Neće predsednik Srbije da bude engleska kraljica, ali voli da joj piše. Moli je Tomislav Nikolić da utiče na politiku svoje Vlade kako bi odbacila rezoluciju o Srebrenici, ali mu, izgleda, niko od savetnika nije rekao da bi, kad bi krenula da ubeđuje ekipu u Downing streetu, odmah morala da se odrekne krune.
Još je samo falilo da Tomislav Nikolić Elizabeti Drugoj pošalje čokanj rakije “tomovače”, kao što je posluživao diplomate na svojoj predsedničkoj inauguraciji, ali odluka da joj sitnu knjigu ispiše i nije mnogo daleko od tog folklora.
A u tom pisaniju osvanula je i ovakva Nikolićeva definicija srpskog naroda: “Mi smo nacija prilično različita od drugih koje su slične veličine ili moći” (?!).
Mi smo u Srbiji, zar ne, nadljudi, takoreći Uebermenschen.
Jedino niko da objasni zašto zbog ovakvih Nikolićevih izliva i gafova, zbog tako nedopustivnog nepoznavanja diplomatije i protokola, moraju da crvene građani Srbije. Koji ga, uz svitu njegovih savetnika, izdašno plaćaju da zna da upražnjava predsednički zanat.
Plaćaju ga, recimo, i za to da, ako nije znao, sazna da britanski monarh ima tek puka ceremonijalna ovlašćenja i da, u skladu sa tim, već tri stotine godina nema pravo da se meša u politiku vlade i u politički sistem svoje zemlje. Kad bi to krunisana glava učinila, odmah bi morala da se odrekne prestola.
Upitan je li ikad čuo da je neki drugi šef države ili vlade od britanske kraljice tražio da utiče na “svoju” vladu, Eric Gordy, profesor Londonskog univerziteta, lakonski odgovara:
“Ne. Valjda svi znaju da je ona ceremonijalna šefica države i da je strogo zabranjeno da se meša u politička pitanja”.
Pa, kako onda gleda na to da srpski šef države to ne zna?
“Mislim da je to znak neznanja i neozbiljnosti u uredu Predsednika, tim pre što se zna da je i gospodin Nikolić u nekoj meri ceremonijalni šef države, pa se ni on ne pita o političkim stvarima”, kaže Gordy i dodaje da je šteta unekoliko umanjena time što skoro niko u britanskim novinama nije obratio pažnju na Nikolićev gaf.
Paralalena vlada
Za razliku, dakle, od britanske kraljice, koja bi abdikacijom morala da plati cenu mešanja u politiku svoje vlade, u Srbiji to njeni predsednici - evo, već tri i po godine i Nikolić - sasvim nekažnjeno rade. Uprkos tome što zemlja nema predsednički sistem. Valjda zato srpski predsednik delovanje britanske kraljice i ne može da zamisli bitno drugačijim od sopstvenog.
Ustav Srbije, doduše, predsedniku države ne daje snažna ovlašćenja, ali, Srbija je ovo - tim gore po Ustav.
Najviši pravni akt određuje da spoljnu, kao i svaku drugu, politiku, definiše i sprovodi Vlada, ali, koliko vredi Ustav svedoči to što ga šefovi ove zemlje svojim nezdravim političkim apetitima stalno krše. Učinio je to, flagrantno, pomenutim pismom britanskoj kruni, i Tomislav Nikolić.
Kao da mu taj gaf nije bio dovoljan, par dana kasnije predsednik Srbije opet se latio pera. Pisao je ruskom predsedniku Putinu, zatraživši da Moskva uloži veto u Savetu bezbednosti UN na britansku rezoluciju o Srebrenici. Uprkos tome što je Vlada već bila saopštila da to od Rusije neće tražiti, Nikolić je sebi dao pravo da bude paralelna vlada. Šta ga briga za crveno slovo Ustava i druga pravna zanovetanja. Kao da se u Srbiji može izgubiti vlast zato što se krše Ustav i zakon.
Jedno je šta piše u Ustavu, a drugo je šta piše u stvarnosti. O spoljnoj politici Srbije više su odlučivali predsednici države nego njene vlade ili ministarstvo spoljnih poslova, kaže za RSE Dragan Đukanović iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu.
„Kod nas se jedno ono što je Ustavom regulisano, a drugo je šta se stvarno dešava. Stvar je u tome što to zavisi od situacije do situacije. U poslednjih petnaest godina to klatno se stalno pomeralo – da li je to predsednik države ili predsednik vlade – ali, u svakom slučaju, u kreiranje spoljnue politicke zemlje najmanje je bilo involvirano ministarstvo spoljnih poslova“, ocenjuje Đukanović, podsećajući da je Srbija jedina zemlja u regionu koja nema definisanu, institucionalizovanu, spoljnu politiku, zbog čega se ona kreira gotovo dnevno, na nekakvoj ad hoc bazi.
