U poslednjih godinu dana javnost u Srbiji potreslo je nekoliko slučajeva kidnapovanja i brutalnih ubistava maloletne dece. Jedan od njih, možda i najpoznatiji, konačno je dobio sudski epilog: Dragan Đurić, ubica Tijane Jurić, prvostepeno je osuđen na maksimalnih 40 godina zatvora za pokušaj silovanja i ubistvo 15-godišnje devojčice. Za razliku od ovog slučaja, stručnjaci upozoravaju da je kaznena politika za počinioce ovako teških zločina uglavnom blaga, te da institucije kao i društvo moraju da kreiraju ambijent u kojem će ovakvi tragični događaji biti svedeni na minimum.
Iako naglašava da treba sačekati konačnu drugostepenu presudu, kriminolog Dobrivoje Radovanović smatra da presudom ubici Tijane Jurić pravosuđe šalje dobru poruku.
„To je zadovoljavajuće reagovanje pravosudnog sistema u Srbiji na tako težak zločin. To je presuda zbog koje se mnogi prestupnici te vrste dela mogu zamisliti“, kaže Radovanović.
Međutim, moglo bi se reći da je ovakva reakcija pravosuđa više izuzetak nego pravilo.
Podsetimo na ubistvo devojčice Ivane Podraščić, za koje se saznalo tek nekoliko meseci posle slučaja Tijane Jurić. Četrnaestogodišnjakinju iz Beograda je oteo je, silovao i ubio čovek koji je već imao obiman dosije. Početkom devedesetih bio je osuđen zbog ubistva starice, a 2001. je zbog silovanja i teških krađa dobio je kaznu zatvora od tri i po godine.
Radovanović ističe da je stepen recidiva kod krivičnog dela silovanja sto posto, te da se ponovni zločini mogu sprečiti jedino što dužim zatvorskim kazna. Naš sagovornik smatra da je kaznena politika u ovakvim slučajevima prilično blaga:
“Ona ne predviđa da taj čovek može odgovarati i za psihološke posledice koje žrtvi nanosi, a one su nekad i teže od fizičkih. Prema tome, taj bi zakon trebalo da pretrpi ponovo izmene i da se taj element krivičnog dela unese unutra", navodi Radovanović.
Ivana Stevanović iz Centra za prava deteta, pak, smatra da je od dužine kazne za počinioca važnije raditi na njegovoj resocijalizaciji, ali i zaštititi žrtvu koja se, ukoliko preživi zločin, suočava sa novim maltretiranjem, ovoga puta u krivičnom postupku.
“I pored svih zakonskih ograničenja koje smo dali u krivično-pravnoj zaštiti maloletnih lica, vi i dalje imate, na primer, korišćenje instituta suočavanja, i dalje imate činjenicu da se oštećena saslušava tri, četiri, pet, šest puta, što mislim da je nedopustivo”, objašnjava Stevanović.
Nezadovoljan postojećom zakonskom regulativom je i Igor Jurić, otac ubijene Tijane, koji je još prošle godine podneo predlog izmena Zakona o policiji, na kojem su radili stručnjaci sa novosadskog Pravnog fakulteta.
U javnosti poznat kao “Tijanin zakon“ predviđa da potraga za nestalim detetom počinje odmah po prijavi roditelja, a ne da se, kao sada, čeka da protekne 48 sati.
Ivana Radović iz organizacije Astra, koja se bavi suzbijanjem trgovine ljudima, kaže da, iako najveći broj nestanaka dece nema veze sa kidnapovanjem, to nije razlog da se prenebregnu opasnosti kojima su deca izložena.
“Najveći procenat nestanaka dece su deca koja su pobegla od kuće i koja se vrate za kratko vreme, bilo zato što u porodici postoji svađa ili su nešto napravili, dobili lošu ocenu… Ali, i u takvim situacijama, kada je velika verovatnoća da će dete da se vrati, ono je ipak dete. Ono je samo, prepušteno sebi i izloženo nekim rizicima i opasnostima”, objašnjava Ivana Radović.
Dok zakonske regulative čekaju na korekcije, SOS telefoni za prijavu nestanka dece zvone. Nevladina organizacija Astra, koja se bavi suzbijanjem trgovine ljudima, otvorila je telefonsku liniju 2012. godine. Do sada je, kako kaže Ivana Radović stiglo 35 prijava.
Najveći je broj otmica koje iz različitih razloga vrše roditelji, dok je za poslednje tri godine Astra svega tri slučaja kidnapovanja od strane trećih lica.
Nezabeležen slučaj otmice u Srbiji dogodio se, podsetimo, u martu ove godine kada je grupa stranih državljana otela trogodišnju devojčicu u jednom beogradskom naselju. Nakon filmske potere, oni su uhvaćeni, a dete je nepovređeno vraćeno roditeljima.
Iako se slučajevi kidnapovanja teško mogu predvideti, neke mere prevencije, ipak, postoje.
“Posebno kada su deca mala, roditelji bi trebalo uvek da ih imaju na oku. Ne do nivoa panike, ali na nivou jedne dobre pažnje prema detetu. Drugo – uvek savetujemo roditelje da nauče decu da ne ulaze u komunikaciju sa nepoznatim ljudima kad su mala, kao i da ne ulaze u kola nepoznatih”, kaže Radović.
Uz edukaciju dece, važan faktor je i obezbeđivanje sigurnog okruženja, konstatuje Ivana Stevanović, iz Centra za prava deteta.
„Za početak da nam parkovi, trgovi i ulice budu osvetljeni, pa sve do toga da konačno treba vratiti policiju u zajednicu. To nije ništra novo. Policija u zajednici je nešto što je postojalo decenijama u Republici Srbiji. Mislim da naša policija u tom smislu ima dobru tradiciju“, zaključuje Ivana Stevanović.
