Odbijanje vlasti u Srbiji da idu na obeležavanje stote godišnjice Prvog svetskog rata u Sarajevo, još je jedan pokazatelj postojanja dva potpuno različita viđenja događaja od 28. juna 1914, kaže za RSE Jorn (Jörn) Leonhard, profesor istorije na Univerzitetu u Frajburgu. Njegova knjiga "Pandorina kutija" na 1.000 strana prikazuje svetski rat iz ugla istorije evropskih društava.
“Video sam natpis na grobu Gavrila Principa u Sarajevu. To je veoma nacionalističko srpsko viđenje zbivanja od pre sto godina (na grobu Principu i ostalim pripadnicima “Mlade Bosne” piše: “Blago tome ko dovijek živi imao se rašta i roditi – Vidovdanski heroji”). Reakcija Beograda zbog natpisa na Većnici u Sarajevu igra važnu ulogu i u aktuelnoj unutrašnjoj politici u Srbiji, kao i u određivanju njene uloge u Evropi u budućnosti”.
Leohnard ističe da se ne slaže sa tezom Kristofera Klarka o kontinuitetu srpske politike od 1903. do Srebrenice.
“Neprihvatljivo je da se zbog zločina u Srebrenici konstruiše teza o posebnoj brutalnosti Srbije i kulturi nasilja kao njene neprekidne karakteristike u skoro celom 20. veku. To je primer retrospektivne logike koju istoričar ne bi smeo da koristi. Dakle, pojedini srpski krugovi nesumnjivo snose odgovornost ali ne smemo držati kao taoce ceo srpski narod i srpsku istoriju u 20. veku zbog onoga što se desilo u leto 1914”.
Nemačka najodgovornija za Prvi svetski rat
Leonhard: Teško je govoriti samo o jednom krivcu za Prvi svetski rat. U debati koja se sada vodi ukazuje se i na odgovornost drugih zemalja. Međutim, za razliku od Krisitofera Klarka, krivce pre treba tražiti u Berlinu ili Londonu, a manje u Beogradu.
Diskurs o nemačkoj krivici je u velikoj meri određen odlukama Versajske konferencije. Ima i mišljenja da su one doprinele usponu Hitlera, odnosno da ne bi došao na vlast da Nemačkoj nije bilo nametnuo osećanje krivice. Stoga taj diskurs ima i moralne implikacije i neophodna je sveobuhvatna istorijska analiza koja pokazuje odgovornost različitih aktera za izbijanje Prvog svetskog rata.
Na primer, nije samo Nemačka potpirivala rat bezrezervnom podrškom Austro-Ugarskoj, dajući joj takozvani "blank cheque". I Rusija je dala "blank cheque" Srbiji bez čega, svakako, ne bi mogla da na poznati način odgovori na ultimatum Beča.
Takođe, postojala je neka vrsta "blank cheque" koji je Francuska dala Rusiji.
Ipak, iako to ne bih nazvao krivicom za rat, Nemačka snosi posebnu odgovornost. Između ostalog u Berlinu nije postojala adekvatna politička kontrola vojske. To je igralo veoma značajnu ulogu u poslednjim danima krize u julu 1914, što se zanemaruje u mnogim knjigama objavljenim u poslednje vreme.
Leonhard: Ne verujem previše u velike narative, u te “izme” – imperijalizam, militarizam, nacionalnizam. Naravno, bilo je i imperijalističkih tendencija, ali rat nije izbio u Africi ili Aziji, već na Balkanu. Ako se osvrnete na kolonijalne krize pre 1914, sve one su uspešno prevaziđene. Takođe, saradnjom Berlina i Londona sprečeno je da dva balkanska rata 1912-3. prerastu od lokalnog u globalni sukob.
Smatram da rat nije bio neizbežan. U suprotnom, izbledela bi sećanja na alternative koje su postojale. Ne sme se zaboraviti da su u to vreme napisane mnoge knjige, uključujući i bestselere, u kojima se predviđalo da u budućnosti predstoji mir, odnosno da su tadašnja društva – oko 1900. godine - isuviše progresivna da bi ratovala jedna protiv drugih.
Dakle, moramo biti oprezni da ne bismo upali u zamku “retrospektivne logike”. Svakako da znamo koji su rezultati i posledice Prvog svetskog rata, ali ne smemo da primenimo tu logiku u oceni aktera iz leta 1914.
Imperijalizam, militarizam i nacionalizam je bio karakteristika mnogih evropskih društava, ne samo nemačkog. Međutim, veoma važnu ulogu je igralo i subjektivno osećanje “opkoljenosti” koje je prožimalo nove sile u usponu. U tom smislu postoji analogija sa sadašnjom situacijom.
