„Mislim da je najbitnija stvar da se stvori dijalog“, kaže za RSE Isidora Žebeljan, akademik i kompozitorka. Nakon bure, koju je u javnosti izazvala izjava predsednika SANU da neko narodu mora da kaže da Kosovo više nije u rukama Srbije, naša sagovornica smatra da je najvažnija stvar proizašla iz te izjave da će možda u Srbiji biti pokrenuta potreba za dijalogom. Kaže da iz jednoumlja ništa dobro ne može da izađe.
Isidora Žebeljan je istaknuta srpska kompozitoka mlađe generacije, redovna članica Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) i članica Svetske akademije umetnosti i nauke (WAAS). Profesorka je na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu.
Pažnju internacionalne javnosti privukla je svojom operom “Zora D”, koju je poručila Genesis Foundation iz Londona.
Većinu dela komponuje po narudžbini značajnih evropskih institucija i orkestara.
RSE: Upravo ste se vratili iz Berlina, sa premijere vaše kompozicije „Klin čorba“, nadrealističke bajke za oktet, u izvođenju solista Berlinske filharmonije, koju vam je naručila fondacija Berlinske filharmonije. Sa kakvim utiscima ste došli u Beograd?
Žebeljan: Obožavam Berlinsku filharmoniju i berlinsku publiku. Neizmerno sam zahvalna i srećna što sam imala priliku da moju muziku izvode ovi muzički bogovi.
RSE: Ako vaš nastup u Berlinu tretiramo kao uspeh, ne samo vaš lični, kao kompozitora, nego i kao uspeh srpske kulture i umetnosti, čini se da bi to trebalo da bude više zastupljeno u ovdašnjim medijima.
Žebeljan: Moguće je da ste u pravu, iako ta vest jeste objavljena u nekoliko naših dnevnih listova i na RTS-u. Ali je činjenica da kod nas postoji jedan šum, koji se proteže iz devedesetih godina, potreba da se ljudi bave gotovo isključivo politikom. Mislim da su iz tog razloga kod nas ljudi izgubili kapacitet da se raduju, da se raduju tuđem uspehu. I ništa što nije politika, sport i skandal, više nije interesantno.
RSE: Za to vreme, u Beogradu je glavna vest bila izjava predsednika SANU, vašeg kolege akademika Vladimira Kostića, koji je rekao da neko narodu treba da kaže istinu, da Kosovo više nije u rukama Srbije. Šta je pokazala žestina kritike koja se sručila na akademika Kostića iz vlasti?
Žebeljan: Pre svega, interesantno je da reakcija premijera nije bila baš tako žestoka. Tu ne bih mogla da se složim. On je dosta blago reagovao na ovu izjavu. To može biti ima veze sa tim što premijer nekako igra neku ulogu „japi Gandija“, koja može da bude interesantna, ali tu postoji jedan mali problem. To je da je Gandi u stvari sve svoje stavove i ideje bazirao na duhovnom i dubokom religijskom utemeljenju. Otuda su Gandijeve izjave i stavovi uvek delovali veoma ubedljivo, iskreno i duboko utemeljeno.
Kad je u pitanju ova druga reakcija, koju ste pomenuli, žestoka, mislim da je to posledica jednog socijalističkog načina razmišljanja onih ljudi čija je zrela svest stasavala i formirala se ili formatirala u socijalističko vreme. I čini mi se dokle god takvi ljudi vladaju političkom scenom, neće biti mnogo svetla u Srbiji.
RSE: Verujete li da je akademik Kostić zapravo rekao ono što svi znaju, i ljudi u političkim elitama, ali nemaju hrabrosti da to kažu građanima?
Žebeljan: Verujem. Istina, koliko god da je mučna, bolna, neprijatna, u ovom slučaju naročito, sa druge strane je lekovita, zato što predstavlja suočavanje sa strahom. I to u stvari jeste zrelost ili nezrelost nacije. Sa jedne strane, mislim da je veoma dobro što se to desilo, jer je otvorilo prostor za mnoge stvari koje su do sada bile tabu tema za dijalog.
Mislim da je to najvažnija stvar koja je posledica te izjave, a to je da će se možda u Srbiji pokrenuti potreba za dijalogom, za slušanjem, da jedni druge slušamo, saslušamo, razmislimo, uvažimo ili ne, ali da se začne jedna druga era komunikacije i tolerancije, koja je toliko neophodna. Sa druge strane bih želela da kažem kada je Kosovo u pitanju, mislim da nijedan srpski političar, ni sada, ni u budućnosti, ne samo političar, nego bilo ko, ko ima nekakvu moć i uticaj, ne bi smeo da odustane od borbe da Srbija, u odnosu na Kosovo, ima što povoljniji status.
RSE: Kada kažete što povoljniji status na šta mislite?
