U prošloj i ovoj godini iz Srbije nije bilo izvoza naoružanja i vojne opreme u Libiju, a iz srpskih fabrika ta roba trenutno ide u više od 65 zemalja, rekli su za RSE u Ministarstvu trgovine. Srpska namenska industrija poslednjih godina je u ekspanziji, godišnji izvoz vredan je stotine miliona dolara, a oružje iz domaćih fabrika kupce ima od Amerike do Jugoistočne Azije.
Nakon velikog povratka vojne industrije Srbije sredinom dvehiljaditih, kada je svetska štampa pisala da su srpske puške i municija sa trona najuspešnjeg proizvoda skinuli maline, izvoz tog sektora je u porastu. Samo u 2013. godini izdate su dozvole za izvoz oružja i opreme vrednih 382 miliona dolara.
Polovina tog izvoza, rekao je za RSE Stevan Nikčević, državni sekretar u Ministarstvu trgovine Srbije, bilo je namenjeno kupcima u Sjedinjenim Američkim Državama.
"SAD su već godinama najveći kupac našeg naoružanja i vojne opreme. A posle njih slede neke druge destinacije... U Ameriku najviše idu mala i srednja municija, kao i konvencionalno naoružanje. Program „Zastava oružja“ najviše je zastupljen", kaže Nikčević.
Posle SAD, srpske fabrike najviše izvoze u zemlje Subsaharske Afrike, na Arabijsko poluostrvo u Kuvajt i Saudijsku Arabiju, u Izrael i Južnu Ameriku gde se izdvaja Peru, i u Jugoistočnu Aziju gde su među stalnim kupcima Tajland i Indonezija. Redovni kupci bili su Libija, Egipat i Alžir, ali je posle tamošnjih sukoba i Arapskog proleća svim državama izvoznicima posao otežan, procedure su pooštrene jer su pojedinim zemljama uvedene sankcije na uvoz oružja.
Stevan Nikčević, koji je čitavu deceniju bio direktor državnog preduzeća Jugoimport SDPR, najvećeg domaćeg trgovca vojnim naoružanjem i opremom, kaže da je izvoz u te zemlje od izbijanja krize značajno redukovan.
"Pogotovu kada je u pitanju Libija koja je pod specijalnim režimom. Uvoz vojne robe u Libiju odobravaju direktno Ujedinjene nacije. Moram reći da u 2014. i 2015. nismo izdali nijednu dozvolu za izvoz u Libiju jer jednostavno nije bilo takvih zahteva. Jedan manji broj dozvola koji je izdat 2013. dat je uz apsolutnu saglasnost Saveta bezbednosti UN kom su dostavljeni svi podaci o svim učesnicima u tom poslu", rekao je Nikčević.
Upravo je izvoz naoružanja u Libiju ovih dana bio tema u regionu jer su bosanskohercegovački mediji objavili da je municija iz BIH preko Srbije završila u rukama ogranka Al Kaide, ali su tu informaciju demantovali ovdašnji zvaničnici.
"To je apsolutna dezinformacija koja je došla iz Bosne i Hercegovine", izjavio je Ivica Dačić, ministar spoljnih poslova Srbije.
Dragan Šutanovac, bivši srpski ministar odbrane, izjavio je za RSE da je skoro nemoguće da oružje preko Srbije stiže do terorista.
"Motiv takvog pisanja verovatno je želja da se dezavuiše Srbija i sve ono što radi naša odbrambena industrija. Nije moguće prodavati oružje ili opremu zemljama koje su pod sankcijama UN ili Evropske unije. Procedure su veoma jasne i stroge. Svaka dozvola iziskuje takozvani 'end user' sertifikat, odnosno iz koje države će biti kupac i gde će biti uskladištena roba koja se prodaje. U njen posed može da dođe samo državni organ koji je kupac tog oružja", objašnjava Šutanovac.
Ugovor koji je praktično ponovo oživeo srpsku vojnu industriju, čije su fabrike mahom uništene u NATO bombardovanju 99, pre sedam ili osam godina bio je izvoz naoružanja i opreme, pancira, municije, minobacača, pištolja, u Irak vredan 250 miliona dolara. U to vreme Srbija se uveliko vratila i na tradicionalno tržište Afrike čije vojske je pre više od trideset godina opremala bivša Jugoslavija, obučavala im kadrove i gradila infrastukturu.