Istovremeno, osećao se i strah među velikim silama čija je moć opadala. To je vidljivo na primeru otomanskog i austrougarskog carstva, zatim ruskog nakon poraza od Japana 1905. Takođe, u Londonu se postavljalo pitanje budućnosti britanske imperije imajući u vidu uspon SAD i Japana na Dalekom istoku. U Parizu se pak strahovalo da će Francuska u narednim godinama biti dovedena u poziciju mlađeg, slabijeg partnera Rusije. S druge strane, Nemačka se pribojavala da će biti zaokružena.
To znači da ne postoji jedan uzrok, odnosno da je samo jedna strana odgovorna za rat. Zato je ta debata veoma intezivna i traje do današnjih dana.
Antiratni protesti u julu 1914.
Leonhard: Ne treba zaboraviti da su čak i krajem jula i početkom avgusta 1914. u mnogim evropskim gradovima održani antiratni protesti. Dakle, u Parizu, Londonu, nemačkim gradovima demonstrirali su pre svega radnici, zatim pristalice levičarskih partija. Mislim da je prelomni trenutak za masovniju podršku naroda za rat uspešna kampanja politički i vojni lideri da predstave svoje zemlje kao potencijalnu žrtvu agresora i da, stoga, moraju da se brane. Tako su nemački lideri na čelu sa kajzerom uspeli da predstave Rusiju kao agresora. U Francuskoj je, pak, Nemačka prikazana kao agresor. Na sličan način je predstavljena situacija i u drugim zemljama, a na kraju čitavog lanca Britanija je ušla u rat da bi zaštitila neutralnost Belgije koju je napala Nemačka.
U tome je veoma važnu ulogu odigrala propaganda da bi se svoja zemlja prikazala kao ugrožena a ne kao agresor. Time se može objasniti kako su milioni radnika, koji su na početku bili protiv rata, odjednom bez otpora pristali da budu mobilisani jer su smatrali da moraju da brane svoju otadžbinu koja je u opasnosti.
To je sigurno trajna trauma za radničke partije koje su smatrale pre 1914. da će uspeti da štrajkovima spreče rat, ali nisu u tome uspele.
Princip nije “Al Kaidin borac iz 1914”
Leonhard: Najpre, treba odgovoriti na veoma teško pitanje šta podrazumevamo pod “Srbijom”? Naime, treba razlikovati Vladu i premijera Pašića, na jednoj, i razne tajne vojne organizacije kao što je “Crna ruka”, na drugoj strani.
Do dana današnjeg se ne zna pouzdano da li su vlasti u Beogradu imale informacije da se sprema atentat na Franca Ferdinanda. One su znale da neke terorističke grupe u BiH pripremaju neku akciju, pa je Pašić lično upozorio Beč na to. Pašić nije bio zainteresovan za oružani sukob, jer je Srbija bila iscrpljena nakon upravo dva završena balkanska rata. Bio je i usred izborne kampanje.
Međutim, Vlada u Beogradu nije bila u stanju da kontroliše te nacionalističke elemente, tajne organizacije i u tome je, zapravo, odgovornost Srbije. Naime, nema nikakve sumnje da je tajna služba, na čijem je čelu bio Apis, bila deo zavere.
Ne slažem se sa tezom Kristofera Klarka o kontinuitetu srpske politike od 1903. do Srebrenice. Neprihvatljivo je da se zbog zločina u Srebrenici konstruiše teza o posebnoj brutalnosti Srbije i kulturi nasilja kao njene stalne karakteristike u skoro celom 20. veku. To je primer retrospektivne logike koju istoričar ne bi smeo da koristi. Dakle, pojedini srpski krugovi nesumnjivo snose odgovornost ali ne smemo držati kao taoce ceo srpski narod i srpsku istoriju u 20. veku zbog onoga što se desilo u leto 1914.
Leonhard: Da, atentatori sebe doživljavaju kao heroje. Međutim, Gavrilo Princip nije ubio tiranina. Franc Ferdinand nije bio jednostavna osoba, ali je bio sklon i reformama. Dakle, daleko od toga da se o njemu može govoriti kao o tiraninu. U tom smislu, Princip je pre terorista nego nacionalni heroj. Za mene kao istoričara to je terorističko ubistvo.
Ne bih to nazvao “austrougarski 11. septembar”, ali je definitivno ubistvo koje se može porediti sa terorističkim aktima u vreme “Risorgimento” u Italiji (u vreme borbe za ujedinjenje koje je ostvareno 1871.).
