Dve decenije od završetka ratova na prostoru bivše Jugoslavije, Srbija ima nerešene granične sporove sa skoro svim susednim republikama sa kojima je nekada činila jedinstvenu državu. U okolnostima kada zvanični Beograd nije definisao dokle se pružaju granice države, postavlja se pitanje hoće li to biti jedna od većih prepreka na putu Srbije ka Evropskoj uniji.
Je li granica Srbije sa Kosovom međudržavna ili administrativna? To je pitanje na koje stižu oprečni odgovori iz Prištine i Beograda. Dok Merdare, Jarinje, Brnjak i Belu zemlju na Kosovu smatraju graničnim prelazima, za sve političke opcije u Srbiji, vladajuće i opozicione, to su još uvek prelazi na administrativnoj liniji.
Nešto slično rekao je i premijer Srbije Aleksandar Vučić tokom prošlogodišnje posete manastiru Gračanica na Kosovu, gde je novinarima objasnio da mu prilikom prelaska granice niko nije tražio tražio nikave papire, te da se on, kako je naveo, tim tehničkim stvarima i ne bavi.
Ipak, pojedini analitičari smatraju da je nedefinisanost linije razgraničenja sa Kosovom pitanje koje će na koncu morati da dođe na dnevni red.
„Pitanje svih pitanja je ono što je rečeno da će se u nekom trenutku zahtevati kada Srbije odmakne ka EU – na kraju tog puta ili možda ranije – a to je uspostavljanje dobrosusedskih odnosa sa Kosovom", kaže Aleksandar Popov, iz Centra za regionalizam, te dodaje:
"Faktički, možemo to zvati kako god hoćemo, ali to je neka vrsta priznanja nezavisnosti Kosova. To bi onda bio deo tog paketa, jer ako toga nema, onda Srbija ne može priznavati ni graničnu liniju sa Kosovom.“
O graničnoj liniji iz zvaničnog Beograda za sada nema pomena. Pre nekoliko sedmica, ni sam premijer Vučić tokom obilaska kosovskog Pomoravlja, tek je lokalnom srpskom stanovništu poručio da ne prodaju svoje kuće i da „Srbija i Vlada Srbije nisu i nikada neće zaboraviti na kosovsko Pomoravlje, da Srbija i Vlada Srbije planiraju da ovde otvore kancelariju, kao što imamo i u Gračanici i u Kosovskoj Mitrovici“.
Ukoliko bi, međutim, na koncu Srbija priznala nezavisnost Kosova, najlogičnije bi bilo da se ranije utvrđena administrativna granica i zvanično pretvori u državnu, objašnjava Dragan Đukanović, potpredsednik Centra za spoljnu politiku.
„I u samom Ahtisarijevom planu koji je osnov za sve što se kasnije dešavalo navedeno je da su granice Kosova zapravo granice iz 1987. godine, koje su jasno tada definisane kao pokrajinske. Tako da i u perspektivi ne vidim mogućnost otvaranja te vrste pitanja, bilo u pregovorima Beograda i Prištine, bilo na nekakav drugi način“, smatra Đukanović.
Nerešeno pitanje razgraničenja između Srbije i Kosova proizvelo je domino-efekat na granicama sa drugim bivšim zemljama na jugu, podseća Aleksandar Popov:
„To je pitanje i granice sa Makedonijom, jer je Kosovo izvršilo demarkaciju linije sa tom zemljom, a Srbija i dalje smatra da je granica Kosova zapravo granična linija između Srbije i Makedonije. Kao što to može da bude sporno i između Srbije i Crne Gore.“
Ništa bolja situacija nije ni na granici sa Hrvatskom. Od okončanja rata u toj zemlji, Beograd i Zagreb spore se oko 145 kilometara granične linije – od granice sa Mađarskom do Bačke Palanke. Dok Zagreb potražuje10.000 hektara zemljišta na levoj obali Dunava, u Srbiji, koji katastarski pripadaju Hrvatskoj, Beograd ukazuje na oko 3.000 hektara na hrvatskoj obali, koji po katastarskim knjigama pripadaju Srbiji.
