Ukrajinska kriza ubrzala je diplomatsku trku između Rusije i Zapada za osnaživanje uticaja na Zapadnom Balkanu. Nova studija (“The Western Balkans and the Ukraine crisis – a changed game for EU and US policies?”) berlinskog Saveta za politiku demokratizacije ( Democratization Policy Council), čiji su autori Bodo Weber i Kurt Bassuener, istražuje izazove za politiku Evropske Unije i SAD-a prema ovom regionu u kontekstu zaoštravanja odnosa između Zapada i Rusije.
Weber, jedan od autora ove studije, u intervjuu za RSE između ostalog govori o tome kako je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik tokom aneksije Krima, uz navodnu rusku podršku, nameravao da ozbiljno krene u realizaciju dugogodišnje pretnje secesijom Republike Srpske – i kako je premijer Srbije Aleksandar Vučić u tome, zasad, uspeo da ga spreči.
Weber: Mi smo u toku istraživanja manje - više slučajno naišli na tu informaciju, najpre iz jednog izvora, a onda je ona potvrđena iz dosta drugih izvora. Pokazalo se, dakle, da je, očigledno, ceo zapadni diplomatski kor znao za taj incident. U tim informacijama se otkriva da je gospodin Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske, na početku ruske aneksije Krima zvao gospodina Aleksandra Vučića, premijera Srbije, i da je hteo ozbiljno da iskoristi tu situaciju da krene u implementaciju onoga čime godinama preti, ali da ga je premijer Vučić u tome sprečio, odnosno, da je otkazao podršku takvom jednom poduhvatu.
RSE: Da li je, prema zapadnim diplomatskim izvorima do kojih ste došli, Dodik zaista imao podršku Rusije za secesiju Republike Srpske u trenutku kada Putin vrši aneksiju Krima?
Weber: Više diplomatskih izvora, nezavisno jedni od drugih, navode da je Dodik tvrdio da ima rusku podršku za taj korak prema ostvarivanju secesije Republike Srpske. Da li je on zaista imao podršku Rusije za taj korak prema ostvarivanju secesije nije jasno. Ako se gleda u kontekstu ukrajinske krize u trenutku aneksije Krima, meni nije bliska ta tvrdnja da je imao rusku podršku. Da, generalno gledano, uživa podršku Rusije videli smo kroz čitav niz prethodnih godina, ali da je bio plan Moskve da u trenutku aneksije Krima otvori još jedno žarište – i to ne u Moldaviji, Pridnjestrovlju ili Gruziji nego u Republici Srpskoj – to meni nije baš potpuno uverljiva teza. Pre bih rekao da je Dodik verovao da će imati rusku podršku, što samo govori u kakvoj je krizi njegov režim; a kad je režim u krizi, onda, naravno, zavlada nervoza, donose se pogrešne procene i preduzimaju neracionalni potezi. Očigledno je u Republici Srpskoj na delu takvo jedno stanje – bar je to moja interpretacija.
RSE: Da li su vam te informacije o Dodikovoj nameri da preduzme korake ka secesiji srpskog entiteta, kao i o tome da ga je Vučić u tome sprečio, delovale ubedljivo?
Weber: Da je Dodik imao ozbiljnu nameru da krene u secesiju Republike Srpske od BiH meni je potpuno uverljivo. Naime, zapadni diplomati su se godinama tešili time što su tvrdili da je to puka retorika, pa ako sada iz njihovih izvora dođe informacija da, markar u ovom trenutku, iza te retorike stoje neke ozbiljne namere, to je meni dosta verodostojno i uverljivo. I tvrdnje istih izvora da ga je srpski premijer u tome sprečio prilično su mi uverljive. Mi smo, naime, u više navrata videli nastupe premijera Vučića koji svedoče tome u prilog. Kada je, recimo, pretposlednji put, krajem juna, bio u poseti Nemačkoj, i kada je bio pritisnut pitanjima nekih nemačkih novinara o svom odlasku na otvaranje Andrićgrada, Vučić je jasno je pokazao da Vlada Srbije ne deli poziciju gospodina Dodika. To smo mogli videti i na dosta sastanaka Vučića i Dodika u poslednjih pola godine.
RSE: Suma sumarum, vi ne verujete da Vučić podržava secesiju Republike Srpske od Bosne i Hercegovine?
Weber: Apsolutno. Mi smo još pre dve godine radili studiju o odnosu rukovodstva Srbije prema čelniku RS, kada je na vlasti još bila Demokratska stranka tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića. Tadić je prilično koristio taj bratski odnos sa Dodikom za svoj nacionalni imidž, ali iza kulisa nije mogao da kontroliše Dodika, koji je i njemu predstavljao problem, što, naravno, Tadić nikada nije spomenuo u javnosti, upravo zato što ga je koristio za svoje kampanje.
Vučić je, za razliku od Tadića, prema Dodiku uspostavio distancu. Imali smo, recimo, mislim u maju, pres konferenciju Vučića i Dodika, kada je Dodik ponovo stavio pod upitnik egzistenciju države Bosne i Hercegovine. Vučić je tom prilikom, iako ne u najizričitijoj formi, rekao da to nije stajalište Vlade Srbije. U poslednje vreme zabeleženo je i distanciranje Vučića od učešća u izbornoj kampanji u Republici Srpskoj. Dakle, to sve ima jedan jasan pravac, mada vidimo, kao i pre par godina sa dijalogom Beograd-Priština, da se, kad Zapad nema jasnu poziciju, izbegava jasnije izraženo distanciranje od nekih istorijskih tradicionalnih pozicija koje se vuku još iz devedesetih godina.