Ubistvo Franca Ferdinanda je bilo okidač za lokalnu i regionalnu krizu ali ne i jedini incident koji je doveo do Prvog svetskog rata.Ne smemo zaboraviti da je između Sarajevskog atentata i ultimatuma Austro-Ugarske Srbiji prošlo više od tri sedmice, pa su mnogi u Evropi počeli da zaboravljaju na ubistvo Franca Ferdinanda, ali je politička dimenzija krize izbila u prvi plan.
Leonhard: Reč je o terorizmu koji je bez ikakve sumnje imao političku agendu, tačnije stvaranje Velike Srbije kao nacionalne države, borbu protiv austrougarskih tlačitelja. Međutim, neutemeljeno je kvalifikovati Gavrila Principa kao “Al Kaidinog borca iz 1914”. Ne mogu se izjdenačavati srpska nacija u to doba i današnji džihad. Takve analogije na neki način prikrivaju veoma važne razlike između ove dve situacije.
Leonhard: Da je Austro-Ugarska brže reagovala - tačnije da je izvršla odmazdu protiv Srbije odmah, u prvih nekoliko dana nakon Sarajevskog atentata – to bi svakako izazvalo veliku krizu ali verovatno ne bi dovelo do svetskog rata. Naime, brzu reakciju Beča prihvatila bi i Rusia, jer su ubijeni austrougarski prestolonaslednik i njegova supruga. Dakle, i za Sankt Petersburg bi verovatno bio prihvatljiv ograničeni odgovor Beča.
Međutim, četiri sedmice nakon Sarajevskog atentata, on je mogao da se koristi samo kao jedan od mnogih argumenata koji su doveli do rata. U takvim okolnostima, ultimatum nije više bio samo odgovor Beča Srbiji koju je smatrao odgovornom za ubistvo Franca Ferdinanda.
U tom trenutku, kao što sam rekao, Srbija se obratila Rusiji - bez čije podrške, pomoći i garancija da neće biti prepuštena sama sebi – ne bi mogla da na takav način odgovori na ultimatum, pre svega da odbije zahteve koji su zadirali u njen suverenitet.
"Politika istorije"
Leonhard: Bio sam pre dve sedmice u Sarajevu i video sam Većnicu i natpis na njoj. Naveli ste savršen primer koji pokazuje da nas i sto godina od izbijanja opterećuje nasleđe Prvog svetskog rata.
Na delu je “politika istorije”. Ona je vidljiva u mnogim zemljama, a u Srbiji se to pokazuje na primeru Srebrenice koja je njena politička trauma. Zbog toga se u Beogradu žestoko reaguje na knjigu Kristofera Klarka, pre svega na korišćenje Srebrenice kao primera da se pokaže kontinuitet i brutalnost srpskog nacionalizma. Kao što sam rekao, za mene je neprihvatljivo to korišćenje retrospektivne logike. Ne mogu da pomenem Srebrenicu a potom da nastavim da govorim o Gavrilu Principu kao da se ništa u međuvremenu nije dogodilo.
U slučaju bivše Jugoslavije i Srbije, ratovi tokom 1990-ih su pokazali mnogim Evropljanima koliko smo, zapravo, blizu ratnih scenarija, tačnije da je zapadnoevropski koncept ujedinjenja starog kontineta, mira i ekonomskog prospreriteta – samo jedna strana medalje. Druga strana te iste medalje je nastavak sukoba na evropskoj periferiji, kao danas u Ukrajini, u tom kontekstu i oko Krima.natpis na grobu Gavrila Principa u Sarajevu.
To je veoma nacionalističko srpsko viđenje zbivanja od pre sto godina (na grobu Principu i ostalim pripadnicima “Mlade Bosne” piše: “Blago tome ko dovijek živi imao se rašta i roditi – Vidovdanski heroji”). Ovakva reakcija očito igra važnu ulogu i u aktuelnoj unutrašnjoj politici u Srbiji, kao i u određivanju njene uloge u Evropi u budućnosti.
Međutim, ta “politika istorije” je veoma uočljiva, na primer, u Nemačkoj gde se vodi debata o njenoj krivici za rat.
Uticaj senki nestalih imperija
Leonhard: Treba izbegavati direktne analogije, jer tako mogu da se pobrkaju stvari. Međutim, ako analiziramo situaciju u leto 1914, to nam pomaže da bolje razumemo sadašnja zbivanja. Imam najpre na umu “politiku istorije”, koju sam pomenulo nekoliko puta.
Postoji strah od imperijalizma nakon pada imperija. Uzmimo na primer Rusiju, kao postimperijalnu državu, zatim sukobe od baltičkih zemalja do jugoistočne Evrope, preko Bliskog do Dalekog istoka. To su sve teritorije koje su nekada uglavnom bile pod vlašću ruske, austrougarske i turske imperije.
