Svake godine oko tri hiljade ljudi u Srbiji doživi građansku smrt, odnosno biva lišeno poslovne sposobnosti. Time gube prava da donose bilo kakve odluke o svom životu. U najvećem broju slučajeva, reč je o ljudima sa kognitivnim ili psiho-socijalnim smetnjama, čije sudbine, lišenjem poslovne sposobnosti, padaju u ruke staratelja koji ih, bez saglasnosti, mogu smestiti u ustanove socijalne zaštite ili psihijatrijske bolnice, odnosno lištiti ih i slobode. Godinama i decenijama izolovani u domovima na obodima gradova, ovi ljudi postaju nevidljivi. Načinima na koje im se u Srbiji oduzimaju sva prava, te koliko ih je teško povratiti bavio se “Peščanik” u temi – Ljudi koji nestaju.
Jelena Mihajlović Marković mislila je da štiti svog sina i da drugog izbora nema kada je napunio 18 godina.
“Miša je osoba sa autizmom, on nema mogućnost govora. Mi smo bili u strahu kako će sada to da funkcioniše, on više nije išao u školu i postaće punoletan građanin ove zemlje, bez mogućnosti da na drugi način dobije bilo kakvu podršku od našeg sistema i društva. Smatrajući da treba da zaštitimo svoje dete koje je punoletno, a ne može sebe da zastupa i po preporuci nekih roditelja čija su deca takođe bila punoletna, shvatili smo da je naša obaveza kao roditelja da postanemo njegovi zakonski staratelji”, rekla je Jelena Mihajlović Marković na okruglom stolu u organizaciji “Peščanika”.
Da bi mogli da postanu staratelji, Miši je morala da bude oduzeta poslovna sposobnost.
“Ja u tom trenutku nisam znala sve posledice toga, niti nam je to u punoj meri i predočeno od strane Centra za socijalni rad.”
Posledice su bile te da je lišenjem poslovne sposobnosti Miša izgubio sva ona prava koja ga definišu kao ljudsko biće.
„Gubi pravo da bira sa kim će i gde će da živi, da li će, gde i šta da radi, sa kim će stupiti u intimne odnose, da li će formirati porodicu, šta će raditi u toku dana. Prosto one najelementarnije stvari koje mi uzimamo zdravo za gotovo, a koje su zapravo uskraćene jako velikom broju ljudi“, kaže Dragana Ćirić Milovanović iz Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom (MDRI Srbija).
Beskrajnu listu oduzetih prava nastavlja pomoćnica poverenice za zaštitu ravnopravnosti Kosana Beker.
„Vi ne možete da volontirate, ne možete da odlučite da li ćete da rodite dete ili ćete da prekinete trudnoću, ne možete da donirate organe. Vi ne možete da glasate, ne možete ni da se upišete u birački spisak, ne možete da dobijete državljanstvo...“
Više desetina hiljada ljudi u Srbiji trenutno je lišeno osnovnih ljudskih prava, i taj broj raste. Prema podacima Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu u 2012. godini bilo je skoro 29.000 osoba lišenih poslovne sposobnosti, 20 odsto više nego 2011., dok je te godine zabeležen rast od 33,9 odsto.
„Mi imamo ogroman broj ljudi koji, ukoliko ne komunicira na nama uobičajen način, biva lišen prava da donosi odluke o sopstvenom životu“, kaže Dragana Ćirić Milovanović.
Iako postoji i manje restriktivan oblik lišavanja, odnosno određivanje kruga poslova koje osoba može ili ne može da obavlja, sudije se u najvećem broju slučajeva rutinski odlučuju za opciju potpunog lišenja, pa su tako Mišini roditelji prekšili zakon kada je njihov sin sa vršnjacima volontirao.
Postupak lišenja poslovne sposobnosti sprovodi se u vanparničnom postupku.
“To su vam oni postupci u kojima nema spora. E, tako se osobe lišavaju svih prava pošto ništa nije sporno”, primećuje Kosana Beker.
I još, kako je pokazalo istraživanje MDRI i Beogradskog centra za ljudska prava, u najvećem broju slučajeva bez prisustva i kontakta sa osobom o čijoj se poslovnoj sposobnosti odlučuje.
Predlog za lišenje mogu uputiti srodnici, ali u većini slučajeva to čini Centar za socijalni rad. Taj predlog najčešće sadrži samo nekoliko rečenica, poput one da osoba “zbog bolesti nije u mogućnosti da štiti svoja prava i interese”, navodi advokatica Komiteta pravnika za ljudska prava Kristina Todorović. U nastavku, sudije odluku donose na osnovu mišljenja veštaka, najčešće dva psihijatra.
