Radio će uvek postojati jer je kao medij brži od ostalih. Radio novinarima nalaže da budu kreativni, da bi bi riječima dočarali sliku koju televizija prenosi, toliko efikasno da se u sjećanje slušalaca ureže baš kao i slika. Mišljenja su to profesionalaca i građana Prištine o značaju i uticaju radija, nekada i sada.
Glas Shabana Arifaja na Kosovu, svima je poznat. Karijeru je počeo 1974. u Radio Prištini. Iako je radio i za štampane medije, posao na radiju mu je najomiljeniji i sebe smatra isključivo radijskim čovekom. Bio je voditelj, novinar, te kasnije, na Radiju Kosovo, glavni i odgovorni urednik programa.
On navodi da su na Kosovu prvi interni radio signal uspostavili Englezi 1922. godine, u Mitrovici, koji su inače u to vreme nadzirali Trepču, a zvanično se računa da je 1945. u Prizrenu počelo emitovanje Radio Prizrena, a potom Radio Prištine, u Prištini.
"Kada se uporedi radio danas, sa onim vremenom, kada je prvi signal kod nas pušten, onda vidimo da se radio razvijao ogromnim koracima. Na primer, nekada smo na jednoj reklami radili sat vremena, a sad se to uradi za par minuta. Što se tiče razvijanja radija kao medija, radio nikada neće izgubiti svoj značaj", navodi Arifaja, te dodaje:
"Radio može da prenese vest pre svih medija. Novine to rade sutradan, televizija, zbog slike, mora da čeka, dok radio odmah prenosi bilo koji izveštaj ili vest, sa bilo koje strane Kosova ili van zemlje. Tu je važnost radija kao medija. Prema tome, kažem, da, i na Kosovu, i u drugim zemljama, radio neće izgubiti svoju važnost i uticaj u javnosti."
On veruje da će radio uvek postojati, te da se jedino struktura programa može promeniti. Dok je ranije veće interesovanje bilo za vestima, danas postoji interesovanje i za zabavni program. On je ipak mišljenja da se ne investira dovoljno na programu jer, dok su ranije sve emisije, pa čak i muzika, išle uživo, danas se uglavnom veći deo programa snima, što nije dovoljno atraktivno i interesantno za slušaoce radija.
Za Violetu Oroshi, dugogodišnju novinarku iz Prištine, radio je specifičan medij zato što novinarima nalaže da budu kreativni, kako bi uspeli rečima i zvucima da dočaraju sliku koju inače televizija prenosi.
"Opisati situaciju, u kojoj se dešava neki događaj, i dočarati ga, je veoma značajno za radio i radio novinarstvo, zato što je to mesto gde novinari mogu svu svoju kreativnost da pokažu", smatra Oroshi.
Oroshi se novinarstvom bavi 33 godine. Prvo je počela na televiziji, a potom je prešla na radiju i bila dopisnik iz Prištine za DW, BBC, Radio Berlin, Radio B92. Od 1992. radi kao dopisnik WDR-a, sa sedištem u Kelnu. Za nju, taj početak je bio zanimljiv period.
"Prvo, nismo imali diktafon, nismo imali prostorije u kojima ćemo raditi. O kompjuterima - ni reč. Kompjuter je za nas bila misaona imenica. Ja sam lično mislila da će morati da prođe nekoliko decenija da mi novinari na Kosovu dobijemo kompjuter. Nismo imali kancelarije, bili smo na ulici. Mi smo 24 sata bili na ulici. Kada kažem 24 sata, to i mislim jer smo na ulici bili i noću, dok smo bili kod kuće, poštu su naši telefoni uvek bili otvoreni, za bilo kakvu informaciju", priča Oroshi i naglašava:
"Obilazili smo sve centre gde smo mogli da dobijemo informaciju. Pokušavali smo da dođemo do svih pojedinaca, individualaca, intelektualaca, svih onih koji poseduju neku informaciju, uključujući i taksiste, koje sam neverovatno puno koristila, posebno u toku ratnih sukoba, koji su svakodnevno obilazili nekoliko regija u okviru Kosova. Nama novinarima bez automobila i sa tako skromnim sredstvima je bilo veoma teško, ali smo zaista dobijali prave informacije, koje su se u 99 posto slučajeva pokazale kao tačne."
Ona priznaje da je brz razvoj tehnologije imao uticaja i na ovaj medij, te dodaje da budućnost radija zavisi isključivo od samih novinara, koji moraju da rade dinamičnije i interesantnije, kako bi privukli veću publiku.
O značaju radija govori i verni slušalac radija, Milka Jakupi, inače iz okoline Valjeva, udata za Albanaca sa Kosova:
"Ja sam radio uvek slušala, i sada ga slušam. Slušam ga od detinjstva. Bio je samo jedan radio u komšiluku i svi bi smo se okupili oko njega i slušali pozdrave. To je bilo možda najinteresantnije. Imala sam nekih 12 ili 13 godina. Slušala sam Čkalju. Televizor nismo imali, samo u zadruzi. Sada, posle rata, slušala sam Radio Slobodna Evropa i oduševljavala sam se. Prvo vesti, ostatak programa, pa onda u ponoć, noćni program. I to me je oduševljavalo. Pričalo se o raznim temama, koje nisu nacionalističke, baš dobre stvari. Skoro da nisam propuštala niti jednu emisiju. Bile su restrikcije struje non-stop, ali je radio bio na baterije", kaže Jakupi.
Milka Jakupi se još priseća i primera, koji je za nju dokaz da dobri radijski novinari mogu da dočaraju istu sliku koju prenosi televizija, a radilo se o sahrani.
"Bila sam u Prištini, kada sam preko radija pratila sahranu Đinđića, direktan prenos iz Beograda. Nije se dobro čulo, pa sam radio držala na uhu, ali sam se osećala kao da sam u Beogradu i posmatram sahranu. Radio može, samo zavisi od novinara, da dočara situacija. Jedan novinar na groblju, jedan u Beogradu, na kraju povorke. U potpunosti su dočarali tu sahranu i imam utisak kao da sam je gledala. Plakala sam. Može radio sve, ako se čovek navikne i uživi se u njega, ali i ako novinari dobro to urade", navodi Milka Jakupi.