Raspad ovih imperija jedno je od nasleđa Prvog svetskog rata. Može se osnovano tvrditi da nakon Prvog svetskog rata u mnogo čemu nije ustanovljena stabilna državna struktura koja bi popunila prazninu posle raspada ova tri carstva. Veoma je važno to imati na umu da bi se razumele neke od aktuelnih kriza.
To se odnosi na Ukrajinu i Krim, zatim poimanje koncepta nacionalne države u jugoistočnoj Evropi, problem položaja Kurda u Turskoj, Palestinaca, situacije u Iraku i Iranu.
Na primer, sunitski militanti koji su pokrenuli pobunu u Iraku upravo su pomenuli Sajks-Piko sporazum iz 1916. (tajni sporazum Francuske i Britanije od podeli bliskoistočnog dela Osmanlijskog carstva pre nego što je ono i formalno srušeno, tako što je Francuska preuzela Liban i Siriju, a V. Britanija Jordan i Irak. Arapi ističu da su time prekršena obećanja koja su im data). Dakle, ovaj sporazum se koristi u aktuelnoj politici.
Druga moguća analogija je složenost međunarodnih odnosa. Pre 1914, kao i posle Hladnog rata, globalna politička scena je veoma kompleksna sa mnoštvo aktera.
Izuzetno je teško definisati jasne linije sukoba. Uoči Prvog svetskog rata situaciju je dodatno usložnjavala pojava sila u usponu poput SAD, Japana i Nemačke i, istovremeno, imperije na zalasku, poput turske, austrougarske i ruske.
Ako analiziramo današnju poziciju SAD, Kine i Rusije, videćemo koliko važnu ulogu igra strah od opadanja sopstvene moći i, istovremeno, jačanja drugih. Tome treba dodati i bojazan od “zaokruživanja”.
To pokazuje koliko važnu ulogu igra ta senka imperija – i nakon 1918. i 1989. godine. Putin igra na tu kartu, predstavljajući istočnu Ukrajinu i Kijev kao grad gde je nastala Rusija, a gde je Zapad nastojao da kroz istoriju porazi i ponizi Rusiju. Dakle, moguće je izvući razne dobiti iz ovih istorijskih rasprava.
Treće, veoma je važan momenat političko poverenje i komunikacija. Ja smatram da leto 1914. ilustruje krizu i kolaps političkog poverenja, upravljanje rizikom i političke komunikacije. U odsustvu direktne komunikacije, stvara se uverenje da su alternative oružanim sukobima sve manje moguće, pa je rat jedini izlaz.
Dakle, istorija vam ne predočava šta konkretno treba da uradite, ali vam sugeriše da obratite pažnju na određene aspekte koji bi, inače, mogli da vam promaknu. Ako proučavate istoriju, možete videti više i bolje u sadašnjosti. To je trajno nasleđe istorijske analize uzroka i posledica Prvog svetskog rata.
“Video sam natpis na grobu Gavrila Principa u Sarajevu. To je veoma nacionalističko srpsko viđenje zbivanja od pre sto godina (na grobu Principu i ostalim pripadnicima “Mlade Bosne” piše: “Blago tome ko dovijek živi imao se rašta i roditi – Vidovdanski heroji”). Reakcija Beograda zbog natpisa na Većnici u Sarajevu igra važnu ulogu i u aktuelnoj unutrašnjoj politici u Srbiji, kao i u određivanju njene uloge u Evropi u budućnosti”.
Leohnard ističe da se ne slaže sa tezom Kristofera Klarka o kontinuitetu srpske politike od 1903. do Srebrenice.
“Neprihvatljivo je da se zbog zločina u Srebrenici konstruiše teza o posebnoj brutalnosti Srbije i kulturi nasilja kao njene neprekidne karakteristike u skoro celom 20. veku. To je primer retrospektivne logike koju istoričar ne bi smeo da koristi. Dakle, pojedini srpski krugovi nesumnjivo snose odgovornost ali ne smemo držati kao taoce ceo srpski narod i srpsku istoriju u 20. veku zbog onoga što se desilo u leto 1914”.
Nemačka najodgovornija za Prvi svetski rat
RSE: Kako gledate na oživljavanje kontroverzi oko uzroka izbijanja Prvog svetskog rata?
Leonhard: Teško je govoriti samo o jednom krivcu za Prvi svetski rat. U debati koja se sada vodi ukazuje se i na odgovornost drugih zemalja. Međutim, za razliku od Krisitofera Klarka, krivce pre treba tražiti u Berlinu ili Londonu, a manje u Beogradu.
