KOMENTAR IZJAVA MEDDŽIDE KRESO
U EMISIJI „MOST RADIJA SLOBODNA EVROPA“
U emisiji „Most Radija Slobodna Evropa“ autora Omera Karabega, vođen je dijalog (tekst dijaloga objavljen je i u listu „Danas“ 06.07.2015. godine) o saradnji između Srbije i Bosne i Hercegovine u gonjenju osumnjičenih za ratne zločine, što je aktuelizovano slučajem Nasera Orića, a u kom dijalogu su učestvovali Meddžida Kreso, predsednica suda Bosne i Hercegovine i Goran Ilić, navodno profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, a prema fotografiji koja je stavljena na sajt RSE, radi se o Goranu Iliću, zameniku Republičkog javnog tužioca u Republici Srbiji.
U izjavama Meddžide Kreso u ovoj emisiji koje se odnose na tumačenje i značaj Protokola o saradnji Tužilaštva BiH i Tužilaštva za ratne zločine Republike Srbije, navode se brojne tvrdnje koje upućuju na zaključak da autor ovih tvrdnji ne poznaje materiju koju reguliše Protokol niti da razume značaj i domašaj Protokola.
Tako Meddžida Kreso navodi da se Protokol bavi materijom koja je već bila uređena međudržavnim ugovorom o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima; da Protokol predviđa u članu 1 preuzimanje krivičnog gonjenja; da Protokol predviđa ustupanje predmeta Tužilaštva BiH; da tužilac Vukčević ne poštuje ni međudržavni ugovor ni Protokol i time zamajava svekoliku javnost, jer se poziva pogrešno na odredbu člana 10 Protokola; da tužilac Vukčević manipuliše kada nastoji da se predmet „Orić“ ne ustupi pravosuđu BiH; da je bosanskohercegovačko pravosuđe sposobno da slučaj „Orić“ procesuira na profesionalan način, držeći se svih postulata fer i poštenog suđenja; da se poštovao Ugovor između BiH i Srbije o pružanju pomoći u građanskim i krivičnim stvarima, gde je predmetna materija bila regulisana ne bi bilo potrebe da se potpisuje Protokol, te da Protokol nema obavezujući karakter, jer da ima ne bi se, kako ona tvrdi, ovako lako kršio kako se to čini sada (misli na slučaj Nasera Orića).
Protokol o saradnji, u konkretnom slučaju je faktički tehnički sporazum između dva tužilaštva kako bi se brže mogli procesuirati učinioci ratnih zločina. Nije tačno da Protokol predviđa preuzimanje krivičnog gonjenja (to je moguće samo po Ugovoru), niti da reguliše pitanje koje će od dva tužilaštva u nekom slučaju preduzeti krivično gonjenje ili ne. Protokol zapravo, nasuprot tome, predviđa razmenu informacija i dokaza. Ako jedna od strana ima nepotpune početne informacije o nekom događaju koji bi mogao predstavljati neki od ratnih zločina, a informacija o tome se nalazi na teritoriji druge države, onda to tužilaštvo koje ima početnu informaciju od drugog tužilaštva traži obaveštenje da li to tužilaštvo ima informacije o tom događaju, da li ima dokaze i da li se u vezi toga vodi neki postupak protiv određenih lica. Ako tužilaštvo koje traži informacije dobije podatak o tome da se na teritoriji druge države vodi postupak protiv određenog lica za to krivičo delo i da je to lice dostupno organima koji vode postupak, onda ono nema potrebe da preduzima druge radnje na koje je ovlašćeno u istraživanju slučaja, osim ako nema saznanje da se i pored poznatih činjenica krivično gonjenje u drugoj državi ne preduzima. S druge strane, ako od druge strane tužilaštvo dobije podatak o izvršiocima krivičnog dela i o postojanju dokaza za takav slučaj, ukoliko se izvršioci krivičnog dela nalaze na teritoriji tužilaštva koje traži informacije, onda tužilaštvo koje traži informacije na osnovu Protokola razmatra ustupljene informacije i dokaze, te na osnovu procesnih radnji koje i samo može da preduzme odlučuje o tome da li će protiv lica koja su mu dostupna pokrenuti krivični postupak. U oba ova slučaja Protokol omogućava da se pribavljanje informacija i obaveštenja o dokazima vrše u neposrednoj efikasnoj i brzoj komunikaciji koja nije omeđena formalnostima koje predviđa ugovor između dve države po kome bi se i ovakve informacije pribavljale preko Ministarstva pravde obe države. Naprotiv, s obzirom na prirodu pojedinih dokaza, nije isključeno da tužilaštvo koje traži informaciju u daljem postupku, kada pokrene istragu, traži pribavljanje dokaza i putem ugovora između dve države kako bi ti dokazi bili i pravno verifikovani.
