Predlog Zakona o radu, uprkos najavama, nije prosleđen Skupštini Srbije ove nedelje, ali definitivno je, nažalost, i to da o njemu neće biti javne rasprave. Sindikati, analitičari i dobar deo javnosti saglasni su u oceni da srpska vlast želi brzometno da usvoji ovaj zakon koji će radnike pretvoriti u obespravljene nadničare. Tim povodom smo razgovarali sa Branislavom Čankom, liderom sindikata “Nezavisnost”. On najpre kaže da odbijanje proširenog dejstva kolektivnog ugovora nikako nije slučajno.
Čanak: To je namerno urađeno, isključivo iz političkih razloga, zato što na taj način potpuno gase sindikate; jer ako sindikat ne pregovara kolektivno, on nema nijednu drugu normalnu funkciju, sem onih iz socijalizma - da vodi na radničke igre i da deli polutke.
RSE: Ne odgovara li to, uz sva druga zakidanja prava radnika, ne samo poslodavcima nego i državi, koja je, uostalom, i najveći poslodavac?
Čanak: Odgovara državi, samo što ona time pravi gluposti, jer sigurno neće izbaciti iz igre onaj deo sindikata koji pokriva javni sektor, gde postoji kolektivno pregovaranje. Tamo ne može da se uništi na taj način. Morala bi država da izvrši samoubistvo kao poslodavac pa tek onda to da uradi. Osim ako vlast nema nameru, što je veoma opasno, sve da rasproda, pa sada sve ovo priprema za novog kupca.
RSE: O tome teško i da ima dileme, već se najavljuje prodaja Telekoma, pa i EPS-a, Aerodroma Beograd, dakle, počinje velika prodaja. Kad je u pitanju usvajanje izmena Zakona o radu, gde nismo videli javnu raspravu, zašto država simulira da je nekakav neutralni faktor?
Ministarstvo za rad je jesenas, na naše insistiranje da objasne zašto menjaju sadašnji zakon o radu odgovorilo – zato što se ne primenjuje. Pa, ko donosi novi zakon zato što se sadašnji ne primenjuje?!
Čanak: To je nejasno i to je problematično, kao što je problematičan i odnos države prema sadašnjem zakonu o radu. Naime, država taj zakon ne primenjuje ili toleriše druge da ga ne primenjuju; ona uništava sopstvenu inspekciju rada, kao prvo sredstvo odbrane Zakona od društva i pred društvom. Čitav taj odnos prema sadašnjem zakonu je vrlo problematičan. Da ne govorim o tome što je samo Ministarstvo za rad jesenas, na naše insistiranje da objasne zašto menjaju sadašnji zakon o radu odgovorilo – zato što se ne primenjuje. Pa, ko donosi novi zakon zato što se sadašnji ne primenjuje?! I ko to garantuje da će se budući primenjivati? Dakle, vrlo čudna uloga države.
I u sadašnjem zakonu prave se da ne vide kada ga krše hiljade poslodavaca, čineći neostvarivim ono što je propisano kao pravo zaposlenog, a sada donose drugi zakon u kome će sve te rupe iz sadašnjeg zakona koje se nisu primenjivale, postati legitimni delovi, a ne rupe kojima možete posle mnogo godina da dokažete da ste bili oštećeni. Sad nećete moći jer će ta „rupa“ biti predviđena Zakonom. Biće ozakonjena rupa.
RSE: Na primer?
Čanak: U sadašnjem zakonu ima četrdeset stavki pod kojima možete nekom da date otkaz. Oni su nezadovoljni i mi smo ih pitali šta traže. Oni traže da to bude relaksirano, što znači da ne piše četrdeset stavki, nego da poslodavac može da otpusti zaposlenog i tačka. Zašto? Eto ljut je. Ali to ne piše u Zakonu, prema tome, to ne možete da dokažete na sudu. Isto kao što je i fleksibilizacija zapošljavanja, odnosno zapošljavanje na određeno vreme. To je toliko apsurdno i to je atipčno za privredu koja bi morala da se razvija, ali, eto, zadatak je da se zadovolje loši poslodavci. U Hrvatskoj su u decembru, koristeći to pravo, poslodavci zaposlili 93 posto ljudi na određeno vreme. To znači da 93 posto Hrvata koji su bili u stalnom radnom odnosu, danas rade, a sutra ko zna da li će raditi. Kako funkcioniše ta privreda? Kako se puni taj budžet?
RSE: Koji ste odgovor dobijali na takve primedbe sa druge strane?