Diskurs o nemačkoj krivici je u velikoj meri određen odlukama Versajske konferencije. Ima i mišljenja da su one doprinele usponu Hitlera, odnosno da ne bi došao na vlast da Nemačkoj nije bilo nametnuo osećanje krivice. Stoga taj diskurs ima i moralne implikacije i neophodna je sveobuhvatna istorijska analiza koja pokazuje odgovornost različitih aktera za izbijanje Prvog svetskog rata.
Na primer, nije samo Nemačka potpirivala rat bezrezervnom podrškom Austro-Ugarskoj, dajući joj takozvani "blank cheque". I Rusija je dala "blank cheque" Srbiji bez čega, svakako, ne bi mogla da na poznati način odgovori na ultimatum Beča.
Takođe, postojala je neka vrsta "blank cheque" koji je Francuska dala Rusiji.
Ipak, iako to ne bih nazvao krivicom za rat, Nemačka snosi posebnu odgovornost. Između ostalog u Berlinu nije postojala adekvatna politička kontrola vojske. To je igralo veoma značajnu ulogu u poslednjim danima krize u julu 1914, što se zanemaruje u mnogim knjigama objavljenim u poslednje vreme.
RSE: Ipak, da li bi izbio rat da nije bilo Sarajevskog atentata imajući u vidu razne dugoročne uzroke kao što su trka u naoružanju, imperijalizam, nacionalizam. Istovremeno, bilo je tada i izvesnog entuzijazma među običnim ljudima za rat, više nego sada?
Leonhard: Ne verujem previše u velike narative, u te “izme” – imperijalizam, militarizam, nacionalnizam. Naravno, bilo je i imperijalističkih tendencija, ali rat nije izbio u Africi ili Aziji, već na Balkanu. Ako se osvrnete na kolonijalne krize pre 1914, sve one su uspešno prevaziđene. Takođe, saradnjom Berlina i Londona sprečeno je da dva balkanska rata 1912-3. prerastu od lokalnog u globalni sukob.
Smatram da rat nije bio neizbežan. U suprotnom, izbledela bi sećanja na alternative koje su postojale. Ne sme se zaboraviti da su u to vreme napisane mnoge knjige, uključujući i bestselere, u kojima se predviđalo da u budućnosti predstoji mir, odnosno da su tadašnja društva – oko 1900. godine - isuviše progresivna da bi ratovala jedna protiv drugih.
Moramo biti oprezni da ne bismo upali u zamku “retrospektivne logike”. Znamo koji su rezultati i posledice Velikog rata, ali ne smemo da primenimo tu logiku u oceni aktera iz leta 1914.
Dakle, moramo biti oprezni da ne bismo upali u zamku “retrospektivne logike”. Svakako da znamo koji su rezultati i posledice Prvog svetskog rata, ali ne smemo da primenimo tu logiku u oceni aktera iz leta 1914.
Imperijalizam, militarizam i nacionalizam je bio karakteristika mnogih evropskih društava, ne samo nemačkog. Međutim, veoma važnu ulogu je igralo i subjektivno osećanje “opkoljenosti” koje je prožimalo nove sile u usponu. U tom smislu postoji analogija sa sadašnjom situacijom.
Istovremeno, osećao se i strah među velikim silama čija je moć opadala. To je vidljivo na primeru otomanskog i austrougarskog carstva, zatim ruskog nakon poraza od Japana 1905. Takođe, u Londonu se postavljalo pitanje budućnosti britanske imperije imajući u vidu uspon SAD i Japana na Dalekom istoku. U Parizu se pak strahovalo da će Francuska u narednim godinama biti dovedena u poziciju mlađeg, slabijeg partnera Rusije. S druge strane, Nemačka se pribojavala da će biti zaokružena.
To znači da ne postoji jedan uzrok, odnosno da je samo jedna strana odgovorna za rat. Zato je ta debata veoma intezivna i traje do današnjih dana.
Antiratni protesti u julu 1914.
RSE: Svakako da su postojali različiti geostrateški interesi, strahovi velikih sila, pogrešne procene. Istovremeno, širila se i demokratija, širilo se biračko pravo. To znači da građani nisu bili pasivna, bezlična masa kojom su lideri mogli tek tako da manipulišu i bespogovorno povedu u rat. Kako su političari uspeli da ih motivišu? Čini se da su mnogi ljudi tada sa velikim entuzijazmom odlazili u rat.
