Pišu: Andrej Šarogradski i Aleksandar Gostev (Priredila: Anamaria Ramač Furman)
Pre dve godine, 16. marta 2014, na Krimu je održan "referendum" o statusu poluostrva. Po zvaničnim rezultatima, većina stanovnika glasala je za ulazak Krima u sastav Ruske Federacije.
Doslovno kroz nekoliko dana Državna duma Rusije usvojila je paket zakona o pripajanju Krima Rusiji. Kako su ukazivali nezavisni posmatrači, referendum se odvijao uz kršenje ne samo međunarodnog prava, već i ustava Ukrajine i Autonomne Republike Krim, koja je u to vreme postojala u okviru pomenute države.
Od februara 2014. poluostrvo je bilo pod kontrolom ruske vojske, mada je to zvanično priznato tek nekoliko meseci kasnije. Međunarodna zajednica smatra nelegitimnim glasanje održano 16. marta, a prisajedinjenje Krima Rusiji smatra se ankesijom.
Pristalice odvajanja Krima od Ukrajine i njegovog pripajanja Ruskoj Federaciji uoči "referenduma" izjavljivale su da će taj korak dovesti do procvata poluostrva, da će se povećati plate i penzije, da će se zona odmarališta aktivno razvijati, da će Krim postati bezbedniji.
Šta je Krim danas, te jesu li ispunjena očekivanja – o tome govori režiser-dokumentarista Valerij Balajan, koji je bio u prilici da prati situaciju na Krimu i u danima aneksije 2014. i danas, dve godine kasnije.
RSE: Bili ste na Krimu uoči druge godišnjice "referenduma". Kakvi su Vaši utisci? Da li se život promenio? Kakvo je raspoloženje stanovništva?
Balajan: Ukupan utisak je prilično sumoran. Kao prvo, ja sam prešao granicu iz pravca Ukrajine. Zapanjilo me je pooštravanje režima provere ljudi i saobraćaja s ruske strane. Nikad ranije nije bilo strogog pregleda i stvarnog pretresa. Pregledaju sve u kolima, putnike proveravaju detektorima, istresaju džepove. To još nikad nisam video. Svakog ko prelazi granicu pretresaju po trojica. Ne znam čega se plaše. U svakom slučaju, detaljno kontrolišu svakog ko prelazi granicu.
Bio sam u Simferopolju, u nekoliko sela u dolini Salgira gde pretežno žive Tatari. Osnovni utisak je da su ti ljudi prestrašeni. Svi se boje. Boje se da razgovaraju o bilo čemu što je povezano s Rusijom, odnosno ulaskom Krima u njen sastav.
O svemu što se tamo događa manje-više otvoreno govorili su mi samo današnji poznanici, ljudi koji u mene imaju poverenja. Opšte raspoloženje je prilično tmurno. Privatni biznis je mahom ugašen. Ljudi su ostavili sve. S jedne strane, razlog su dve apsolutno propale turističke sezone. Turisti jednostavno ne dolaze.
S druge strane, oni koji su radili u turizmu žale se da na Krim u velikom broju dolaze ljudi sa Severnog Kavkaza i da preuzimaju sve poslove. Ranije su mali privrednici morali da daju mito ukrajinskoj miliciji. Danas je tu s jedne strane ruska policija, s druge strane oni koje na Krimu nazivaju "Čečenima"... To su došljaci iz Čečenije i Dagestana. Upravo oni preuzimaju sitan biznis. Nekoliko puta je smanjen broj automobila, koji su obično bili parkirani ispred kuća. Golim okom se vidi da su mnogi napustili Krim.
Veoma mi je žao penzionera. U Simferopolju manje-više ima struje. Međutim, po gradićima na južnoj obali Krima negde je isključuju na svaka dva, negde na svaka četiri sata. Zbog toga su u višespratnicama isključeni liftovi, a ima ih mnogo. Jadnim penzionerima koji tu žive ostaju stepenice. Sve to je veoma tužno.
