Obeležavanje 16. godišnjice bombardovanja vlast Srbije podigla je na mnogo viši stepen negativne retorike prema NATO-u, ali je na mnogo viši stepen podigla i saradnju izmedju Srbije i NATO. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić je obeležavajući godišnjicu bombardovanja gromoglasno poručio da su “naredbodavci, izvršioci bombardovanja... još uvek živi, a da Srbija oplakuje, otima od zaborava i traži izvinjenje od silnika”. Samo par meseci ranije, medjutim, sa NATO-om je potpisan Individualni partnerski akcioni plan. Posle toga više nema ništa drugo nego punopravno članstvo u NATO. Dakle, 16 godina posle NATO bombardovanja - Srbija i NATO nikad nisu bili bliži. Koja od ove dve realnosti je istinita - gradjanima Srbije teško je da shvate.
Srbija je odnose sa NATO-om uspostavila svega godinu i po dana po završetku bombardovanja, ulaskom srpske vojske i policije u kopnenu zonu. U protekloj deceniji ta saradnja je intenzivirana ulaskom u program Partnerstvo za mir, a stupanjem na snagu Individualnog partnerskog akcionog plana pre nedelju dana, ona je podignuta na najviši mogući nivo.
Bojan Dimitrijević, istoričar i bivši pomoćnik ministra odbrane, za RSE kaže da se ta činjenica retorikom vlasti baca pod tepih kako bi se prikrio istinski raskorak u kojem se nalazi politički vrh Srbije:
“Aktuelna srpska politika i dalje pokušava da u javnosti ima jednu, reklo bi se radikalsku retoriku, a da, na drugoj strani, medjunarodnim partnerima isporučuje i čini sve na šta se obavezala. Performans povodom godišnjice NATO bombardovanja nas uverava da postoji raskorak u ponašanju političkog vrha ovde i na strani. Mislim da je u pitanju nekakva dvojnost ove vlasti – jedno lice je u Beogradu, a drugo u Briselu i partneri koji dolaze ovamo u dilemi su šta sagovornici u Beogradu zaista misle – da li ono što ispunjavaju zaista i odobravaju ili kada gosti odu imaju svoju retoriku koja opet vraća u devedesete godine.”
Iako se Srbija opredelila za politiku vojne neutralnosti, saradnju sa NATO u okviru programa Partnerstvo za mir konstantno intenzivira. Individualni paratnerski akcioni plan – IPAP – potpisala je još u decembru prošle godine, ali tu vest vlast kao da je stavila nekakav prigušivač. U žižu pažnje javnosti taj plan je dospeo tek pre nedelju dana, kada je u Briselu ozvaničeno njegovo stupanje na snagu.
Tim sporazumom se NATO vojnicima garantuje eksteritorijalnost i diplomatski status dok su na teritoriji Srbije, to da za njih ne važe srpski zakoni čak i ako ih krše, a omogućeno je i korišćenje vojne infrastrukture u zemlji, uključujući i pristup vojnim objektima. Srbija se tim aktom obavezuje na saradnju sa NATO na polju javne diplomatije i podizanja “javne svesti”, a predvidjeno je i potpuno usaglašavanje standarda oružja, druge vojne tehnike i celokupne vojne infrastrukture u Srbiji sa standardima NATO.
Vojni analitičar Aleksandar Radić za naš program kaže da ljudi koji su 1999. godine vodili kampanju protiv NATO-a sada Srbiju vode prema NATO, a birače uveravaju da su zadržali istu emociju koju su imali devedesetih godina, kako ih ne bi izgubili.
“Srpska politika je u priličnoj meri licemerna prema sopstvenom narodu. Jasno je svakom posmatraču iz inostranstva da srpski brod plovi ka Zapadu, ali očigledno je da postoji jak motiv da se, koliko god je to moguće, javno mnenje obmanjuje u interesu održavanja glasačke mašine. Mi na delu u Vladi imamo ljude koji zaista nemaju problema s tim kako mase manipulisati retorikom i oni koriste tu priliku: danas ćemo biti u Briselu, sutra ćemo biti na ulicama Beograda i ronićemo krokodilske suze. U tom smislu imate zaista situaciju koja za savesnog posmatrača, čoveka koji pokušava da se snadje u ovim vremenima, izgleda vrlo neobično: ljudi koji su 1999. godine vodili kampanju protiv NATO sada Srbiju vode prema NATO, a istovremeno nas uveravaju da su oni zapravo ti isti iz devedesetih godina, da su zadržali svoju tadašnju emociju. Ako to malo pojednostavimo, imamo razdvajanje uma i srca kad je reč o postupcima srpske politike. S obzirom na to da to u praksi nije moguće, znači da je tu samo reč o kampanji, o potezima koji su usmereni na pokušaj da se pomiri nepomirljivo i da se srpsko javno mnenje, koliko god je to moguće, dovede u situaciju da ima zamagljen pogled na činjenice o tome da se Srbija približava Zapadu”, ocenjuje Radić.
Veoma je zanimljiv kontekst intenziviranja vojne saradnje izmedju Srbije i NATO. Ono je usledilo je posle Akta o prevenciji ruske agresije, koji je usvojio američki Kongres u maju prošle godine, kada je ukrajinska kriza bila na vrhuncu. Na internet stranici Kongresa SAD stoji “da će američki predsednik Barak Obama preduzeti korake, u skladu sa svojim ovlašćenjima Vrhovnog komandanta, da u roku od godinu dana nakon stupanja na snagu ovog akta, suštinski poveća interakciju izmedju armija Sjedinjenih američkih država sa oružanim snagama Ukrajine, Gruzije, Moldavije, Azerbejdžana, BIH, Kosova, Makedonije, Crne Gore i Srbije, a pre svega ubrzanje aktuelnog tempa odvijanja vojih vežbi, obuke i razmene”.