Leonhard: Ne treba zaboraviti da su čak i krajem jula i početkom avgusta 1914. u mnogim evropskim gradovima održani antiratni protesti. Dakle, u Parizu, Londonu, nemačkim gradovima demonstrirali su pre svega radnici, zatim pristalice levičarskih partija. Mislim da je prelomni trenutak za masovniju podršku naroda za rat uspešna kampanja politički i vojni lideri da predstave svoje zemlje kao potencijalnu žrtvu agresora i da, stoga, moraju da se brane. Tako su nemački lideri na čelu sa kajzerom uspeli da predstave Rusiju kao agresora. U Francuskoj je, pak, Nemačka prikazana kao agresor. Na sličan način je predstavljena situacija i u drugim zemljama, a na kraju čitavog lanca Britanija je ušla u rat da bi zaštitila neutralnost Belgije koju je napala Nemačka.
U mnogim evropskim gradovima održani su 1914. antiratni protesti. Prelomni trenutak za masovniju podršku naroda za rat je uspešna kampanja vlasti da su njihove zemlje žrtva koja se brani od agresora.
U tome je veoma važnu ulogu odigrala propaganda da bi se svoja zemlja prikazala kao ugrožena a ne kao agresor. Time se može objasniti kako su milioni radnika, koji su na početku bili protiv rata, odjednom bez otpora pristali da budu mobilisani jer su smatrali da moraju da brane svoju otadžbinu koja je u opasnosti.
To je sigurno trajna trauma za radničke partije koje su smatrale pre 1914. da će uspeti da štrajkovima spreče rat, ali nisu u tome uspele.
Princip nije “Al Kaidin borac iz 1914”
RSE: U debati o odgovornosti za izbijanje Prvog svetskog rata, pominje se i uloga Srbije, pre svega organizacije "Crna ruka", pa čak i Vlade Srbije zato što je, kako se tvrdi, u najmanju ruku znala za zaveru a nije je sprečila.
Leonhard: Najpre, treba odgovoriti na veoma teško pitanje šta podrazumevamo pod “Srbijom”? Naime, treba razlikovati Vladu i premijera Pašića, na jednoj, i razne tajne vojne organizacije kao što je “Crna ruka”, na drugoj strani.
Do dana današnjeg se ne zna pouzdano da li su vlasti u Beogradu imale informacije da se sprema atentat na Franca Ferdinanda. One su znale da neke terorističke grupe u BiH pripremaju neku akciju, pa je Pašić lično upozorio Beč na to. Pašić nije bio zainteresovan za oružani sukob, jer je Srbija bila iscrpljena nakon upravo dva završena balkanska rata. Bio je i usred izborne kampanje.
Međutim, Vlada u Beogradu nije bila u stanju da kontroliše te nacionalističke elemente, tajne organizacije i u tome je, zapravo, odgovornost Srbije. Naime, nema nikakve sumnje da je tajna služba, na čijem je čelu bio Apis, bila deo zavere.
Ne slažem se sa Klarkovom tezom o kontinuitetu srpske politike od 1903. do Srebrenice. Neprihvatljivo je da se zbog zločina u Srebrenici konstruiše teza o posebnoj brutalnosti Srbije i kulturi nasilja kao njene stalne karakteristike u skoro celom 20. veku.
Ne slažem se sa tezom Kristofera Klarka o kontinuitetu srpske politike od 1903. do Srebrenice. Neprihvatljivo je da se zbog zločina u Srebrenici konstruiše teza o posebnoj brutalnosti Srbije i kulturi nasilja kao njene stalne karakteristike u skoro celom 20. veku. To je primer retrospektivne logike koju istoričar ne bi smeo da koristi. Dakle, pojedini srpski krugovi nesumnjivo snose odgovornost ali ne smemo držati kao taoce ceo srpski narod i srpsku istoriju u 20. veku zbog onoga što se desilo u leto 1914.
RSE: Kako biste u tom kontekstu opisali ulogu Gavrila Principa? Za mnoge Srbe je heroj i patriota dok ga neki opisuju i kao teroristu.
Leonhard: Da, atentatori sebe doživljavaju kao heroje. Međutim, Gavrilo Princip nije ubio tiranina. Franc Ferdinand nije bio jednostavna osoba, ali je bio sklon i reformama. Dakle, daleko od toga da se o njemu može govoriti kao o tiraninu. U tom smislu, Princip je pre terorista nego nacionalni heroj. Za mene kao istoričara to je terorističko ubistvo.
Ne bih to nazvao “austrougarski 11. septembar”, ali je definitivno ubistvo koje se može porediti sa terorističkim aktima u vreme “Risorgimento” u Italiji (u vreme borbe za ujedinjenje koje je ostvareno 1871.).
Gavrilo Princip nije ubio tiranina. Franc Ferdinand nije bio jednostavna osoba, ali je bio sklon i reformama. U tom smislu, Princip je pre terorista nego nacionalni heroj.
