“Ako jednoj osobi promenimo mentalnu mapu, mi smo uradili posao”, kaže za RSE glumac Uliks Fehmiu, govoreći o ulozi u predstavi “Romeo i Julija”, u režiji Mikija Manojlovića, koja je rađena u prvoj srpsko-albanskoj koprodukciji. Podvlačeći da je sama predstava jedino merilo da li je čitav poduhvat bio vredan truda, Uliks Fehmiu govori o ličnim motivima za učešće u ovom projektu, o svom ocu, glumačkoj legendi Bekimu Fehmiuu, godinama ratova i razaranja, i tome kako je njegova generacija podbacila u vaspitanju i usmeravanju svoje dece.
Uliks Fehmiu: Onog trenutka kada sam otišao te 1993. godine, kada su prostori oko nas krenuli radikalno da se smanjuju i da nas guše i razdvajaju neverovatnom brzinom, ja sam apsolutno bio svestan svoje nemoći i zato sam i otišao. Iako pokušavam i vrlo se trudim da gledam napred, moj život, život moje supruge, našeg deteta koje se rodilo negde daleko odavde, apsolutno je bio predodređen i obeležen tim nesrećnim događajima koji su gotovo i do kraja uništili ove prostore. Uvek kada dođemo, uglavnom smo pitani kako mi to nešto vidimo. Lično sam uvek veoma pažljiv zato što shvatam da svojom izmeštenošću, ja sam ustvari gost. Trudim se da kažem ono što mislim, a da ne pređem tu liniju vaspitanosti, ipak kao gost u nečijoj tuđoj kući. Nešto se sme izgovoriti, a nešto da bi se izgovorilo jedan prosto mora da bude tu.
RSE: Osećate se ovde kao gost?
Uliks Fehmiu: Ne, ja se ne osećam kao gost, ali sam već 22 godine odsutan. Birajući projekte u kojima učestvujem, pokušavam nešto da kažem, znači kada u jednom umetničkom činu naiđem na istomišljenika. A kao privatno llice koje živi negde drugde i ako ne pokušavam nešto konkretno da radim, bez obzira što je moj život bio poremećen zbog događaja ovde, ne osećam da imam prava da dođem i da sudim. O ovom projektu, mogu samo da govorim o mom najintimnijem i najličnijem doživljaju onoga što smo ovde radili. Ja imam razvijene antene za bilo kakve vrste nacionalizama i šovinizama zato što sam rođen u sredini gde se zovem drugačije. Iako je u mojoj kući stalno pokušavano da se mene i mog brata od toga što više zaštiti, roditelji svoje dete mogu samo donekle da zaštite. A onda to dete, taj mačak Čarli mora da sedne u brod i negde da ide. Dakle, te moje antene su užasno razvijene i one su apsolutno nepogrešive. Ušao sam u ovaj projekat i već posle nedelju dana čitajućih proba sam shvatio, i to sam i rekao Mikiju, ja sam svoju platu već dobio. Prvi put kada sam ušao u bife Radionice integracije gde se ujutro piju kafa i čaj, govorio se srpski i albanski jedan do drugog, engleski tu i tamo kada zafali reči da se međusobno razumemo, ali tu se ni jednog trenutka nije pojavila jedna čestica, jedna iskra bilo čega što bi nas koji smo ovde moglo da podseti da je sve što se van prostora u kom smo probali potpuno nenormalno. Da u tom trenutku, radeći na tom komadu i družeći se, govorimo albanski i srpski i razmenjujemo te rečenice, a da je onog trenutka kada izađemo iz ovih prostorija, sve okolo potpuno suprotno i da je ovo što se ovde dešava potpuno nezamislivo.
RSE: Da li verujete da će ova predstava biti put ka razumevanju i u prostorima van Radionice integracije?
