Ništa od onoga što se događalo u srpsku izbornu nedelju i što se događa nakon nje ne bi smelo da se događa u jednoj iole zreloj demokratskoj državi – a sa zvaničnih adresa nas uveravaju da je Srbija upavo to, ili barem tome teži.
Najpre, ne bi bilo moguće raspisati vanredne izbore bez ikakvog utemeljenja u političkoj stvarnosti i standardima, potom, ne bi bilo zamislivo sprovoditi ih u ovakvoj atmosferi, bez makar minimalne ravnopravnosti i bez bilo kakve slobodne debate i sučeljavanja u najpraćenijim medijima.
Potom, ne bi bilo moguće – mada je, naravno, legalno – da jedna lista osvoji skoro polovinu glasova, a prva sledeća čak pet puta manje, jer takvi su disbalansi (ko god da su akteri) nezdravi i vrlo retki u demokratskom društvu. No, o demokratskom društvu smo već govorili u prvoj rečenici...
Ovde, međutim, čuda tek počinju. Ne bi bilo moguće ni to da u postizbornoj večeri apsolutni i trijumfani pobednik izbora emituje jed i nezadovoljstvo koje ne mogu da sakriju njegove reči samodivljenja i samočestitanja, a da oni koji su potučeni o nogu i jedva su prešli cenzus budu iskreno zadovoljni.
Zatim, krajnje je neuobičajeno da Trijumfator (u vidu premijera Vučića, ali u svojstvu predsednika vladajuće stranke) dva sata nakon izbora javno obznani ne samo svoj rezultat nego kako je ko od stranaka prošao, te ko prelazi a ko sigurno ne prelazi cenzus – ne pamtimo da je to iko ranije radio. I sad čik neka se državna komisija ne složi s njegovim "neprejudicirajućim" podacima...
Potom, nije smelo da se dogodi da se kroz duge sate ne znaju elementarne stvari o rezultatima, da se stvore ozbiljne konfuzije i nedoumice, da se nagomilju indicije, ako ne i dokazi, o ozbiljnim manipulacijama tokom i nakon glasanja.
Šta je bar za sad, rezultat svih ovih nataloženih "neobičnosti", eufemistički rečeno? Neobičan osećaj da "banalni" brojevi i procenti zapravo ne znače ništa, jer ne odgovaraju nekoj unapred zacrtanoj nameri i planu. Koji su, pak, za Vučića jedini važan kriterijum, te se više ne može poreći.
Čudno je to što ovim naknadnim retuširanjem prvobitnog "trijumfalnog" rapoloženja pobednik sam sebe snžno gura u gubitnički modus, a to je stvarno nešto neviđeno; cinik bi rekao da prisustvujemo trijumfu psiholoških uslovljenosti nad najosnovnijom političkom racionalnošću.
Naime, iako su Vučić i SNS zadržali vlast u državi, osvojili pokrajinsku u Vojvodini i dobili ili zadržali ubedljivu većinu lokalnih skupština, a što bi sve svakom iole racionalnom političkom subjektu bilo san snova, sad ispada dramatično važnije to što je SNS izgubio nekoliko desetina poslanika u poređenju s prethodnim, takođe veštački vanrednim izborima iz 2014, i što ovaj put sam – kad podmiri partnere sa svoje liste – više neće imati većinu, što nije uspeo bitnije da ošteti SPS niti da dokrajči teško tučenu i skoro fatalno ranjenu Demokratsku stranku, pa čak i takve bizarnosti poput poraza SNS-a u dve ili tri centralne beogradske opštine, što bi ipak trebalo da bude stvar samo od simboličkog značaja, ali ispada da teško pogađa jednu krajnje neobično hipertrofiranu političku sujetu.
Realno je daleko važnije što vladajućima o tankoj niti visi još jedan bitan naum: da što više relevantnih aktera ostavi tik ispod cenzusa, i debelo profitira na njihovim rasutim glasovima. Bio bi to, naime, jedini koliko-toliko efikasan lek za neočekivani deficit skupštinskih mandata; deficit koji, naravno, po elementarno demokratskim aršinima i standardima uopšte ne postoji jer vlast i dalje ima solidnu većinu, ali upravo u tome je srž problema: premijerovi standardi, to je sad baš sasvim ogoljeno jasno, suštinski su drugačiji od aršina demokratskog i istinski, a ne tek kozmetički pluralističkog društva. Kako god bilo, sa DS i pokretom "Dosta je bilo" to potapanje ispod crte evidentno nije uspelo, ali se radi na tome kada je u pitanju koalicija zvana Čeda-Boris-Čanak, a osobito kad se radi o savezu DSS-Dveri.
Svašta se prehodnih dana i noći dešavalo oko Republičke izborne komisije, sumnje u nimalo bezalene neregularnosti nisu razvejavane nego su se samo gomilale i, kako stoje stvari, ići će se na ponavljanje izbora na dovoljno mesta da se bar jedna od ovih dveju lista, ili čak obe, "obore", što bi Vučiću svakako popravilo raspoloženje.
Nevolja je samo u tome što u demokratskom društvu izborne komisije ne postoje zato da predsednicima vlada popravljaju raspoloženje (mada, opet, u demokratskom društvu nije baš uobičajeno ni da predsednik državne izborne komisije bude član rukovodstva vladajuće stranke), a gotovo nadrealni priukus bizarnosti ceo zaplet dobija vešću da je lista DSS-Dveri navodno trenutno ispod cenzusa za samo – jedan jedini glas!
Naravno, ume život da izrežira i luđe stvari od toga, ali nevolja je što će, nakon svega to se dešavalo od nedelje do danas, u to poverovati samo onaj kome je službena dužnost ili neposredan interes da u to poveruje. Tako je, posle svih drugih teškom mukom izborenih standarda i koliko-toliko pouzdanih institucija, ozbiljno poljuljana ili ruinirana još jedna "tekovina Petog oktobra": nesumnjiva kredibilnost izbora i postizbornog brojanja glasova.
Za zaključke je još rano, ovo je proces u vrenju, samo što je sve realnije da će to vrenje da zaliči na ono koje je, petljajući s glasovima "neodgovornih" građana, Slobodan Milošević priredio prvo u jesen 1996, pa potom, kao da mu to nije bila dovoljna pouka, ponovo u jesen 2000, poslednju koju je dočekao na vlasti, a i na slobodi.
Kad već spominjemo 1996, treba se setiti i toga da je dr Mirjana Marković tada lansirala na svoj način genijalnu zaumnu dosetku kako je "opozicija pokrala izbore". Dugo se čekalo da ova nesumnjivo originalna i neviđena koncepcija stvarnosti dobije sledbenika. Izgleda da ga je dobila, 24. aprila uveče.