Ubistvo Franca Ferdinanda je bilo okidač za lokalnu i regionalnu krizu ali ne i jedini incident koji je doveo do Prvog svetskog rata.Ne smemo zaboraviti da je između Sarajevskog atentata i ultimatuma Austro-Ugarske Srbiji prošlo više od tri sedmice, pa su mnogi u Evropi počeli da zaboravljaju na ubistvo Franca Ferdinanda, ali je politička dimenzija krize izbila u prvi plan.
RSE: Kažete terorista, ali pretpostavljam da ne mislite da je nalik današnjim, pre svega iz Al Kaide?
Leonhard: Reč je o terorizmu koji je bez ikakve sumnje imao političku agendu, tačnije stvaranje Velike Srbije kao nacionalne države, borbu protiv austrougarskih tlačitelja. Međutim, neutemeljeno je kvalifikovati Gavrila Principa kao “Al Kaidinog borca iz 1914”. Ne mogu se izjdenačavati srpska nacija u to doba i današnji džihad. Takve analogije na neki način prikrivaju veoma važne razlike između ove dve situacije.
RSE: Kazali ste da je Rusija podržavala Srbiju. Da li to znači da bi Srbija prihvatila ultimatum Austro-Ugarske – na primer da dopusti istragu Beča na svojoj teritoriji – što bi možda bio način da se izbegne rat? Ili smatrate da su sukobi bili neizbežni nakon Sarajevskog atentata?
Leonhard: Da je Austro-Ugarska brže reagovala - tačnije da je izvršla odmazdu protiv Srbije odmah, u prvih nekoliko dana nakon Sarajevskog atentata – to bi svakako izazvalo veliku krizu ali verovatno ne bi dovelo do svetskog rata. Naime, brzu reakciju Beča prihvatila bi i Rusia, jer su ubijeni austrougarski prestolonaslednik i njegova supruga. Dakle, i za Sankt Petersburg bi verovatno bio prihvatljiv ograničeni odgovor Beča.
Međutim, četiri sedmice nakon Sarajevskog atentata, on je mogao da se koristi samo kao jedan od mnogih argumenata koji su doveli do rata. U takvim okolnostima, ultimatum nije više bio samo odgovor Beča Srbiji koju je smatrao odgovornom za ubistvo Franca Ferdinanda.
Srbija se obratila Rusiji bez čije podrške ne bi mogla da odbije ultimatum Beča koji je zadirao u njen suverenitet.
"Politika istorije"
RSE: Debata o Sarajevskom atentatu i odgovornosti za Prvi svetski rat samo je uvod i deo rasprave o stvaranju kraljevine Jugoslavije, njenom karakteru, zatim o socijalističkoj Jugoslaviji, da li je ona bila greška, privremena tvorevina, ko je profitirao, a ko je šta žrtvovao. Ta rasprava nije završena ni nakon krvavog raspada zajedničke države i traje sve do danas.
Tako zvaničnici iz Srbije odbijaju da idu u Sarajevo 28. juna na centralnu ceremoniju povodom stote godišnjice Prvog svetskog rata, zato što na nedavno obnovljenoj Većnici, oštećenoj tokom rata 1990-ih, piše da su je zapalili “srpski zločinci “.
Leonhard: Bio sam pre dve sedmice u Sarajevu i video sam Većnicu i natpis na njoj. Naveli ste savršen primer koji pokazuje da nas i sto godina od izbijanja opterećuje nasleđe Prvog svetskog rata.
Na delu je “politika istorije”. Ona je vidljiva u mnogim zemljama, a u Srbiji se to pokazuje na primeru Srebrenice koja je njena politička trauma. Zbog toga se u Beogradu žestoko reaguje na knjigu Kristofera Klarka, pre svega na korišćenje Srebrenice kao primera da se pokaže kontinuitet i brutalnost srpskog nacionalizma. Kao što sam rekao, za mene je neprihvatljivo to korišćenje retrospektivne logike. Ne mogu da pomenem Srebrenicu a potom da nastavim da govorim o Gavrilu Principu kao da se ništa u međuvremenu nije dogodilo.
Ratovi 1990-ih su pokazali mnogim Evropljanima koliko smo blizu ratnih scenarija i da je koncept evropskog ujedinjenja samo jedna strana medalje
U slučaju bivše Jugoslavije i Srbije, ratovi tokom 1990-ih su pokazali mnogim Evropljanima koliko smo, zapravo, blizu ratnih scenarija, tačnije da je zapadnoevropski koncept ujedinjenja starog kontineta, mira i ekonomskog prospreriteta – samo jedna strana medalje. Druga strana te iste medalje je nastavak sukoba na evropskoj periferiji, kao danas u Ukrajini, u tom kontekstu i oko Krima.natpis na grobu Gavrila Principa u Sarajevu.
