Ugovor o projektu „Beograd na vodi“, objavljen pre nekoliko dana nakon dugog odlaganja, daje stranim investitorima garancije koje nijedna država ne bi trebalo da pruža, konstatuje u razgovoru za Radio Slobodna Evropa Nemanja Nenadić, programski direktor organizacije Transparentnost Srbija.
“Poput, recimo, obaveze da se nakon zaključenja ugovora neki zakoni koji su bitni za funkcionisanje ugovora promene. U redu je da se investitoru garantuje pravna sigurnost, dakle, da se neće menjati propisi koje je zatekao u momentu zaključenja ugovora, na neki način koji bi ugrozio njegove interese ili makar pravo da dobije odštetu u slučaju da se to desi. Ali, nije u redu da se država obavezuje da će zarad jednog ugovornog odnosa na neki način menjati svoj pravni sistem”, objašnjava Nenadić.
“Takođe”, dodaje on, “veoma je problematična odredba koja govori o tome da Srbija garantuje da nije pokrenut nijedan postupak pred sudom, arbitražom ili drugim organom, niti da se očekuje pokretanje nekog postupka koji bi mogao da ospori punovažnost ili zakonitost ovog ugovora. Naime, postoje inicijative koje su podnete Ustavnom sudu, a u kojima se osporava krovni sporazum, međudržavni sporazum između Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata (UAE). Taj krovni sporazum je bio pravni osvnov i za zaključenje ugovora o ovoj konkretnoj investiciji.”
Na pitanje da li vidi osnovu za ocene da je međudržavni ugovor između Srbije i UAE neustavan, Nenadić odgovara:
“Tome služi Ustavni sud, da tu stvar ispita. Sam konkretan sporazum može biti eventualno protivan Ustavu u nekim odredbama, pre svega oko te preuzete obaveze donošenja propisa, mada mi se čini da su i sami ugovarači svesni da ta odredba nije mogla da proizvede pravno dejstvo pa se i ne predviđaju nikakve konkretne akcije koje bi druga odgovorna strana mogla da preduzme da bi obezbedila izvršenje te obaveze.”
Uprkos kritikama iz stručnih krugova na račun Ugovora o zajedničkom ulaganju za projekat „Beograd na vodi“, iz vlasti i dalje tvrde da je ovaj projekat značajan za glavni grad Srbije. Premijer Aleksandar Vučić ide i korak dalje i ističe da nije čuo nijednu ozbiljnu primedbu od kako je ugovor objavljen, već samo “gluposti i besmislice”.
Podsetimo, ugledni konsultant za strana ulaganja Milan Kovačević ranije je za RSE rekao da se iz priloženih dokumenata na sajtu Vlade Srbije vidi da je međudržavnim sporazumom prekršen Zakon o javno-privatnom partnerstvu.
Da li će u slučaju pompezno najavljivanog projekta Srbija biti na ekonomskom gubitku? Nemanja Nenadić podseća da nije postojalo javno nadmetanje, što bi bio jedini ispravan način da se zaključi je li neki aranžman povoljan.
“Da je kojim slučajem kod ovog pravnog posla bio sprovođen Zakon o javno-privatnim partnerstvima, koji Republika Srbija ima od 2011. godine, postojala bi obaveza da se sprovede analiza koja bi pokazala koji je oblik aranžmana najpovoljniji. Ona bi nam dala odgovor, makar u određenoj meri, kolika bi bila dobit od alternativnih rešenja. Recimo, kolika bi bila dobit kada bi Srbija zemljište prodala ili data u zakup za više investitora – na primer, podelila na sto parcela. Kada bismo imali jedan takav podatak, onda bismo mogli da ga poredimo sa udelom Srbije u budućoj zaradi preduzeća ‘Beograd na vodi’. Tako bismo, makar retroaktivno, mogli da zaključimo da li je ovaj posao bio koristan ili ne. Ta analiza, ako je uopšte i rađena, nije objavljena.”
I na samo objavljivanje ugovora javnost je čekala od aprila, kada su Vlada Srbije i njena firma „Beograd na vodi d.o.o.“ i arapske kompanije „Belgrade waterfront“ i „Al Maabar International Investment LLC“ parafirale sporazum.
Transparentnost Srbija je, podseća naš sagovornik, kontinuirano insistirala na obezbeđivanju javnosti uvid u sadržaj ugovora. Predstavnici vlasti su u više navrata pravdali neobjavljivanje dokumenata različitim proceduralnim razlozima.
Sada kada je ugovor konačno dostupan javnosti pokazuje se da su svi ti razlozi bili samo izgovor, objašnjava Nenadić.
“Ni Komisija za zaštitu konkurencije, ni Komisija za kontrolu državne pomoći nisu mogle da menjaju sadržaj ugovora i naravno da njihovo odobrenje u smislu zakona o kojima se oni staraju nije imalo nikakve veze sa pitanjem javnosti ugovora. Takođe, takve veze nisu imali ni drugi elementi koji su bili bitni za pravnosnažnost ugovora. Dakle, pravnosnažnost nije bila uslov za objavljivanje. Objavljivanje je zavisilo isključivo od volje ugovornih strana. Ovde imamo situaciju da se ta volja pojavila kada je ugovor stupio na snagu, onda kada je počeo da stvara prava i obaveze. Bilo bi bolje da se to dogodilo ranije, u doba kada su zainteresovani mogli da ukažu na problematične tačke, jer se ispostavilo da ih ima”, zaključuje Nenadić.