U nekom odsudnom trenutku, nijedan političar, ili bilo ko, nije izašao i rekao – rat je vođen, rat je izgubljen. Kad se rat izgubi, izgube se nažalost i teritorije
Žebeljan: Mislim na ono što je moguće. To ne mogu da znam, nisam političar i ne znam šta se dešava u diplomatskim i političkim krugovima. Ali mislim da je bitno da se bavimo onim što je moguće. Tu pre svega mislim na zaštitu spomenika, na život ljudi na Kosovu i tako dalje.
Uopšte, istorijski procesi su bolna stvar vrlo često. Ono što takođe mislim da je važno, mi se već gotovo dve decenije batrgamo u psihološkom i emotivnom mulju zbog toga što nismo spremni kao narod da prihvatimo istinu. Mislim da veliki deo našeg naroda i dalje misli da rata nije bilo. Jednostavno, u nekom odsudnom trenutku, nijedan političar, ili bilo ko, nije izašao i rekao – rat je vođen, rat je izgubljen. Kad se rat izgubi, izgube se nažalost i teritorije. Postoji toliko primera u istoriji, Poljska recimo, taj deo Ukrajine oko Ljvova, onda Erdelj i Mađarska, ili šta bi Rusi mogli da kažu za Kijev u kojem je 988. godine knez Vladimir primio hrišćanstvo. Ono što mislim da je bitno je da postoji puna svest o tome, ali ne kao opterećenje koje nas koči već kao neka ideja o dostojanstvu.
RSE: Kako biste nazvali to što se neko usudio da pomisli, bez obzira na kasnije pokušaje ublažavanja, da predsednik SANU ne sme da iznese svoj stav ako on nije na liniji politike koju nam nameće garnitura na vlasti?
Žebeljan: Mislim da je to, kao što sam pomenula, zaostavština socijalističkog totalitarizma, tog načina razmišljanja, ali mislim da se na kraju to jako dobro odvilo u onom smislu u kom ostavlja prostor za neko pozitivno razmišljanje o svemu. Mislim da je predsednik države uvideo da je trebalo možda drugačije da govori o tome, i na neki način je došlo do nekakavog pomirenja, i mislim da je to isto jako dobro u svemu tome jer ono što je za nas u ovom trenutku jedino bitno i suštinski važno i što mislim da je poslednji trenutak jeste stvaranje svesti o potrebi nacionalnog jedinstva. Mislim da je to jedino što može da nam pomogne da ne nestanemo. To znači da se pruhvate sve pružene ruke bez obzira ko kojoj partiji pripada, jednostavno da se stvori neka viša svest koja će da razmišlja o nacionalnom biću i o opstanku, a ne o ličnim interesima.
Iz jednomulja ništa dobro ne može da izađe
RSE: Nedavno ste primetili da se davimo u totalitarizmu. Poručili ste da ljudi treba da se probude. Šta je to što treba da nas probudi?
Žebeljan: Upravo te podele. Mi kao narod više nemamo kapacitet za podele. Nemamo moć da se delimo. Suviše mnogo ljudi je otišlo. Nema kreativnog potencijala. Nema ljudi koji imaju ideja, zapravo ih ima jako malo. Zato je bitno da se ti ljudi skupe i zajedno pokušaju da prevaziđu te podele, da pokušaju da oforme neku zajedničku strategiju - šta je to što je najbolje za Srbiju.
RSE: Utisak je da javnost u Srbiji živi u situaciji nikada prekinutog vanrednog stanja. Svakih nekoliko meseci nam se servira priča da su nam neophodni vanredni izbori. Često gledamo obrušavanje na drugačije mišljenje. Mediji ostavljaju utisak jednostranosti, a istovremeno se premijer žali da Vlada nema podršku društva ili barem njegovog najelitnijeg dela. Kakav bi Vaš odgovor bio na tu njegovu poruku?
Žebeljan: Mislim da je najbitnija stvar da se stvori dijalog. Da li premijer, ili uopšte ljudi koji su na vlasti, razmišljaju o tome na suštinski način? Tu se zaista radi o tome da je potrebno da sada ovu državu vode ljudi koji shvataju šta je opšti, a ne lični interes. Mnogo je bitnije da to bude čovek koji će trpeti kritike i biti nepopularan, iz ovih, ili onih razloga, nego insistiranje na jednoumlju. Iz toga ništa dobro ne može da izađe.
RSE: Od 2006. godine ste članica Srpske akademije nauka i umetnosti. Već duže od dve decenije, kada se govori o SANU, raspravlja se o tome da li je ta institucija izbila na loš glas zbog toga što je bila jedna preglasna manjina ili zato što je većina, koja je predstavljala opoziciju tadašnjoj vlasti, bila nedopustivo tiha?