Predsednica Suda BiH Meddžida Kreso ne razlikuje šta znači preuzimanje krivičnog gonjenja, preduzimanje krivičnog gonjenja ili dostavljanje informacija i dokaza.
Preuzimanje krivičnog gonjenja ima za pretpostavku da je krivični postupak preko nekog lica pokrenut, što znači da je doneta naredba o sprovođenju istrage ili da je podneta optužnica, pa se onda krivični postupak može ustupiti samo putem međunarodne pravne pomoći, a na osnovu Ugovora između BiH i Republike Srbije.
Preduzimanje krivičnog gonjenja znači da će tužilac kada prikupi sve potrebne dokaze, od kojih neki mogu biti pribavljeni i na osnovu Protokola, ali i bez tako pribavljenih dokaza, odlučiti da li će da pokrene krivični postupak protiv nekog lica i mogućnost pokretanja takvog krivičnog postupka regulisana je domaćim Zakonikom o krivičnom postupku, a ne Protokolom.
Pribavljanje informacije i dokaza na osnovu Protokola ne predstavlja radnju u toku krivičnog postupka već samo predistražnu radnju na osnovu koje se utvrđuje da li se mogu pribaviti valjani dokazi o tome da je neko lice izvršilo krivično delo ratnog zločina i da li se takvo lice za to može procesuirati u krivičnom postupku. Dakle, ove radnje koje su predviđene u Protokolu ne predstavljaju ni preuzimanje, ni preduzimanje krivičnog postupka, kako bi to proizilazilo iz izlaganja Meddžide Kreso. Takođe, Protokolom nije previđeno ustupanje predmeta, kako navodi Meddžida Kreso, već samo dostavljanje informacija i dokaza.
Voditelj dijaloga u uvodu emisije navodi da je Protokol potpisan pre dve i po godine, što je tačno, s tim što je datum potpisivanja Protokola 31.01.2013. godine. Međutim, Meddžida Kreso ili ne raspolaže podacima o predmetu Nasera Orića ili u vezi ovog predmeta iznosi tendenciozne tvrdnje ako su joj okolnosti poznate.
U Republici Srbiji je krivični postupak protiv Nasera Orića pokrenut na osnovu zahteva za sprovođenje istrage koje je Tužilaštvo za ratne zločine podnelo istražnom sudiji Odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu 04.08.2011. godine protiv Nasera Orića. U to vreme navedeni Protokol nije bio potpisan niti se mogao primenjivati. Pre podnošenja zahteva oštećeni su se izričito izjasnili o tome da ne žele da svedoče pred pravosudnim organima BiH zbog svoje lične bezbednosti, te da ne žele da se krivični postupak protiv Nasera Orića vodi pred tim organima. U toku sudske istrage koja je usledila (u to vreme na snazi je bio Zakonik o krivičnom postupku koji nije predviđao mogućnost da tužilaštvo donosi naredbu o sprovođenju istrage), saslušani su i oštećeni i brojni važni svedoci i očevici jednog događaja u kome je smrtno stradalo devet lica i svi su i istrazi izrazili bojazan da bi im sigurnost bila ugrožena na teritoriji BiH ukoliko bi se o njihovom svedočenju saznalo, odnosno ukoliko bi se postupak za to krivično delo vodilo u BiH. Zbog toga je istražni sudija sve njihove iskaze i druge dokaze proglasio službenom tajnom Strogo poverljivom naredbom, tako da zbog toga ne bi bilo moguće da Tužilaštvo za ratne zločine sudske dokaze ustupa tužilaštvu BiH, a zbog iznetog nije bilo moguće ni da se predmet ustupi putem međunarodne pravne pomoći zbog izričitog protivljenja oštećenih i svedoka da se to učini.
