Autori: Miloš Teodorović i Arton Konushevci
Haški osuđenik, general Vladimir Lazarević dočekan je u Srbiji, po povratku iz zatvora, kao heroj koji je nepravedno optužen. Iz Ševeningena, gde je izdržao dve trećine kazne za komandnu odgovornost za zločine na Kosovu krajem 90-ih, doputovao je specijalnim avionom sa dvojicom ministara, odbrane i pravde. Nastavlja se sa stvaranjem apsurdne klime u kojoj se javnost solidariše sa osuđenima za zločine, dok žrtve niko ne spominje, ocenjuju sagornici RSE.
Ne samo da su generala Vladimira Lazarevića iz haškog zatvora dopratila dvojica ministara Vlade Srbije nego je poruka jednog od njih, ministra pravde Nikole Selakovića, bila ni manje ni više nego da je uveren da će “ličnost i karijera Lazarevića pokazati mnogim naraštajima u Srbiji šta znači do kraja i na svakom mestu i u svakom trenutku boriti se za svoju otadžbinu”.
Načinom na koji je pri povratku u Srbiju dočekan Vladimir Lazarević šalje se nedopustiva poruka, ocenjuje socijalni psiholog Dragan Popadić. Naš sagovornik kaže da se nastavlja sa stvaranjem apsurdne klime u kojoj se javnost solidariše sa osuđenicima za ratne zločine, dok žrtve baš niko ne spominje.
„Ta poruka znači da postoje dobri i loši zločinci. Dakle, loši zločinci su zločinci sa druge strane. Ali nisu svi zločinci loši već ako je nešto u ime navodnog patriotizma onda svaki zločin postaje, ne samo dobar, već postaje herojski čin vredan divljenja. A apsolutno žrtve niko ni ne spominje. Čujemo kako neko ko dođe posle desetogodišnje kazne i slično, sebe predstavi kao žrtvu i kaže prošao sam haško sudilište ili nešto slično. A apsolutno niko ne pita ni njega niti on sebe šta je sa žrtvama“, kaže Popadić.
General Lazarević, koji se vratio iz Haga u Srbiju posle dve trećine odslužene kazne, izjavio je da je osuđen bez ijednog dokaza, ali i da je uspeo da preživi "haško gubilište". Osuđen je po komandnoj odgovornosti, kao komandant Prištinskog korpusa, a potom i komandant Treće armije Vojske Jugoslavije 1998. i 1999. godine, na 14 godina zatvora zbog zločina na Kosovu, koji su obuhvatali i deportaciju i prisilno premeštanje civila kosovskih Albanaca.
Porodice žrtava: Još tražimo najbliže
Bajram Čerkini, iz Udruženja nestalih u Mitrovici, godinama traga za nestalim članovima svoje porodice. Kaže da ga zanima samo istina, a da gadoček priređen Lazareviću u Nišu poražava.
„Sina, sina sam izgubio, strica takođe, izgubio sam mnogo. Bilo je to 1999. godine. Nikog još nismo pronašli. Mi roditelji, braća, majke nećemo biti zadovoljni dok se ne pronađu naši najbliži. Vlast dočekuje svog saradnika. Ja ne sumnjam da oni ne znaju gde su još 1.650 ljudi“, kaže Čerkini.
Takođe, kako je izgledao vojno-policijski teror na Kosovu, za naš program priseća se Sulejman Hajdini iz Prištine. Opisuje događaje od 3. aprila 1999. godine kada je sa svojom petočlanom porodicom izbačen iz stana u naselju Sunčani breg.
“Živeli smo u četvrtom bloku. Trećeg aprila je došla vojska sa policijom, i rekli su nam da napustimo stan za 15 minuta. 'Gde da idemo', pitali smo? Rekli su `Idite gde hoćete`. Izašli smo, pratili su nas do železničke stanice. Nisu nam dali ni auto da uzmemo, ni stan da zaključamo. U koloni smo išli, sa obe strane je bila policija sa vojskom. Na stanici smo zatekli masu ljudi. To samo oni mogu da urade. Osoba koja je bila na rukovodećem mestu i koja je počinila te zločine da bude potom oslobođena, to je greh, to je grehota zbog naroda koji se napatio zbog njegovih naredbi”, kaže Hajdini.
Srbija više nije zemlja koja okreće glavu od svojih junaka, poručuju ministri, poput Aleksandra Vulina. Lazarević nije prvi haški optuženik koji se u Srbiji smatra herojem, ali nijedan od njih nije na ovakav način i sa takvim porukama sa vrha vlasti dočekan.
Vladimir Lazarević je dobrovoljno otišao u Hag u februaru 2005. godine, gde je posle četiri godine osuđen na 15 godina zatvora, ali mu je kazna posle žalbe smanjena na 14 godina.