Žebeljan: Mislim da oni, koji su bili protiv rata, manipulacije i demagogije, jednostavno nisu bili dovoljno osvetljeni u tom trenutku jer nisu bili deo političkog trenda, kako u Srbiji, tako ni u inostranstvu. To mi se čini kao osnovni problem, kada je SANU, iz tog vremena, u pitanju.
RSE: Koliko se stvari danas menjaju u SANU?
Žebeljan: Mislim da to ima veze sa medijima, one stvari koje su pozitivne i dobre, nisu dovoljno osvetljene. Mislim da je tako i sada, i da je tako i u čitavom društvu. U SANU postoji veliki broj ljudi koji se bave naučnim radom, umetničkim radom, koji se bave i društvenim radom u svojim oblastima, ali o tome se nikad ne piše.
Uglavnom se pričalo o onim stvarima koje su određenu politiku u tom trenutku zanimale, nije se pričalo o nekim drugim stvarima koje su možda mnogo bitnije za stvaranje kulturnog identiteta, za stvaranje naučnog identiteta Srbije. Mislim da je to mnogo bitnije, u suštini omogućavanje stvaranja neke suštinske elite. Da bi zemlja mogla nekud da se kreće, da napreduje, moraju da postoje ljudi koji imaju dobre ideje, to je ono u kom smislu treba da se usmeri čitava politika, upravo u podržavanju takvih ideja i takvih ljudi jer mi se čini da je ovo sve ostalo jedna stravična autodestrukcija, a to je posledica tog nekog psihološkog emotivnog mulja u kojem mi uglavnom obitavamo poslednje dve decenije.
RSE: U Akademiji radite na zaštiti srpske muzičke baštine. Uporedo sa izjavom predsednika SANU o Kosovu, domaći zvaničnici su vodili diplomatsku bitku protiv članstva Kosova u UNESCO. Da li bi srpska kulturna baština bila ugrožena učlanjenjem Kosova u UNESCO, kako to oni predstavljaju?
Žebeljan: Mislim da je veoma bitno da se svi ljudi, koji imaju neku moć, i sada i u budućnosti, bore da se spomenici naše kulture očuvaju. Budući da imamo, na žalost, loša iskustva i devedesetih godina, ali i u skorije vreme iz 2004. godine, ne bih bila sklona da imam puno poverenje da će Albanci na Kosovu čuvati našu kulturnu baštinu, pogotovo ne u budućnosti.
RSE: Ne mislite li da bi upravo članstvo u UNESCO moglo da doprinese da se kosovske vlasti više posvete toj baštini i da je bolje zaštite?
Žebeljan: To je upravo i rečeno u toj izjavi koju sam pročitala, u telegramu koji je gospodin Tanasković poslao, naravno ne kao njegovo mišljenje, nego kao mišljenje ljudi iz UNESCO-a. Može biti da je to tačno, ali mi nemamo dobra iskustva u tom smislu, tako da bih bila izuzetno obazriva.
Mislim da diplomatskim načinima treba da se skrene pažnja koliko je to važno i da se nikad ne prestaje sa tim, jer ja mislim da smo mi mnoge stvari izgubili što nismo savladali tu veštinu dijaloga. Još s kraja 80-tih je bila prva šansa da se neke dobre stvari urade dijalogom. Zato mislim da ne treba prestajati pričati o tome. Ne prestajati pričati o tome da je to mesto naš Jerusalim u prenosnom smislu reči. Ne možemo da utičemo na to kako će se stvari razvijati, ali mislim da je bitno da ne zaboravimo.
Biti kompozitor u Srbiji je kao biti baštenski puh
RSE: Kako da se izvučemo iz današnje poplave kiča, šunda, realiti programa? Vi ste napustili Nacionalni savet za kulturu. Mislite li da je to Sizifov posao?
Žebeljan: To je pitanje na koje ne znam odgovor, jer ne vidim volju da se to reši. Mislim da je mnogo reči potrošeno o tome, da su mnogi pametni ljudi govorili o tome, ali nisam videla ni jedan korak koji bi učinio bilo šta u smislu da se neke stvari promene. Da li je to jedna potpuna beslovest u odnosu na činjenicu da za pedeset godina, ako se ovako nastavi, mi ćemo nažalost imati, da upotrebim tako teške reči, možda neku generaciju idiota, jer jednostavno neće biti alternative. Potrebno je da neko razmišlja o budućnosti. Da li to iko radi? Meni se ne čini da je tako.
RSE: Gde se izgubila prava kultura? Zašto nam ona nije vidljiva?