Uliks Fehmiu: Ja apsolutno mislim da pojedinci i te kako mogu menjati stvari, kako na bolje tako i na gore. I ako ovim našim malim projektom jednoj osobi uspemo da promenimo mentalnu mapu, mi smo uradili posao. Pa ja sam živeo pored oca koji je izgubio veru u lekovitost sopstvene profesije. Ja sam je takođe, kao pokušaj glumca, takođe izgubio zato što se u trenutku kada sam ja krenuo da se razvijam kao glumac, on kao glumac gasio, a oko nas je sve gorelo. I u tom trenutku sam se takođe osećao potpuno besmisleno na pozorišnoj sceni u Beogradu dok je na sto kilometara odavde goreo Vukovar. Ja sam se tako osećao, a moja majka je preživljavala sva ta čuda samo zato što je bila na sceni svake noći. Tu nema nikakvog suđenja prema onome ko je igrao ili onome ko je odlučio da ne igra. U tom trenutku nisam mogao da igram, i kao usamljeni emigrant prošao sam kroz jednu fazu samosažaljenja i krivljenja lošeg rasporeda zvezda za sopstvenu i sudbinu svoje generacije. A onda sam negde čitav taj film u tišini krenuo da okrećem unazad. Bez velikih iluzija da umetnost može da promeni svet u jednom trenutku, spoznao sam da unutar našeg mikrokosmosa, unutar moje male porodice, ako na svoje dete prenesem vrednosti za koje smatram da su bitne za njenu dobrobit, da je to način kojim se multipliciraju vrednosti i da to može da ima pozitivan domino efekat. Nažalost, mržnja i destrukcija je mnogo zaraznija bolest i mnogo brže se pali i širi, gori i uništava sve pred sobom. Građenje ljubavi i multipiciranje ljubavi i tolerancije, razumevanja nas kao nesavršenih ljudskih mašina je mnogo dugotrajniji i sporiji proces, ali on je jedini tačan i ispravan.
Dugo će trajati posledice našeg roditeljskog nemara
Postoji jedan deo u kom Miki u programu predstave govori o svojim roditeljima i nada se da će oni biti ponosni na to što su svog sina uspeli da nauče. To je jedini pravi način i u to duboko verujem. A sada govorim o roditeljima moje generacije koji su ostali ovde. Razumem da je bilo užasno teško u trenutku kada vam pred očima nestaju sve vrednosti koje su do juče postojale, ali mislim da je tu moja generacija ondašnjih roditelja kolabirala u vaspitanju svoje dece, dozvoljavajući sebi da zbog svega što se dešavalo da oduška, i apsolutno su zanemarene sledeće generacije, koje sada imaju 18, 19, 20 godina. Posledice našeg roditeljskog nemara će trajati mnogo duže nego vreme koje je nam je bilo potrebno da odvojimo za svoju decu i da se njima na jedan pravi i ozbiljan način pozabavimo. Mi imamo potrebu da pripadamo grupi, a na našim prostorina grupe koje su njima bile prisupačne su apsolutno grupe od kojih su roditelji morali da ih brane i štite. Za pomirenje je potrebno vreme, hrabrost i istinska vera da te onaj drugi ne ugrožava i da onaj drugi nije kriv za tvoju nesreću. Iako je to užasno teško i veoma često gotovo nemoguće, ali onog trenutka kada pokušamo da budemo gospodari svoje sudbine, a ne marionete u nečijim tuđim rukama, onda stvari kreću da budu malo više moguće. Nije nemoguće. Mislim da smo kroz jedan nesavršen period, ali ipak moguć, živeli nekih dobrih četrdesetak godina u nekakvom zajedništvu.
RSE: Da li se stvari danas menjaju, koliko se to nerazumevanje prevazilazi, a koliko mu se iznova vraćamo?