“Osobi se u postupku postavlja privremeni staratelj koji bi trebalo da vodi računa o njoj, ali je on pasivan. Problem je i u veštačenju, budući da se sa osobom o kojoj se odlučuje ne obavlja razgovor, već se često uzima samo dokumentacija iz zdravstvenih ustanova, koja je nekada stara i 10 godina”, ukazuje Kristina Todorović.
Takođe, kod ljudi koji imaju kompleksne smetnje, probleme u komunikaciji ili kognitivnom funkcionisanju, validan sud tome za šta je ona sposobna, a za šta ne, ne može se doneti na osnovu jednokratne procene.
Ljudi lišeni poslovne sposobnosti, najčešće pod starateljstvom Centra za socijalni rad, bez prava da o tome odlučuju, bivaju smešteni u ustanove ili psihijatrijske bolnice.
“Gde postaju potpuno nevidljivi, ne samo pravno, već i realno nevidljivi za sve nas”, kaže Dragana Ćirić Milovanović.
To što oni imaju da kažu, niko niti želi, niti ima prilike da čuje. O ljudima koji nemaju ni gde ni kako da odu, za Peščanik je govorio pravnik Bojan Gavrilović.
„To su međutim ljudi koji takođe imaju neke svoje želje, ciljeve koje žele da ostvare, da se ožene ili da nađu neki posao. Pitanje je koliko su te želje realne. Neke od njih jesu, neke nisu, ali to nisu neke velike želje. Oni nemaju ni to osnovno ljudsko dostojanstvo.“
Oni nemaju mogućnost pristupa sudu kako bi se žalili ili osporili svoje lišenje slobode, a njihovom imovinom raspolažu staratelji. Iako u teoriji postoje mehanizmi kontrole, ovo otvara veliki prostor za zloupotrebe, najčešće od strane srodnika, pa se tako postupak lišenja poslovne sposobnosti često ni ne pokreće ukoliko osoba nema imovinu, ukazuje Dragana Ćirić Milovanović.
Umesto medicinskog modela i dijagnoza, te automatskog lišenja svih prava, potrebno im je omogućiti da odluke donose uz podršku, odnosno da se čuju njihove želje i da im se pruže saveti i predoče eventualne posledice, nakon čega bi imali pravo na poslednju reč. Isto je potrebno svakome, ali se zbog te činjenice ne lišavaju poslovne sposobnosti.
“To što neko možda ne ume da proceni koliko vredi stan na Terazijama, da li to znači da ne može da izađe da glasa ili da izabere lekara? To što neko možda ne zna te velike stvari, ne znači da ne zna da ode u prodavnicu i da kupi namirnice. A ako imamo osobu koja, sa druge strane, to ne može da uradi zato što možda ne razume vrednost novca, mi možemo tu da joj damo podršku, a da sve ostalo može sama. Zamislite šta ste sve u životu uradili, kakve ste odluke donosili, gde ste možda i pogrešili, i sada zamislite kada bi to neko procenjivao. Vrlo je zanimljivo pitanje, ko to postavlja normu i ko je taj ko će proceniti da ja ne mogu nešto da odlučim”, navodi Kosana Beker.
Uprkos tome što je Srbija usvojila Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom, koja svim ljudima garantuje uživanje poslovne sposobnosti, ni izmenama zakona ovi standardi nisu uvaženi. Iako je određen rok kada sud mora da proverava donetu odluku, i dalje se ljudi osnovnih prava lišavaju na osnovu stanja i dijagnoza. Tako Jelena Mihajlović Marković već godinama bezuspešno pokušava da svom sinu povrati, barem delimično poslovnu sposobnost.
“Ja sada treba da dokažem na sudu da je Mišino stanje bolje nego što je bilo u trenutku kada mu je oduzeta poslovna sposobnost. I kako ja sada da dokažem da on nije autističan? On jeste i dalje osoba sa autizmom kao što je i tada bio. On sada sedi kod kuće i nema nikakvih opcija gde Miša može da se uključi”, kaže Jelena Marković.
Na ovaj problem i veliki broj ljudi kojima je oduzeta poslovna sposobnost, Srbiju je upozorila i Evropska komisija, koja je u poslednjem izveštaju o napretku od nje zaražila da uskladi zakonodavstvo sa međunarodnim standardima, te navela da „postojeća praksa ostavlja veliki prostor za zloupotrebe“.