Jedina prava državna politika koja može da učini da se Srbija izvuče iz ovog blata, jeste strategija koja će se baviti time da se veliki broj naših stručnjaka vrati u Srbiju, jer je upravo to taj kreativni potencijal koji nam nedostaje
Žebeljan: Mnogo ljudi je otišlo, previše ljudi. Mislim da jedina prava državna politika, jedina prava državna strategija, koja može da učini da se Srbija izvuče iz ovog blata, jeste strategija koja će se baviti time da se veliki broj naših ljudi, a tu mislim na desetine hiljada, na 50 hiljada, na 100 hiljada naših stručnjaka, vrati u Srbiju, jer je upravo to taj kreativni potencijal koji nam nedostaje. Recimo Albanija, kao država, upravo to radi, već neko duže vreme. Ulaže veliki novac u to da se njihovi stručnjaci vrate u Albaniju. Daje im stanove, dobre pozicije i plate. To je apsolutno jedini način da se izađe iz ovog začaranog kruga.
RSE: Ovih dana je održan protest građana, nezadovoljnih dugogodišnjim odlaganjem rekonstrukcije Muzeja savremene umetnosti. Na taj protest je poslat veliki broj policajaca kako smo mogli da vidimo na snimcima i fotografijama. Kako ste tu poruku države shvatili?
Žebeljan: Nisam to mnogo pratila, jer sam tada bila u Berlinu, ali ste mi vi sada opisali, kako je to izgledalo. To se opet uklapa u socijalističko-totalitarni model, koji još uvek očigledno postoji. Dokle god postoje ljudi koji imaju takvu svest i taj način razmišljanja, da se silom rešavaju stvari, a ne dijalogom, mislim da nećemo ići napred.
RSE: Čini se da Muzej savremene umetnosti postaje simbol nezainteresovanog odnosa vlasti prema kulturi. Da li vam je nešto značilo izvinjenje ministra kulture zbog kašnjenja radova na rekonstrukciji, odnosno razloga koji su do toga doveli?
Žebeljan: Ne, nažalost nije mi značilo, jer mi se čini da je u kulturi politika prilično nedemokratska i netransparentna. Ima puno elemenata koji su mutni i puno lične netrpeljivosti u toj politici.
RSE: Da se vratimo vašoj berlinskoj premijeri. Zašto „Klin čorba“ i o čemu kompozicija govori?
Žebeljan: „Klin čorba“ je u stvari naslov jedne stare balkanske priče, koja govori o putniku skitnici, koji se zadesio u jednom mestu. Gladan je i iscrpljen. Želi da se najede. Onda sretne staru škrticu i nagovori ga, divno mu pričajući, u stvari prvo mu kaže da će mu skuvati fenomenalnu, ukusnu čorbu od klinova. Tu se škrtica jako zainteresuje. Onda ga putnik skitnica omađija svojom pričom, tako da škrtica dodaje sve više i više divnih sastojaka koji nisu klinovi. Na kraju skitnica skuva jednu nadasve ukusnu, preukusnu čorbu. O tome se radi u kompoziciji. Kompozitor, pronalazač, skitnica, putnik omađija svoga ega škrticu da zajedno dopuste intuiciji da putem divnih muzičkih sastojaka naprave jednu lepu muzičku, ukusnu priču.
RSE: Kako je reagovala berlinska publika?
Žebeljan: Fenomenalno. Bila sam potpuno oduševljena. Mislila sam da je to uobičajena reakcija berlinske publike, pa sam je tako shvatila. Onda sam čula od muzičara, solista iz Berlinske filharmonije, i još od nekih ljudi, da to uopšte nije uobičajeno, naprotiv, da se vrlo retko događa.
RSE: Ono što je interesantno jeste da se Vaša muzikamnogo više izvodi u inostranstvu, nego u zemlji. Znam da vas često novinari pitaju zašto je to tako. Nije li to prilično paradoksalno, s obzirom da ste u SANU primljeni kao najmlađi akademik, a da vaših dela u samoj zemlji nema na repertoaru?
Žebeljan: To nema mnogo veze sa SANU. Ono što jeste tačno je da više od 50 posto moje muzike nije nikada izvedeno u Srbiji. Meni je to veoma teško i žao, ali sam prihvatila da je to tako. Jednostavno se nekako nosim sa tim, čini mi se sada dobro.
RSE: Još uvek nemate odgovor zašto je to tako?
Žebeljan: Ako izuzmemo sujetu, ljubomoru, zavist i pakost, ne znam šta bi moglo drugo da bude. Malo se i šalim, ali nije li mnogo takvih primera u našoj istoriji umetnosti? Setimo se Kiša, Crnjanskog, Saše Petrovića, Makavejeva. To je uvek jedna te ista priča.
RSE: Što nas opet dovodi do pitanja kako je biti kompozitor u Srbiji?
Žebeljan: Biti kompozitor u Srbiji danas je recimo kao biti baštenski puh - vrsta koja izumire, ali se još uvek održava.