Čanak: Kada ih doteramo do zida argumentacijom i matematikom da jedan i jedan jesu dva, oni onda ćute; kada ih pitamo da glasamo da li su jedan i jedan dva, oni ćute. I to je bilo najteže u svim ovim pregovorima.
RSE: Vi ste rekli da je očigledno da su u igri interesi koji nisu interesi građana i radnika i da su ti interesi, kad je u pitanju novi zakon o radu, pobedili, o čemu govori i brzina njegovog usvajanja, bez javne rasprave i društvenog dijaloga. Mislim da ste u tom kontekstu kazali da mislite da su na Vučića uticali Nemci da usvoji tako restriktivan Zakon o radu. Na čemu temeljite te izjave?
Čanak: To je on tvrdio, međutim posle nove posete Berlinu prošlog ponedeljka, a na skupu su, na našu molbu bili prisutni i predstavnici nemačkog sindikata DGB, i to na najvišem nivou – Vučić nije ponovio tu tvrdnju. Sada se ispostavlja da su to izgleda Američka privredna komora i Savet stranih investitora jer način na koji je Vučić u dva dana obišao obe te institucije, naročito sa temom sa kojom je odlazio kod njih, a to je – ništa ne brinite, zakon će biti ovakav, a oni ga onda pohvale, pa ga čak tako pohvale da mu u Savetu za strane investitore kažu – hvala što ste omogućili da najmanje 65 posto naših primedbi bude uvršteno u novi zakon o radu. Oni su, dakle, ostvarili 65 posto svojih zahteva! Ko je s njima pregovarao da bi ostvarili 65 posto? Oni nisu uopšte učestvovali u pregovorima, a ostvarili su 65 posto.
RSE: To znači da su oni tih 65 posto ispostavili Vladi kao zahtev.
U ovim pregovorima postojala su dva pregovarača: jedni koji su legitimni i koje niko nije slušao – to smo mi, i oni koji nisu legitimni, koji su iz senke, ali koje je Vlada očigledno slušala
Čanak: Jeste, sa nama nisu pregovarali, nisu pregovarali ni sa Unijom poslodavaca. Znači da su pregovarali direktno sa Vladom. To, dakle, znači da su u ovim pregovorima postojala dva pregovarača: jedni koji su legitimni i koje niko nije slušao – to smo mi, i oni koji nisu legitimni, koji su iz senke, ali koje je Vlada očigledno slušala.
RSE: To, zapravo, razjašnjava poziciju Vlade Srbije i odgovara na pitanje koga je Vlada Srbije slušala?
Čanak: Pominjem Savet stranih investitora zato što su upotrebili jednu mernu jedinicu – 65 posto, ali su i dan pre toga u Američkoj privrednoj komori rekli da je veliki deo njihovih sugestija usvojen. Da li je 65 posto ili 72 posto ili 33 posto nije bitno, ali je usvojen veliki deo njihovih naloga. Što se tiče nas, sindikata, najverovatnije je da 80 posto onoga što smo mi tražili nije usvojeno Dakle, za sada vode stranci u sred Srbije.
RSE: Zanimljivo je reći da su ti stranci sa Zapada, da su među njima predstavnici zemalja, kao što je, recimo, jedna Nemačka, u kojoj je radnik veoma zaštićen.
Čanak: Da, to je zaista neuporedivo: da imamo dvadeset godina podsticaje od svih budućih vlada Srbije, injekcije samopouzdanja i poštovanja – sve to ne bi nam bilo dovoljno da dostignemo nivo na kojem se nalaze nemački radnici. To je poražavajuće. Država koja svojim radnicima daje takve privilegije dođe kod nas i kaže - nemate pravo na godišnji odmor, nemate prava ni na šta, imate pravo samo da radite, a da li ćemo da vas platimo, to ćemo da vidimo.
RSE: Zato ste rekli da novi zakon o radu neće doneti prava radnicima kakva postoje u demokratijama razvijenog zapadnog kapitalizma i pri tom ste dodali da Srbija ide na drugu stranu, na stranu privreda kakve imaju Bangladeš, Vijetnam i južna Azija. Da li je to cilj novog zakona: da ovaj radnik ovde proizvodi „Nike“ za dva dolara dnevno, a one će se prodavati za 150 iz kojih će 15 – 20 ljudi izvlačiti profit za sebe. Da li je to hoće da se legalizuje tim novim radnim zakonodavstvom?
Čanak: Da, samo što je kod nas mnogo bolnije nego u Bangladešu. U Bangladešu nikada nisu ni postojala prava, dakle, u nikada zasađenu njivu prava došli su nekakvi stranci i počeli da eksploatišu tu njivu. Kod nas su postojala prava. Koliko god može neko da se sprda sa socijalizmom, mi smo imali određeni stepen prava. Sada imamo, doduše, osiromašeni stepen tih radnih prava, ali ih ipak imamo. I kada vam neko na jedan takav standard prava kaže – i to vam je mnogo, onda je to vrlo uvredljivo.