Iako je još 2002. osnovana Međudržavna komisija za utvrđivanje ovog dela granice – koja se sastala nekoliko puta –rezultati su za sada izostali. S obzirom na to da se poslednjih nekoliko godina ništa ne menja, a da u Ministarstvu spoljnih poslova nisu uspeli da nam obezbede sagovornika, podsećamo na izjavu koju nam je jula 2014. dao načelnik Grupe za granice Sava Stanković:
“Trenutno Srbija nema svoju delegaciju za pregovore, međutim ni hrvatska strana posle parlamentarnih izbora u 2011. godini do danas nije obavestila da je imenovala svoju novu delegaciju u međudržavnoj komisiji, a ni kao domaćin naredne runde pregovora nije predložila njeno održavanje.”
U srpsko-hrvatskom sporu mediji su se najčešće spominjali Šarengradsku adu – nenaseljeno rečno ostrvo za koje obe zemlje smatraju da im pripada. Dok hrvatska strana predlaže da se teritorije razdele prema katastarskim dokumentima, Srbija traži da granična linija ide sredinom Dunava, iako je on u međuvremenu meandrirao, to jest malo promenio tok.
Popov podseća da postoje primeri dobre prakse u rešavanju međugraničnih sporova, koji mogu biti putokaz za rešenje ovog rebusa.
“Tu su predstavnici Crne Gore i Hrvatske imali sluha kada je reč o Prevlaci, gde je i jedna i druga strana dobila neku vrstu satisfakcije koja ima mogućnost da postane i neka vrsta trajnog rešenja”, objašnjava naš sagovornik.
Ukoliko se dve strane ne dogovore, spor bi se mogao preneti na Međunarodni sud pravde, rekao nam je ranije Vatroslav Vekarić, stručnjak za spoljnopolitičke odnose:
“Onda bi sud trebalo da preseče na neki način. Kako? Verovatno nekom sredinom – da s jedne strane uvaži ta klasična pravila međunarodnog prava, uz određenu korekciju u smislu prihvatanja određene realnosti. Katastarskog karaktera, tako da kažem.“
Da li je za očekivati da bi pred Međunarodnim sudom mogao da završi i spor Srbije sa Bosnom i Hercegovinom? Naime, granica sa ovom zemljom takođe je na nekoliko mesta sporna, podseća Aleksandar Popov:
“Sporan je jedan deo teritorije kod Janje na Drini. Pošto pruga Beograd – Bar prolazi delimično preko teritorije BiH, bilo je razmišljanja na koji način da se tu ‘prebije’ ta teritorija kako bi pruga celom svojom dužinom išla teritorijom Srbije.”
Moglo bi se očekivati da bi otvorena pitanja sa susedima mogla da postanu teg na leđima Srbije, čiji čelnici očekuju da ove godine otvore prva poglavlja u pregovorima, a definicija teritorije države koja namerava da uđe u EU porodicu jedan je od osnovnih uslova tog procesa.
Međutim, Dragan Đukanović smatra da međugranični sporovi ne bi trebalo da predstavljaju problem za evrointegracije Srbije. On podseća na nesuglasice Hrvatske i Slovenije oko Piranskog zaliva.
“Imajući u vidu hrvatsko-slovenačko iskustvo i njihovo pitanje koje nije rešeno ni nakon ulaska Hrvatske u EU, već je ostavljeno međunarodnoj arbitraži na rešavanje, ovo pitanje samo po sebi ne bi trebalo a suštinski bude jedno od veoma bitnih pitanja u kontekstu naših evropskih integracija”, kaže Đukanović.
Ipak, činjenica da Srbija ima toliko otvorenih pitanja sa susedima za Aleksandra Popova je pokazatelj da nijedna vlada nije bila spremna da istinski pozabavi ovim problemima:
„To je krajnje nelogično i neodgovorno za sve one ranije vlade koje su to trebale i mogle da učine, a nisu. Da je naša strana, ne samo oko toga, nego i oko pitanja sukcesije – i oko nekih drugih otvorenih pitanja, ima ih otprilike osam, devet – bila malo inicijativnija, mogla je barem da prepolovi taj broj otvorenih pitanja.“
Ako ništa drugo, a ono barem zarad efikasnosti, dodajemo.
