u parlamentu, Partija nacionalističke akcije je iznenada počela da se deli na frakcije. Takođe, odjednom se čuju i glasovi da je rešavanje "kurdskog pitanja" nemoguće bez da se Eroganov "superautoritet" formalizuje i učini legalnim.