Drugo, za razliku od onih iz Bangladeša, mi imamo pristup vestima iz Nemačke, vestima Francuske; mi vidimo kako radnici tamo žive. A onda njihovi kapitalisti dođu ovde i traže nešto što u svojim zemljama ne smeju ni da zamisle da traže. Zar onda nije normalno da ih zapitamo zašto traže nešto kod nas, što ne smeju da pomisle da traže u svojoj državi? Drugo, komšija-Francuz, komšija-Nemac, u evropskim razmerima to su naše komšije, imaju nešto što mi nemamo i mi to vidimo preko plota.
RSE: Uz to, ova zemlja će se za sedam-osam godina pridružiti evropskom klubu, postati članica EU.
Čanak: E, to mi je najveća zagonetka: kako će da se sprovede upodobljavanje našeg zakonodavstva u Poglavlju 19 o socijalnoj politici i zapošljavanju sa zakonodavstvom EU? Doduše, ne postoji zakon o radu na nivou EU, ali postoje standardi koje smo mi već narušili, a ovim narušavamo dalje. Kako ćemo proći taj nivo upodobljavanja iz poglavlja 19? To me strašno interesuje.
RSE: Jeste li to pitali Vučića? Sastali ste se s njim. On je takođe jedan od onih koji je spočitavao samoupravljanje koje je zaostalo u našim glavama.
Čanak: Interesantno, on to nama nikada nije rekao.
RSE: Rekao je to javno.
Čanak: To je ono što je pogubno jer deluje kao tračarenje i ogovaranje. Ja vam kažem nešto najlepše o vama, a onda čujete da sam okolo pričao sasvim druge stvari. Zašto nama nije rekao – aman, ljudi, pa shvatate li vi da je samoupravljanje prestalo? Što nije o tome pokšao da razgovara nama? Kada smo mu mi to dali iole povoda da pomisli da smo mi zaspali i nikako da se probudimo iz samoupravljanja? Kome smo dali povoda? Neka taj kaže – evo, juče ste tvrdili to i to, a to je tipična kardeljevština. Ja pogledam – stvarno, šta mi bi? – odem pred ogledalo i preispitam se. Ali, niko me nije optuživao, sem ogovarajući okolo.
Pre nekoliko dana sam u emisiji doživeo, kolega iz Samostalnog sindikata i ja, da nas generalni sekretar takozvane Unije poslodavaca optuži da smo komunjare. Onda mi pokušamo da mu objasnimo da je zakon o radu koji je na snazi doneo Vojislav Koštunica i pitamo da li hoće da kaže da je i on komunjara? On kaže da nije, ali da smo ga mi prevarili. Znači, mi smo prevarili premijera Koštunicu – i to ne za jedan član, pa da mu je to promaklo, nego smo mu podmetnuli ceo Zakon koji je u senci napisao Edvard Kardelj! E, to su njihove teze.
RSE: Najavili ste burnu reakciju ukoliko Zakon o radu u ovom obliku u kojem je sada prođe. Šta će biti ta burna reakcija?
Možemo da popravimo one stvari koje su krucijalno neprijateljske prema opstanku sindikata i prema opstanku bilo kakvih prava radnika. Ako unište taj kolektivni ugovor, onda ste uništili sve
Čanak: U svakom slučaju, članstvo će biti ogorčeno, a sve više čujem da su ovim što se sprema ogorčeni i oni ljudi koji nisu u sindikatu. Postoje kod njih još dva tračka nade. Jedan, tipičan za mentalitet građana Srbije, a to je – neće valjda; dok god ga ne udari brzi voz, a on stoji na pruzi, kaže – neće valjda. Hoće, jer stojiš na pruzi. To je jedna stvar.
A drugo, postoji tračak nade da ćemo mi uspeti u nastavku pregovora nešto da popravimo. Međutim, mi možemo da popravimo vrlo malo, jer je jako mnogo vremena proteklo. Možemo da popravimo one stvari koje su krucijalno neprijateljske prema opstanku sindikata i prema opstanku bilo kakvih prava radnika. Ako unište taj kolektivni ugovor, onda ste uništili sve. Ja sam juče pokušao da objasnim ovom nesrećnom takozvanom poslodavcu da su u Portugaliji, jednoj od zemalja koje je pogodila kriza, reagovali onako kako Srbija pokušava da reaguje, ali je Portugalija bila korektna prema svojim radnicima. Oni su smanjili prava u zakonu o radu, ali su dali desetine podsticaja procesima kolektivnih pregovaranja. Drugim rečima, gospodo, država nam više neće garantovati ova prava, potrudite se pa ispregovarajte ta prava sa vašim poslodavcima. Vrlo pošteno. A kod nas – više nećete imati prava u Zakonu, a kolektivno pregovaranje potpuno uništavamo.
