Malo je verovatno da oružje preko Srbije stiže do Al Kaide, kažu sagovornici RSE nakon pisanja bosanskohercegovačke Federalne televizije. Navode tog medija zvanično je negirao predstavnik Srbije u Ujedinjenim nacijama.
“Energično demantujemo dovođenje u vezu Srbije sa izvozom u bilo koju zemlju gde to nije odobreno od strane Sankcionih komiteta Saveta bezbednosti”, saopštio je Milan Milanović, stalni predstavnik Srbije u UN.
U saopštenju se navodi da Srbija sve radi u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom, relevantnim rezolucijama Saveta bezbednosti i transparentno i odgovorno, i tako odgovara na navode bosanskohercegovačkih medija da oružje iz Bosne i Hercegovine preko posredničkih firmi registrovanih u Srbiji i Crnoj Gori završava u skladištima terorističke organizacije Al Kaida.
Dragan Šutanovac, bivši ministar odbrane Srbije i sadašnji poslanik opozicione Demokratske stranke, kaže za RSE da je skoro nemoguće da se to dogodilo.
“Mislim da je to malo verovatno. Jer znam koliko su stroge procedure. Motiv takvog pisanja verovatno je želja da se dezavuiše Srbija i sve ono što radi naša odbrambena industrija. Jer ako postoje dokazi za takve optužbe onda se oni dostave tužilaštvu. Ili se dostave Ujedinjenim nacijama koje su već, kako sam čuo, taj natpis na neki način dezavuisale.”
Prema izveštaju Federalne televizije, koordinator Panela eksperata za Libiju pri Savetu bezbednosti Sajmon Dilovej od predstavnika Srbije u UN zatražio je informaciju da li je srpska firma “Tehnoremont” iz Temerina potpisala bilo kakav ugovor sa krajnjim kupcem Kaledom Šarifom. On je, prema FTV-u, šef Libijske nacionalne garde, bivši zamenik ministra odbrane i nekadašnji zatvorenik američkih snaga u Avganistanu gde je završio kao zamenik emira libijskog ogranka Al Kaide.
Marko Milošević, iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, rekao je za RSE da treba ozbiljno proveriti ove navode, i da će taj posao biti lak samo ako je oružje išlo po proceduri.
„To bi moglo da se utvrdi jer bi se našao neki pisani trag. Neophodno je odobrenje od UN i to bi trebalo da postoji u nekom dokumentu. Ako je po sredi najgora moguća varijanta da je to nešto ilegalno, da je išlo ispod žita, onda je teško naći adekvatnu papirnu dokumentaciju koja bi potkrepila takve tvrdnje. Verovatno bi to bilo nešto falsifikovano, sa lažnom zemljom odredišta, postoje tu razni mehanizmi krijumčarenja...“
Predstavnik Srbije u UN podseća da je uobičajena praksa Sankcionih komiteta da dostavljaju upite državama članicama u vezi sa izvozom naoružanja i vojne opreme i navodi da svaki takav zahtev Misija u Njujorku prosleđuje nadležnim organima u zemlji.
"Navodi oko određenih firmi koje pominju mediji u Federaciji BiH nama su potpuno nepoznati", saopštio je Milan Milanović.
Svojevremeno je Srbija prvi put objavila izveštaj po kom najviše oružja uvozi iz BiH dok je, prema tom dokumentu iz 2007. godine, najveći uvoznik bila Libija. Eksperti kažu da se nije radilo o klasičnom oružju iz BIH, već da su u pitanju delovi za vojnu opremu i municija iz proizvodnog procesa. Tadašnji podaci pokazali su da je, na primer, 2006. u Libiju izvezeno oružja i vojne opreme u vrednosti 11,4 miliona dolara, SAD - 9,75, Mijanmar - 8,37, Izrael - 3,2 miliona… Posle sukoba u Libiji stvari sa izvozom u tu zemlju su se promenile. Za nju sada UN daju odborenje, kao i za ostale države pod sankcijama na uvoz oružja.
Dragan Šutanovac podseća na precizne procedure za izvoz ili reeksport vojne robe.
“Nemoguće je prodavati oružje ili opremu zemljama koje su pod sankcijama UN ili Evropske unije. Nije moguće da bilo ko dođe u posed naše robe koja se izvozi jer svaka dozvola iziskuje takozvani 'end user' sertifikat, odnosno iz koje države će biti kupac i gde će biti uskladištena roba koja se prodaje. Trgovci oružjem i vojnom opremom nikada nisu u posedu oružja. Oni papirološki trguju, dok u posed može doći samo državni organ koji je kupac tog oružja.”
Komitet UN u Njujorku može da donese odluku o izuzeću od sankcija o izvozu oružja u pojedinačnim slučajevima, a sve kompanije koje ulaze u posao dužne su da se preko ministarstva spoljnih poslova svoje zemlje obrate tom telu. Onda o tome odlučuje ukupno 14 zemalja, u kojima je pet stalnih članica Saveta bezbednosti. Ukoliko sedam dana od podnošenja zahteva nijedna država ne stavi primedbu odobrenje se prosleđuje strani zainteresovanoj za posao.
Marko Milošević zaključuje da bi, ukoliko se ispostavi da je bilo kršenja propisa, šteta po Srbiju bila velika.
“Libija je, skoro jednako kao Sirija i Irak, bila stari uvoznik vojne opreme i naoružanja iz SFRJ i kasnije iz zemalja bivše Jugoslavije. Kada je nedavno bila afera da se u rukama ISIL-a našla velika količina municije poreklom odavde ispostavilo se da je iz izvoznog kontigenta koji je tamo stigao negde poznih osamdesetih godina prošlog veka. A da je jedan deo iz izvoza u Irak početkom dvehiljaditih. Dakle, niko je nije direktno davao teroristima već su je oni zaplenili. I ovu priču sa Libijom moguće je gledati sa te strane. Tamo je pre svih ovih sukoba bilo dosta naoružanja proizvedenog u SFRJ pa je moguće da su teroristi na isti način došli do njega. Ako je u skorije vreme oružje izvoženo, mora da postoji odobrenje i saglasnost ministarstava trgovine, odbrane i unutrašnjih poslova, pa i državne bezbednosti. To bi onda trebalo da se nađe u godišnjem izveštaju o izvozu oružja.”