To je veoma nacionalističko srpsko viđenje zbivanja od pre sto godina (na grobu Principu i ostalim pripadnicima “Mlade Bosne” piše: “Blago tome ko dovijek živi imao se rašta i roditi – Vidovdanski heroji”). Ovakva reakcija očito igra važnu ulogu i u aktuelnoj unutrašnjoj politici u Srbiji, kao i u određivanju njene uloge u Evropi u budućnosti.
Međutim, ta “politika istorije” je veoma uočljiva, na primer, u Nemačkoj gde se vodi debata o njenoj krivici za rat.
Uticaj senki nestalih imperija
RSE: Kakve istorijske pouke mogu da se izvuku za sadašnju situaciju u svetu, pre svega za krizu u Ukrajini? Šta nam jul 1914. govori o junu 2014?
Leonhard: Treba izbegavati direktne analogije, jer tako mogu da se pobrkaju stvari. Međutim, ako analiziramo situaciju u leto 1914, to nam pomaže da bolje razumemo sadašnja zbivanja. Imam najpre na umu “politiku istorije”, koju sam pomenulo nekoliko puta.
Nakon 1918. u mnogo čemu nije ustanovljena stabilna državna struktura koja bi popunila prazninu raspadom tri carstva. To je važno za razumevanje neke od aktuelnih kriza.
Postoji strah od imperijalizma nakon pada imperija. Uzmimo na primer Rusiju, kao postimperijalnu državu, zatim sukobe od baltičkih zemalja do jugoistočne Evrope, preko Bliskog do Dalekog istoka. To su sve teritorije koje su nekada uglavnom bile pod vlašću ruske, austrougarske i turske imperije.
Raspad ovih imperija jedno je od nasleđa Prvog svetskog rata. Može se osnovano tvrditi da nakon Prvog svetskog rata u mnogo čemu nije ustanovljena stabilna državna struktura koja bi popunila prazninu posle raspada ova tri carstva. Veoma je važno to imati na umu da bi se razumele neke od aktuelnih kriza.
To se odnosi na Ukrajinu i Krim, zatim poimanje koncepta nacionalne države u jugoistočnoj Evropi, problem položaja Kurda u Turskoj, Palestinaca, situacije u Iraku i Iranu.
Na primer, sunitski militanti koji su pokrenuli pobunu u Iraku upravo su pomenuli Sajks-Piko sporazum iz 1916. (tajni sporazum Francuske i Britanije od podeli bliskoistočnog dela Osmanlijskog carstva pre nego što je ono i formalno srušeno, tako što je Francuska preuzela Liban i Siriju, a V. Britanija Jordan i Irak. Arapi ističu da su time prekršena obećanja koja su im data). Dakle, ovaj sporazum se koristi u aktuelnoj politici.
Druga moguća analogija je složenost međunarodnih odnosa. Pre 1914, kao i posle Hladnog rata, globalna politička scena je veoma kompleksna sa mnoštvo aktera.
Izuzetno je teško definisati jasne linije sukoba. Uoči Prvog svetskog rata situaciju je dodatno usložnjavala pojava sila u usponu poput SAD, Japana i Nemačke i, istovremeno, imperije na zalasku, poput turske, austrougarske i ruske.
Ako analiziramo današnju poziciju SAD, Kine i Rusije, videćemo koliko važnu ulogu igra strah od opadanja sopstvene moći i, istovremeno, jačanja drugih. Tome treba dodati i bojazan od “zaokruživanja”.
To pokazuje koliko važnu ulogu igra ta senka imperija – i nakon 1918. i 1989. godine. Putin igra na tu kartu, predstavljajući istočnu Ukrajinu i Kijev kao grad gde je nastala Rusija, a gde je Zapad nastojao da kroz istoriju porazi i ponizi Rusiju. Dakle, moguće je izvući razne dobiti iz ovih istorijskih rasprava.
Ako proučavate istoriju, možete videti više i bolje u sadašnjosti. To je trajno nasleđe istorijske analize uzroka i posledica Prvog svetskog rata.
Treće, veoma je važan momenat političko poverenje i komunikacija. Ja smatram da leto 1914. ilustruje krizu i kolaps političkog poverenja, upravljanje rizikom i političke komunikacije. U odsustvu direktne komunikacije, stvara se uverenje da su alternative oružanim sukobima sve manje moguće, pa je rat jedini izlaz.
Dakle, istorija vam ne predočava šta konkretno treba da uradite, ali vam sugeriše da obratite pažnju na određene aspekte koji bi, inače, mogli da vam promaknu. Ako proučavate istoriju, možete videti više i bolje u sadašnjosti. To je trajno nasleđe istorijske analize uzroka i posledica Prvog svetskog rata.