RSE: I konačno, šta ćete učiniti ako ovaj Zakon prođe?
Čanak: Pokušaćemo pred Skupštinom da probudimo savest poslanika da promisle da i oni imaju nekoga ko se nije udobno smestio u skupštinsku fotelju, da imaju i decu, da će njihova deca imati decu i da njih čeka upravo ovo, a da ne govorim o tome što dolaze i drugi zakoni koji neće ništa biti bolji od ovoga, tako da imamo raspadanje društva. Ovo je finale raspadanja koje je počelo sa Miloševićem i sada bi trebalo da konačno uđe u završnu fazu.
RSE: Kako odgovarate na kritike koje su se mogle čuti ovih dana? Jedna od tih kritičarki bivšeg ministra za rad Rasima Ljaljića, ali i lidera Sindikata, naročito vas, je i vaša nekadašnja saborkinja, sociološkinja Zagorka Golubović. Ona je podsetila na vaše, neumorno i hrabro delovanje tokom devedesetih, borbu protiv Miloševićevog režima, ali vas je prozvala za prilično blage reakcije na ovo što se događa radnicima u ovoj zemlji nakon 90-tih.
Čanak: Prvo, 90-tih ona nije izlazila iz naših prostorija – dakle, delila je sa nama i hleb i vodu i znala je dobro šta radimo. Sada je nisam video ni čuo već jedno šest-sedam godina. Prema tome, kao što ja ne znam šta ona radi, tako ni ona ne može da zna šta mi radimo ovde, koliko ginemo, koliko trošimo energije i koliko se borimo.
Druga veoma bitna stvar koju bi ona morala da zna, baš iz tog iskustva sa nama, jeste da mi sa Miloševićem nikada nismo pregovarali, da smo bili u nos-stop u ratnom stanju sa njim. Sada, međutim, pregovaramo sa svim ovim takozvanim demokratskim vladama i ako posmatrate trenutak kada pregovaramo naravno da ne vidite ništa. Ali ne možete protestovati non-stop i tražiti pregovore, morate najpre da pregovarate. Možemo mi da ispoštujemo to stanje iz vremena Miloševića da samo ratujemo, ali u tome nas pre svega ne bi podržao niko iz sveta jer ova Vlada, kao i bivše vlade, imaju status demokratskih vlasti svuda u svetu. Od nas se, dakle, očekuje da sa tim vladama pregovaramo. Ako pregovori ne uspeju mi tek tada i zbog toga dobijamo legitimitet da idemo u neke druge oblike borbe.
RSE: Ukoliko predloženi zakon o radu, u manje-više neizmenjenom obliku bude usvojen, to je onda gotovo. Ako bi ste tada pozvali članstvo na proteste, imate li utisak da bi njihov strah bio preveliki i da se ne bi masovno odazvali?
Čanak: Pa, znate šta, mi imamo dve generacije koje su 25 godina upucavane naživo u mozak, koje su pristajale na razne kompromise sa raznim režimima i sa raznim rešenjima. Samo kad se setim onih tenkova koji su prolazili kroz moj Beograd i išli na Vukovar, a oduševljene mase im mašu i bacaju cveće! Ti ljudi koji su tada bacali cveće bili su očigledno ranjeni u mozak jer nisu mogli da shvate da tenk ubija, a da ubistvo nije rešenje, niti za Jugoslaviju, niti za Srbiju.
Naravno da sam očekivao da će neko da ih nauči lekciju iz toga, ali mnogi nisu naučili lekciju; mnogi su čekali do poslednjeg trena da dobiju stvarno rešenje o otkazu, iako smo im ukazivali - dobićeš sledeće nedelje, hajde da preduzmemo nešto.
Zbog svega toga ne očekujem najmasovniji mogući odziv, ali isto tako očekujem da se to jednog momenta desi nevezano od nas, kao što je bilo ono pre nekoliko meseci u Bosni. Sindikat nije mrdnuo malim prstom, a Sarajevo, Tuzla, Mostar bili su skoro srušeni. Narodu je prekipelo. I ja mislim da će to biti: ako mi ne uspemo, narodu će samom prekipeti i shvatiće da tenkovi ubijaju ljude. Oni tenkovi iz '91. Konačno će neko to shvatiti.