Marko Milošević, iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku kaže da je Libija, kao i Sirija i Irak, bila stara mušterija SFRJ, a kasnije zemalja bivše Jugoslavije, i da tu treba tražiti odgovor na poslednje sumnje.
"Kada je nedavno bila afera da se u rukama ISIL-a našla velika količina municije poreklom odavde ispostavilo se da je iz izvoznog kontigenta koji je tamo stigao negde poznih osamdesetih godina prošlog veka. A da je jedan deo iz izvoza u Irak početkom dvehiljaditih. Dakle, niko je nije direktno davao teroristima već su je oni zaplenili. I ovu priču sa Libijom moguće je gledati sa te strane. Tamo je pre svih ovih sukoba bilo dosta naoružanja proizvedenog u SFRJ pa je moguće da su teroristi na isti način došli do njega. Ako je u skorije vreme oružje izvoženo, mora da postoji odobrenje i saglasnost ministarstava trgovine, odbrane i unutrašnjih poslova, pa i državne bezbednosti. To bi onda trebalo da se nađe u godišnjem izveštaju o izvozu oružja", smatra Milošević.
Stevan Nikčević kaže da Srbija apsolutno poštuje sve propise za izvoz oružja.
"Da li se nešto kasnije dešava kod samog korisnika, kada se ta roba primi, da li tamo ima nelegalnih stvari, to je već pitanje za neku drugu adresu. Ali moram reći da mi za sada nismo imali nijednu činjenicu koja ukazuje da je neki naš organ napravio bilo kakav propust. Ili da smo mi učinili bilo koju radnju koja je mogla da napravi problem", naglasio je Nikčević.
Namenska industrija Srbije, čija su okosnica kragujevačka "Zastava oružje", "Prvi partizan" iz Užica, čačanska "Sloboda" i valjevski "Krušik", zapošljava 8.000 ljudi, indirektno još tri puta toliko, a od šest najvećih fabrika pet su proizvođači municije i komponenti.
Najtraženiji domaći artikli danas su municija, čiji je Srbija najveći proizvođač u ovom delu Evrope, i klasično naoružanje, pištolji i automatske puške, dok kupci iz sveta poslednjih godina sve više traže i snajper "crna strela".
Pored toga, Srbija i uvozi naoružanje u vojnu opremu. U 2013. izdate su uvozne dozvole vredne 53 miliona dolara. Najviše se uvozi iz Bosne i Hercegovine, uglavnom municija, i u 2013. iz BIH je uvezena roba vredna 10 miliona dolara.
Druga na listi država iz kojih se uvozi je Bugarska, dok je u toj godini iz Francuske kupljena oprema naprednijih tehnologija vredna osam miliona dolara.
Stevan Nikčević kaže da je na svetskom tržištu velika potražnja za municijom i da se vojni uvoz iz BIH i Bugarske najčešće reeksportuje.
"To govori i o potencijalu i komercijalnim kvalitetima naših kompanija. Koje uspevaju da nađu kupca, a za tu vrstu robe ne nađu uvek proizvođača u Srbiji. Nekada je deo paketa koje su ugovorile i roba iz drugih zemalja. I ona se takođe tretira u izveštajima koje mi vodimo, i za koje sa zadovoljstvom moram reći da su transparentni i da se javno objavljuju na sajtu ministarstva", zaključio je Nikčević.
U Srbiji je registrovano 178 kompanija koje se bave prometom naoružanja i vojne opreme. Do 2007. najveći deo izvoza, koji ide i u evropske zemlje, činila je municija, ali su u proteklom periodu to i modernizovane verzije mobilnih haubica, sistemi za kontrolu vatre i protivtenkovski raketni sistemi.
Novi aduti srpske namenske industrije su oklopni transporter "Lazar2" i samohodna haubica "Nora-B52", koji se proizvode u novoj fabrici Morava u Velikoj Plani, školski avion "Lasta", kao i nova izviđačka bespilotna letelica "Pegaz" koja tek treba da uđe u serijsku proizvodnju.
Artiljerijski sistem "Nora" je najskuplji i najtraženiji savremeni proizvod domaćih fabrika i već seprodaje za oko milion evra po komadu, dok nešto manje novca donosi “Lasta” koja košta oko 700.000 evra.
Vojno-tehnički institut razvio je i protivoklopni sitem "Bumbar", nova terenska vozila i raketni sistem "ALAS", kao i bespilotnu letelicu "Vrabac", koji su nedavno potencijalnim kupcima predstavljeni na specijalizovanom sajmu u Beogradu.