U Sevastopolju nisam bio. Možda je tamo nešto drugačije, jer to je "grad ruske slave". Tamo gde sam bio Krim više ne liči na nekadašnji živahan cvatući kraj na koji sam bio navikao tokom 15 godina, koliko sam tamo živeo. Sad je to depresivna oblast ruske provincije.
RSE: Čemu se nadaju oni koji drže krimska odmarališta? Priča se da će biti izgrađen most. Da li to budi neke nade? Očekuju li ljudi nekakav zaokret na bolje?
Balajan: Mnogi ljudi očekuju boljitak od izgradnje mosta kod Kerča. Nadaju se i novom energomostu. Putin je obećao da će on biti uključen krajem aprila ili u maju. Možda će se time nešto rešiti. Što se tiče mosta kod Kerča, razgovarao sam s tamošnjim stanovnicima. Oni kažu da se tamo zaista nešto radi, pobijaju se šipovi. Ipak, svi sumnjaju da će biti izgrađen u skladu s obećanjima. A dok mosta nema, ostaju trajekti. U februaru i martu, zbog veoma jakih vetrova na moreuzu između Azovskog i Crnog mora plovidba se obustavlja nekoliko puta nedeljno. Ljudi zbog toga čekaju danima. Dakle, brodski prevoz nije rešenje.
Asortiman prehrambenih proizvoda je drastično smanjen usled potpunog prekida snabdevanja iz Ukrajine. Mogu se kupiti samo jedna-dve vrsta mleka i jogurta. Ljudi se žale da stiže samo mleko u prahu, prirodnog uopšte nema. Cene hrane su veoma visoke, gotovo iste kao u Moskvi. To su mahom proizvodi iz Krasnodara i okolnih oblasti. Ljudi to otvoreno ne govore, ali oseća se posvemašnje razočaranje posle svih obećanja i svih nada koje je probudilo prisjedinjenje Krima Rusiji.
Uoči "referenduma" na sav glas su obećavane veće plate i penzije. Penzije su zaista povećane, ali za toliko su porasle i cene. U odnosu na ukrajinske cene, te penzije nisu bile loše. Međutim, sada su penzije izjednačene s onima u Rusiji, a cene su takođe ruske. A to je već sasvim druga priča.
RSE: Drugim rečima, smanjena je kupovna moć penzionera, a upravo oni su činili veći deo onih koji su javno podržavali pripajanje Krima Rusiji?
Balajan: Ako je penzioner pre dve godine primao 1200 ili čak 2000 grivni, to je bilo oko pet-šest hiljada ruskih rubalja. Uz ruske penzije, koje iznose 10-15 hiljada rubalja, penzioneri bi bili na velikom dobitku da su ostale ukrajinske cene hrane. Počev od avgusta i ujesen 2014. što se toga tiče nije bilo loše. Ali, kad je počela blokada i kad je prestala da stiže ukrajinska roba, stigli su ruski proizvodi s ruskim cenama. Litar mleka košta 70-80 rubalja, a u Ukrajini je koštao 10 grivni, odnosno 30 rubalja. Dakle, standard penzionera ne samo da nije poboljšan, nego je veoma opao. Smanjen je broj zaposlenih. Čovek koji je bio zaposlen u brodogradilištu u Kerču mi je rekao: „Sve se seče i odvozi. Sve mašine koje su radile dok je tu bila Ukrajina sada idu u staro gvožđe“.
RSE: Pre dve godine na Krimu su delovali takozvani odredi samoodbrane, koji su negde preuzimali vlast, a negde su zarobljavali ukrajinske jedinice. Šta je bilo s tim odredima? Da li se primećuje njihovo prisustvo? Ako su raspušteni, šta sada rade njihovi pripadnici?