Kada sam se pozvao na član 10 Protokola u kome se navodi, kako je to navela i Meddžida Kreso, da će učesnik u Protokolu, na čijoj je teritoriji izvršen ratni zločin, dostaviti dokaze drugom učesniku osim ako se takvom dokazu izričito protive svedoci – oštećeni, to je bilo figurativno pojašnjenje da takva vrsta zabrane postoji u Protokolu, ali sam naveo i prave razloge a to je da svedoci i oštećeni neće da svedoče u BiH i da takvi dokazi tamo ne bi mogli biti ustupljeni iz tog razloga. S druge strane, prema nezvaničnim obaveštenjima kojima raspolažemo, krivična prijava je u BiH podneta mesno nadležnom Okružnom javnom tužilaštvu koje je po toj prijavi postupalo od 2004. do 2009. godine, a da praktično krivični postupak nije bio ni pokrenut, sem što je bi eventualno bila doneta naredba o sprovođenju istrage. Zbog navodnog značaja predmeta i navodne efikasnosti predmet protiv Nasera Orića preuzelo je Tužilaštvo BiH i do 2011. godine (kada je Tužilaštvo za ratne zločine zahtevalo istragu), kao ni do dana kada je Naser Orić uhapšen po poternici u Švajcarskoj, nije preduzelo ni jednu jedinu procesnu radnju, što se ne mora obavezno tumačiti neprofesionalnošću tužilaca u Tužilaštvu BiH koji su se smenjivali u proteklom periodu, već se, naprotiv, osnovano može pretpostaviti da te radnje nisu preduzimane zbog političkog pritiska koji je mogao da vrši Naser Orić preko svojih prijatelja koji imaju značajno mesto u vrhu vlasti BiH.
Zbog svih navedenih okolnosti, s obzirom na rezultat prikljupljenih dokaza, istražni sudija je, a ne tužilac, doneo rešenje o sprovođenju istrage i naredio izdavanje poternice protiv Nasera Orića, na osnovu čega je, a imajući u vidu i rezultate prikupljenih dokaza, potpuno osnovano zatraženo izručenje Nasera Orića kada je po poternici lišen u Švajcarskoj. Tek kada su se u BiH suočili sa tim da bi Naser Orić mogao biti izručen Republici Srbiji, aktiviran je postupak protiv Nasera Orića u BiH, kako bi se moglo tražiti izručenje i od strane pravosudnih organa BiH, a jasno je bez obzira na sve da se prema međunarodnim propisima, ukoliko dve ili više zemalja traže izručenje izvršioca krivičnog dela, onda se daje primat zemlji čiji je državljanin lice čije se izručenje traži, a u konkretnom slučaju u tom smislu je BiH imala prednost, pa je Naser Orić njoj izručen.
Videćemo u daljem postupanju nadležnih organa u BiH da li će Naser Orić biti ozbiljno procesuiran, ako su pravosudni organi u BiH prema tvrdnji Meddžide Kreso visoko profesionalni i nisu pod uticajem politike, ili će se ovaj slučaj rešiti daljim odugovlačenjem, a u daljoj perspektivi i obustavom krivičnog postupka.
Međutim, začuđujuće je u vezi sa ovim temom da gospođa Meddžida Kreso svoje neznanje i nerazumevanje prikriva ničim opravdanim uvredljivim tvrdnjama da tužilac Vladimir Vukčević zamajava svekoliku javnost i da manipuliše kada nastoji da se predmet „Orić“ ne ustupi pravosuđu BiH.
Postavlja se pitanje šta dalje?
Da li ćemo dozvoliti da saradnja pravosudnih organa u regionu zapadne „u ćorsokak“ kao što se iz navedenih razloga dogodilo sa „slučajem Orić“?
Uverili smo se u predmetima „Štrpci“ i „Srebrenica“ koliko je važan zajednički rad tužilaca u regionu, naši zajednički istražni timovi, uvažavanje potpisanih bilateralnih sporazuma i ugovora, uvažavanje glasa žrtava.
Sve to je neopodno uključiti kako bismo ponovo povratili međusobno POVERENJE. Bez toga nema proboja u slučajevima koji opterećuju odnose naših zemalja i naroda, sprečavaju procese pomirenja koji bi trebalo da uslede tek kada pravda bude zadovoljena.
Tužilac za ratne zločine Republike Srbije
Vladimir Vukčević