Uliks Fehmiu: Nešto se menja, po mom unutarnjem satu užasno sporo, ali se menja. Sama činjenica da smo učestvovali u ovom projektu, pre dvadeset godina bi bilo nezamislivo. U Srbiji, prostorima bivše Jugoslavije, vi ne možete pokušati da uradite nešto na bolje, a da ne napravite nekakvu vrstu kompromisa. Znači, da ostanete čisti, to je nemoguće. Mogli ste da ostanete čisti ako se, kao moj otac, apsolutno sklonite od svega i nemate nikakvog kontakta sa sredinom, sa ljudima. Onog trenutka kada odlučite da progovorite vi morate da budete deo, akter u kulturnom i političkom životu jedne sredine, a politike i političara se u mojoj porodici gadimo i užasavamo na svaki način. Pitanje je samo da li je kompromis na koji ćete pristati za vas prihvatljiv ili neprihvatljiv. Mi ovde više nemamo ništa. Nemamo opoziciju. U našoj sredini ne postoji niko čiji je integritet i autoritet zasnovan na njegovoj doslednosti ili na shvatanju profesionalnosti poziva kojim se bavi. To je uvek pod uticajem nečeg ličnog. I sve dok ne budemo krenuli da radimo svoje poslove najprofesionalnije moguće, kod nas stvari neće krenuti na bolje. Zadatak nas koji smo učestvovali u ovoj predstavi je bio jedan jedini, da kao glumci, zanatlije i profesionalci uradimo jednu predstavu na najprofesionalniji i najmaksimalniji način. Sve ostalo nije naš posao. A svako od nas ima svoje različite initimne motive, i mislim da je svako od glumaca i članova ekipe ko je učestvovao i te kako imao potrebu da učestvuje u procesu koji je proces otvaranja, a ne zatvaranja.
RSE: Kako ste doživeli reakcije publike na premijeri u Beogradu?
Uliks Fehmiu: Pretpostavljam da su je doživeli različito. Moj brat je bio na predstavi. Došao je već po zadatku na premijeru svog brata, sa blagom brigom da će se vrteti na stolici dva sata i da će ga jedan tradicionalan Šekspir malo ugnjaviti. On kaže da je mu je tih sat i 55 minuta proletelo, a njegova devojka koja je bila na premijeri, dolazi ponovo da je gleda sa svojom drugaricom. Ne znam da li je to nekakav pokazatelj, ali ipak mislim da jeste, kada neko emotivno doživljava predstavu. Ona je plakala od početka do kraja, sa pauzama između. Njih dvoje nisu ljudi iz profesije, oni su dva obična beogradska uzorka.
RSE: Predstava je na dva jezika, srpskom i albanskom i nema prevoda, imate li utisak da vas je publika razumela?
Uliks Fehmiu: Ja sam veoma razmišljao o tome da li treba imati prevod ili ne, Miki je apsolutno smatrao da ne. Kada sam ćerki, koja živi u Americi, rekao da nema prevoda, ona je rekla da je to pogrešno i besmisleno. Onda je bila ovde na jednoj od generalnih proba i njen je utisak bio potpuno drugačiji. Slušao sam razne ljude posle premijere i desi se nešto čudno. Desi se da neko prvi put čuje jedan jezik koji misli da poznaje i bilo bi nekako logično da su upoznati sa melodikom, sa samim jezikom svog suseda. Ali to prosto nije tako i razni su rekli da im je sam jezik božanstven i da im je to kao nekakvo otkrovenje. Da li je jezik taj zbog koga mi u stvari ne komuniciramo? Nije, o tome se i radi. Mi ovde imamo srpsko-albanski odnos, a onda imamo i sve druge nesporazume sa susedima sa drugih strana, gde se odlično jezički razumemo, a možda su nam sukobi još krvaviji i još strašniji.
Prilika da glumim na jeziku moga oca
Moj otac je u celoj svojoj glumačkoj karijeri sa oko 50 filmskih i ne znam koliko pozorišnih uloga izgovorio dve rečenice na svom maternjem jeziku. Postoji video klip kada je bio gost u Tirani 2000 i neke godine. On ulazi u neku salu i svi kreću da tapšu. On kaže - zašto tapšete? Tišina u sali. ‘Igrao sam na srpskom, na romskom, na engleskom, na italijanskom, na francuskom, a da li ste me nekad čuli da igram na albanskom? Niste.’ I onda je izgovorio nekakve stihove i rekao - a sada možete da tapšete. Za mene, a znam da bi i za njega sigurno i te kako značilo da sam ja dobio priliku, i ja sam zahvalan zvezdama da sam dobio priliku da igram na njegovom maternjem jeziku. A siguran sam da bi posle odgledane predstave, jer je on apsolutno kao i ja, smarao da je na kraju sam čin, sama pozorišna predstava jedino merilo da li je čitav poduhvat bio vredan truda. Znam da smo napravili ozbiljnu i značajnu predstavu. Ozbiljan i značajan umetnički čin. I to je najvažnije od svega što se ovde dogodilo.
