Nastavak suđenja oficirima i podoficirima Vojske Srbije Rajku Kozlini i Pavlu Gavriloviću za zločin protiv civila u selu Trnje, počinjen u martu ’99. godine, odložen je usled bolesti jednog od članova sudskog veća.
Na odloženom ročištu, po prvi put je trebalo da svedoče žrtve i svedoci zločina, počinjenog drugog dana NATO bombardovanja u kosovskom selu u opštini Suva Reka.
Sud će njihove iskaze, koje je sudija, uz izvinjenje svedocima zbog odlaganja nazvala „izuzetno važnim za kažnjavanje počinalaca“, čuti 25. septembra, za kada je zakazan nastavak.
Okrivljenima je optužnicom Tužilaštva za ratne zločine Srbije, podignutoj 2013. godine, na teret stavljeno da su, kao nekadašnji pripadnici 549. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije, zajedno sa drugim pripadnicima Pozadinskog bataljona, 25. marta 1999. godine ubili najmanje 27 civila, stanovnika sela Trnje kod Suve Reke na Kosovu – starije muškarce, žene i decu, među kojima i dečaka starog svega četiri godine.
Bekimu Gašiju (Bekim Gashi) su tog dana ubijene četiri maloletne sestre i majka.
„Dvadeset i petog marta 1999. godine ubijena su 22 člana porodice Gaši. Među njima, pet članova moje uže porodice – majka i četiri sestre. Ubijeno je i osmoro gostiju koji su bili kod nas i jedan komšija. Ukupno je tog dana ubijena 31 osoba“, rekao je Gaši za RSE.
Prema optužnici, Pavle Gavrilović je izdao naređenje da u selu „ne sme biti preživelih“, dok je Rajko Kozlina jednom starcu pucao u glavu kako bi drugim vojnicima pokazao kako da ubijaju civile.
„To je bilo vreme kada su NATO snage počele bombardovanje. Mi smo, kao porodica, sedeli kod kuće i čekali da vidimo šta će se dogoditi. Mislim da je bilo oko šest sati ujutru kada smo izašli u dvorište i videli da nas je sa svih strana opkolila vojska. Među njima je bilo i pripadnika policije, ali su većinom bili redovni vojnici u sastavu tadašnje VJ. Prvim pucnjem je pogođen jedan meštanin koji je uzimao seno da bi nahranio stoku. Tada su krenuli u juriš, a mi smo bežali ka našim kućama. Majka i sestra su pobegle kod strica, a ja sam se odvojio od njih, u kuću drugog strica. Veoma brzo, dvorište je bilo puno pripadnika oružanih snaga. Prvo su zapalili vozila i štale. U dvorištu su bile još dve kuće. U jednoj su bile žene i deca, u drugoj u koju sam se i ja sklonio, bilo je 12 muškaraca. U toj kući drugi sprat još nije bio završen. Tamo sam se sklonio i posmatrao ih kroz prozor kako dolaze do kuće u kojoj smo sklonjeni. Jedan oficir se nekome obratio i upitao – šta sada da radimo? Rekli su mu da ubaci bombu i bacio ju je u hodnik kuće. Svi smo legli dole“, priča Gaši vidno potresen.
Vojnici su, dodaje, potom otišli do kuće u kojoj su bile smeštene žene i deca.
„Ubacili su bombu i ranili četiri osobe. Među njima sedmogodišnje dete. To je bio stravičan prizor. Onda je policija nastavila da puca u drugom delu, iza te kuće. U donjem delu kuće bili su članovi moje porodice koji su ranjeni. Moja majka je dva ili tri sata trpela, bila je teško ranjena. Ja nisam bio u stanju da joj pomognem. I dan danas čujem njen glas, kako doziva u pomoć, a ja nisam mogao da joj pomognem“
Gaši i još dvoje njegovih komšija koji su tog kobnog dana izgubili svoje najbliže, nadaju se da će se ono što im je sudija rekla i ostvariti – da će pravda biti zadovoljena i da će ljudi koji su im pre 16 godina pobili porodice, zaista biti kažnjeni.
Kaže nam je da je veoma teško doći u Beograd i suočiti se sa onima koji su počinili zločin. „To je dug i težak put, ali mi smo uporni“, kaže Gaši i dodaje da oseća moralnu obavezu prema svojoj porodici.
„Srbija je počinila ovaj zločin i Srbija sada sudi o ovom zločinu. Naša glavna poruka srpskoj javnosti jeste da želimo da ovo suđenje koje je započeto bude objektivno. Da ne bude suđenje koje će pred očima javnosti i Evrope samo tako izgledati kako bi se dobio neki poen od EU. Suština je u tome da se otkrije istina o svim zločinima koji su na Kosovu počinjeni od strane Srbije. O tome ima dosta izveštaja i podataka. Ti se zločini nisu slučajno dogodili. Oni su bili planirani. Neka počne otvaranje svih dosije i da jednom počne da se sudi za sve slučajeve i da nam omogući da saznamo gde su sahranjene žrtve jer za 14 članova uže i šire porodice do dan danas ne znam gde su sahranjeni.“
Na kraju, Gaši kaže da nema šta da poruči onima koji su naneli zlo njegovoj porodici i da je to sada u rukama suda kome je dao svoje poverenje. Ipak, kada se seti tog vremena i zločina koji je preživeo, za zločince kaže:
„To što ste vi radili, to čovek ne bi uradio. U ratu, vojnik ide na vojnika, a ne na žene i decu.“
U trenutku podizanja optužnice, Gavrilović i Kozlina su bili u aktivnoj službi u Vojsci Srbije i prema podacima kojima raspolaže Fond za humanitarno pravo, oni do danas nisu udaljeni sa dužnosti, uprkos optužnici i apelu FHP-a da se to učini.
Podsetimo da je Fond u maju 2008. godine podneo krivičnu prijavu protiv 11 pripadnika 549. motorizovane brigade VJ zbog sumnje da su počinili zločin u Trnju. U martu 2013. godine, Fond je objavio i dosije o njihovom delovanju, u kojem je opisano učešće pripadnika ove jedinice u zločinu u Trnju, između ostalog i Gavrilovića i Kozline.