Balajan: Nestali su sa ulica gde su bili tokom 2014. Dok je funkcionisao železnički saobraćaj s Ukrajinom, pri dolasku na simferopoljsku stanicu uverili smo se da su veoma pažljivo proveravali putnike, od mnogih su zahtevali da pokažu šta nose. Ti ljudi nosili su uniforme bez oznaka, nije se znalo ko su oni. Početkom prošlog leta naglo su nestali, kao da su se u zemlju propali. S druge strane, oni koji su nazivani "samoodbrana Krima" u vreme "referenduma" bili su pretežno kozaci s Kubanja i iz Stavropolja. Tamo su bili i pripadnici oružanih snaga i tajnih službi Rusije, koji su se predstavljali kao Krimljani. Samih Krimljana bilo je veoma malo.
Moram da istaknem da je kozački pokret počeo da se razvija na Krimu još pod bivšim ukrajinskom predsednikom Janukovičem. Moj sin je došao iz škole s nekakvom potvrdom da je "kozačić". Osnivane su nekakve opštine koje su koristile rusku simboliku. Ne znam odakle su dolazili. Sada zaključujem da je to bila dalekovidno smišljena politika. Oni su razmeštani protiv Tatara, uz retoriku da oni "podmuklo žele da prigrabe zemlju". Takve opštine postojale su u svakom manjem naselju, činilo ih je nekoliko desetina muškaraca.
U vreme "referenduma", veoma dobro se sećam, kozaci su postavljali kontrolne punktove na putevima koji su vodili u njihova naselja. Dolazio sam i pitao ih šta je to i protiv koga. "Mi ćemo oružjem braniti naše domove od ukrajinskih banderovaca koji dolaze", govorili su. Širile su se neverovatne glasine o tome da će doći nekakvi ljudi koji će klati stanovnike Krima. Punom parom vođena je specijalna propagandna operacija. Što se tiče "samoodbrane", mislim da su više od polovine njenog sastava činili ljudi koji su došli iz Rusije, neki kao hodočasnici. Kasnije su dobijali uniforme. Sada to znamo, gledao sam snimke u Kerču, da su u pravoslavnim hramovima dobijali uniforme i sve ostalo. To se može videti i na internetu.
RSE: Na Krimu se, faktički, odvija vlasnička preraspodela. Da li se s tim u vezi promenila kriminogena situacija. Da li je ona danas gora?
Kriminal je ostao na nekadašnjem nivou. Promenjen je samo nacionalni sastav onih koji krše zakon, pošto se na Krim slilo mnogo sumnjivog sveta. Najviše ima onih koje ranije nismo viđali – pripadnika severnokavkaske dijaspore.
Balajan: Ne bih rekao da je pogoršana. Koliko vidim i slušam, kriminal je ostao na nekadašnjem nivou. Promenjen je samo nacionalni sastav onih koji krše zakon, pošto se na Krim slilo mnogo sumnjivog sveta. Najviše ima onih koje ranije nismo viđali – pripadnika severnokavkaske dijaspore. Viđamo ih po ulicama, bave se svakojakim poslovima. Oni su preuzeli deo novonastalog tržišta. Ne mogu da kažem bilo šta o krupnom biznisu, s tim nisam upoznat. Međutim, mnogi sitni preduzetnici se žale da su došli neki ljudi koji jednostavno preuzimaju kontrolu i otvoreno ih reketiraju.
RSE: U kojoj meri je primetno vojno prisustvo?
Balajan: Kud god krenete na Krimu, odmah primećujete pokrete različitih kolona vojne tehnike, vojnih kamiona. Toga ranije nije bilo. Ruske trupe su svuda. Putevima tutnje tenkovi. Pored toga, nedavno su održani veoma veliki manevri. Nisam shvatio čemu toliki helikopteri. To je bilo približno pre dve nedelje, kad su bili zaoštreni odnosi s Turskom. U svakom slučaju, Krim je prepun ruskih vojnika, oni su svuda.