U Srbiji radio gubi značaj kao informativni mediji i sve se više bazira na zabavu. Iako i dalje ima svoju publiku, oko dve trećine populacije ima neku vrsta kontakta sa radijom, na prvi pogled, ta popularnost gubi trku sa novim tehnologijama. Ilustruje to i podatak da od reklama prihoduje ubedljivo najmanje novca, duplo manje od, naprimer, uličnih bilborda.
Priča o radiju u Srbiji počinje 1. oktobra 1924. godine, kada je signal emitovao prethodnik Radio Beograda, Radio Beograd - Rakovica. Pet godina kasnije, ustanovljena je i prva radio stanica sa stalnim programom.
Tokom decenija, radio kao medij se u Srbiji, baš kao i u svetu, ubrzano razvijao i vremenom postao najčešće, najmasovnije i najuticajnije sredstvo informisanja.
"Preko radija su objavljivani ratovi, tajno se slušao, obraćali su se predsednici, pratilo sletanje čoveka na mesec. Slušaocima je zbog toga dugo bio jedini prozor u svet", objašnjava Liljana Đorđević, autorka izložbe "Talasi kulture, društvo napretka", postavljene povodom 90 godina radija u Srbiji.
"Razni sportski događaji, koncerti iz Narodnog pozorišta - apsolutno svi događaji koji su bili aktualni su emitovani. Ljudi su se, tokom II svetskog rata, tajno sakupljali i slušali BBC i druge savezničke radio stanice. Na taj način su imali informacije, koje su bile mnogo tačnije. Radio je dosta doprineo širenju masovne pop kulture, pre svega u muzici, tokom 60-tih, 70-tih i 80-tih godina", ističe Đorđević.
Razvoj novih tehnologija, pre svega televizije, a kasnije i Interneta, polako su međutim počeli da radio smeštaju u drugi plan, ali je i dalje uspevao da održi korak. Danas se pak čini da vreme okretanja točkića, u potrazi za stanicama, polako prolazi.
Radio u Srbiji ipak i dalje ima publiku. Prema istraživanjima javnog mnjenja, oko dve trećine populacije svakodnevno ima neku vrsta kontakta sa tim medijem.
Međutim, iako je zadržao slušaoce, popularnost radija očigledno opada. To ilustruje podatak da od reklama ostvaruje daleko manje prihoda u odnosu na druge medije. Primera radi, istraživanja pokazuju da je za oglašavanje na bilbordima, u prethodnoj godini potrošeno gotovo duplo više novca. Takođe, promenilo se i ono što publika od radija traži:
"Publika je sve više i više orjentisana na zabavu, da se informativa svela na emisije koje su dva-tri minuta, da se pruže neke osnovne servisne informacije", rekao nam je Predrag Kurčubić, direktor Socio-političkih i medijskih istraživanja, IPSOS-Strateškog marketinga.
"Kod nas su dominantne radio stanice koje emituju muzički program, što je vro razumljivo iz dva razloga. Slušaoci traže muzički program i radio je medij koji služi za opuštanje, razbibrigu, provođenje slobodnog vremena. Vrlo često je to i pozadinski medij. Puno se sluša na poslu, dok se radi svakodnevni posao, radio uvek zuji u pozadini", konstatuje Kurčubić.
Za razliku od prethodnih godina, kada se radio slušao zbog kvaliteta sadržaja, što je naročito bilo važno devedesetih godina, kada su medijski mrak režima Slobodana Miloševića probijale stanice poput radija B92, Studija B ili Radija Slobodna Evropa. Danas, publiku radija opredeljuje isključivo muzika.
"Radio je obeležio moju mladost i bio mi je izuzetno značajan u periodu 80-tih godina. Dosta se formirao moj omladinski, ali i lični identitet preko intelektualnih emisija o muzici na Studiju B", seća se Ivana Kronja, teoretičarka medija.
"Tokom 90-tih godina, mislim da je politička funkcija nezavisnih radija, uključujući i RSE, uticala na mene kao slušateljku radija i da je u tom smislu njegova uloga bila ključna. Danas, kako smo ušli u eru postmodernog kapitalizma, na žalost predominira komercijalna funkcija radija. Intelektualno podkulturna ili politička funkcija je malo manja u odnosu na funkciju obnavljanja medijskih banalnosti", smatra Kronja.
Lakši, zabavni sadržaj, u drugi plan je potisnuo i kulturno - umetnički, naučni i obrazovni program. Radio drama, kao forma, redovno se neguje još samo na Radio Beogradu.
Radio programi kulturnog i obrazovnog sadržaja su, po mišljenju Ivane Kronje, podelili sudbinu takvog sadržaja u medijima uopšte. Ipak, kako zaključuje, situacija i nije toliko loša, kakvom se na prvi pogled čini.
"Dešava se da se programi, posvećeni kulturnim potrebama obrazovanog stanovništva, malo getoizuju uz sasvim određene emisije i uz sasvim određene radio kanale i stanice, ili samo delove programa na tim stanicama, a da ne predstavljaju javnu i opštu kulturnu paradigmu. Danas, obrazovna visoka kultura i prava umetnost ne predstavljaju javnu kulturnu paradigmu. Ipak, oko 30 posto radijskog programa, sa kojim smo svakodnevno u kontaktu, zadovoljava kulturni nivo prosvećenih. U svakom slučaju, to nije nikakva beznadežna situacija", ocenjuje Ivana Kronja.
