Piše: Biljana Srbljanović (povodom Povelje za građansku hrabrost “Dragoljub Stošić”)
Čupić: Umetnički dar i aktivizam
Čupić: Umetnički dar i aktivizam
Obrazlažući odluku o dodeli nagrade “Dragoljub Stošić” Biljani Srbljanović, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu Čedomir Čupić opisao ju je Srbljanović kao osobu koja je našla meru između svog umetničkog dara i aktivizma.
“Njene drame prožete su savremenim temama i problemima u kojima se na visoko estetski i dubinski način sagledavaju različite ljudske situacije. U njih je unela i logiku srca i logiku uma”, rekao je Čupić.
Dragoljub Stošić je jedan od retkih ljudi koji je do kraja živeo za svoju ideju socijalne pravde, lične odgovornosti i sindikalne, udružene borbe protiv potlačenosti svakom sistemu. Za mene je ozbiljna čast da nosim nagradu s njegovim imenom, imenom čoveka koji je jedan od retkih koji je čak i 5. oktobar dočekao u zatvoru. On je govorio da se dve važne stvari ipak nisu desile tog 5. oktobra: nismo primili dovoljno batina, da bismo slobodu koju smo osvojili tada znali da cenimo i rekla bih – i čuvamo, i da nismo dali dovoljno batina, u smislu lustracije, onima koji su nas naterali da ih tog 5. oktobra uopšte i dođe. I bio je u pravu još pre deset godina Dragoljub Stošić kada je govorio o ovome, zato danas i imamo povratak svih onih poraženih onomad i zato i imamo državne intelektualce, plaćene umetnike na društvenim jaslama koji mirno, sa visine svojih drvengrada, žale što se taj 5. oktobar uopšte i dogodio.
Ja imam jednu dobru vest za njih i sve slične protivnike petooktobarske ideje – taj se dan zapravo nikada i nije dogodio. Evo sad dobro vidimo da nije. Nismo ništa uradili da ga sačuvamo, najbolje među nama smo likvidirali ili prosto najurili iz politike ili iz zemlje, sada je preostalo da se, 2015. i dalje kao nešto divimo hrabrosti i slobodi da se kaže najminimalnija kritika vlasti i njenih brojnih satelita.
“Imam jednu dobru vest za sve protivnike petooktobarske ideje – taj se dan zapravo nikada i nije dogodio… Nismo ništa uradili da ga sačuvamo, najbolje među nama smo likvidirali ili prosto najurili iz politike ili iz zemlje.”
Ne osećam se hrabrom, osećam se, naprotiv, poniženom, jer nisam uspela da doprinesem stvaranju takvog društva u kome se građanska hrabrost podrazumeva.
Evo nas u novom martu mesecu zlokobnih događaja u našoj novijoj istoriji, bližimo se onom 12., i kao što je jednom rekao Dragoljub Stošić: “I opet ćemo tamo u martu da čekamo one koji su ga najviše mrzeli da polože vence na spomen ploču Zoranu Đinđiću, pa ćemo onda i mi kao nešto da dođemo tamo, da žalimo i sebe i njega.”
Eto u šta se pretvorilo društvo za koje je i on, a i mi sa njim, prerano umro.
