Zahuktava se rasprava u društvu povodom početka sudskog postupka rehabilitacije Milana Nedića. Tako je Demokratska stranka pokrenula disciplinski postupak za isključenje istoričara Bojana Dimitrijevića zbog, kako je navedeno, zalaganja za odbranu predsednika kvislinške vlade u Srbiji tokom Drugog svetskog rata. U parlamentu, pak, nije prošao predlog jednog poslanika opozicije da se na dnevni red stave izmene Zakona o rehabilitaciji koje bi onemogućile pokretanje takvih postupka za one koji su sarađivali sa okupatorima.
Kada je proletos rehabilitovan vođa četničkog pokreta Draža Mihailović u javnosti je izgledalo skoro nezamislivo da bi se o rehabilitaciji Milana Nedića, koji je bio predsednik vlade za vreme nemačke okupacije Srbije, moglo i razmišljati.
Zakon nije osnovni razlog zbog čega sada kao posledicu trpimo rehabilitaciju, ne onih koji su osuđeni kršenjem nekih pravila u sudskom postupku, kaže profesorka prava Vesna Rakić-Vodinelić, nego se zapravo bavimo rehabilitacijom ideologija, i to vrlo mračnih ideologija.
“Dakle, bilo bi previše optuživati jedan zakon. Da bi se takav zakon doneo bila je potrebna politička volja. Dakle, da dođe do rehabilitacije ne samo zbog osuda nego da zapravo dođe do rehabilitacija određenog pogleda na svet, određene idologije, u ovom slučaju kada je u pitanju Nedić, reč je o jednoj čistoj nacističkoj ideologiji”, kaže Rakić-Vodinelić.
U javnosti se vodi žučna rasprava oko poslednjeg u nizu postupaka za rehabilitaciju.
Jednog od učesnika te rasprave, istoričara Bojana Dimitrijevića čeka moguće isključenje iz stranke zbog zalaganja za rehabilitaciju Nedića. Predsednik Demokratske stranke Bojan Pajtić pokrenuo je disciplinski postupak za isključenje Dimitrijevića jer kako je saopšteno "nijedan njen član, baš kao nijedan grđanin Srbije, ne sme sebi davati za pravo da pronalazi opravdanja za one koji imaju simpatije i razumevanje za kolaboracioniste, kvislinge i saradnike okupatora". Dimitrijević je odgovorio da je Demokratska stranka obrukala i sebe i njega pokretanjem disciplonskog postupka protiv naučnika koji je izneo svoje mišljenje. A to mišljenje izneo je nedavno i u našem programu.
“Ja lično smatram da kolaboracija nije zločin. Kolaboracija je saradnja sa okupatorom. Ona ne mora da znači zločin”, rekao je Bojan Dimitrijević u Mostu Radija Slobodna Evropa.
Dimitijević, odgovarajući stranačkim kolegama, kaže da je njegova ideja bila da se oko Nedića otvori dijalog.
Zašto ljudi ćute?
Govoreći o trendu rehabilitacija, koji stiže i do Milana Nedića, dramaturškinja Borka Pavićević kaže da deklarativno imamo proevropski diskurs, a istovremeno stvarnost koja ide potpuno obrnutim putem.
“Imate rušenje partizanskih spomenika, pa imate ceo jedan istorijski tok koji zapravo govori o tome da se dolazi do Milana Nedića”, kaže ona.
Što se tiče odluke Demokratske stranke, nema dilemu.
“Naravno da se slažem sa odlukom Demokratske stranke, mislim da je to jako važno za ideološko profiliranje stranke. Mislim da je ovo jedna od vrlo važnih stvari gde Demokratska stranka može da pokrene jednu akciju koja će za nju vezati ljude određene ideološke provinijencije. Zašto ljudi ćute? Zato što je popularno zagovarati desnicu”, kaže Pavićević.
Ćutali su i poslanici u parlamentu kada je samostalni poslanik Borislav Stefanović, koji je upravo Dimitrijevićeve izjave o Nediću naveo kao presudni razlog zbog kojih je napustio DS, predložio da se u dnevni red nove sednice uvrste izmene Zakona o rehabilitaciji kako bi se onemogućio pokušaj pokretanja postupka rehabilitacije onih koji su sarađivali sa okupatorima i progonili antifašiste. Taj predlog Skupština nije prihvatila.
“Ja molim Narodnu skupštinu i tražim od većine da hrabro pritisnite taster i omogućite da se danas ovaj predlog zakona stavi na dnevni red zato što ćemo usvajanjem i raspravom o ovom zakonu omogućiti, olakšati sudovima u Srbiji da se odbrane od nelegitimnih, anticivilizacijskih, sramotnih pokušaja rehabilitacije”, reči su Stefanovića koje nisu naišle na odjek među poslanicima.
Podsetimo da je Ivica Dačić 2009. godine sa zida u zgradi Vlade Srbije uklonio sliku Milana Nedića, koja je stajala u redu srpskih premijera.
Da pitanje rehabilitacija nije samo pravno već i političko, vraća se na to Vesna Rakić-Vodinelić, podsećajući da su ključna vremena za donošenje zakona o rehabilitaciji bila 2006. godina, u vreme vlade Vojislava Koštunice, i 2011. godina, u vreme vlasti Demokratske stranke.
“Izgleda da sada ova nova vlast apsolutno ne smatra da je primena takvih zakona bilo kakav problem za Srbiju, tako da se i ona može smatrati saodgovornom za tako nešto, dakle za promociju, prihvatanje i primenjivanje ovakvog jednog propisa. Milsim da je poznato javnosti koliko mnogo zakona se u Srbiji ne primenjuje, recimo Zakon o lustraciji, koji je bio na snazi deset godina, nije bio primenjen ni na jedan jedini slučaj. Tako da bi se moglo reći da je od svih tih mera, koje su u uporednom pravu poznate kao pravne mere tranzicijske pravde, kao suočavanje sa prošlošću, kod nas funkcionišu samo dve, to je denacionalizacija i rehabilitacija”, zaključuje Rakić-Vodinelić.
