Južni tok u Srbiji: Biti ili ne biti

Mogućnost da Srbija ostane bez ruskog gasa nije velika, ali ukoliko se to dogodi energetska alternativa skoro da ne postoji, smatraju sagovornici RSE. Kriza u Ukrajini i najave da bi da zemlje Evropske unije mogle da odustanu od Južnog toka sa velikom pažnjom prate se i u Srbiji, u kojoj izgradnja tog gasovoda praktično još nije započeta.

Odgovor na pitanje šta će biti sa gasovodom Južni tok Srbija čeka sa nadom da će ta investicija, na ovdašnjoj trasi vredna 1,9 milijardi evra, biti realizovana kako je i planirano. Jer ovaj gasovod, kako tvrde neki domaći političari i stručnjaci, prvi je infrastukturni mega projekat posle hidroelektrane Đerdap1 iz davne 1970. godine i budući temelj razvoja srpske ekonomije.

Vojislav Vuletić, iz Udruženja za gas Srbije, rekao je za RSE da bi bilo čudo da Evropa odustane od Južnog toka ali da bi Srbija bila u vrlo nezavidnoj situaciji ako se to dogodi.

„To bi za Srbiju bilo strašno. Propala bi investicija od dve milijarde i zapošljavanje velikog broja ljudi. Sa druge strane, bila bi ugrožena sigurnost snabdevanja gasom. Jer ne postoji neki drugi izvor osim uvoza preko Ukrajine i Mađarske. Srbija eventualno može da pokuša da poveća proizvodnju iz sopstvenih izvora, ali to su neznatne količine koje iznose maksimalno 15 do 20 odsto potreba. Čak i pri ovoj maloj potrošnji, kada ne radi industrija, teško da bi imali dovoljno gasa.“

Domaća posrnula privreda gasovod iz Rusije očekuje kao ozeblo sunce jer je planirano da u njegovoj izgradnji, na trasi kroz Srbiju dugoj 423 kilometra, bude uposleno 100.000 radnika iz srpskih građevinskih kompanija, proizvođača opreme i preduzeća uslužnih delatnosti.


Ekonomista Milan Kovačević kaže za RSE da bi, ukoliko Južnog toka uskoro ne bude, posledice brzo bile očigledne.

“Bez toga teško da ćemo imati privredni rast. Bilo bi nam dragoceno da dobijemo impuls iz ovakvog projekta da uvećamo bruto domaći proizvod. Tada bi se to odrazilo na neke druge delatnosti koje bi onda više izvozile, kao i na veću zaposlenost. Ali mi se, sa druge strane, do sada nismo izborili za neko veliko učešće u izgradnji Južnog toka. Verovatno ćemo kanal kopati sami, ali će čelik i cevi dolaziti iz inostranstva.”

Dugoročna korist za Srbiju od Južnog toka trebalo bi da bude energetska sigurnost. Veće količine gasa biće potrebne ukoliko se planira oživljavanje privrede, a taj energent svuda u svetu sve više se koristi za proizvodnju električne energije. Planirano je da gasovod ulazi kod Zaječara, izlazi kod Subotice u Mađarsku, a njegov kapacitet trebalo bi da bude 41 milijardu kubnih metara godišnje. Od toga će za Srbiju u početku na raspolaganju biti oko pet milijardi.

Šanse da bez ruskog gasa Srbija pronađe energetsku alternativu, po mišljenju Vojislava Vuletića, vrlo su male.

“Teško da bi nešto gasa Srbija mogla da dobije od Norveške. Jer ako ga nema za Nemačku, Francusku ili Holandiju, sigurno ga neće biti ni za Balkan. A Norveška je, pored Rusije, najveći snabdevač iz Evrope. Snabdeva se Evropa i iz Afrike, alžirskim gasom preko Tunisa ili direktno preko Španije i Italije, pa postoji mogućnost da se i odatle dobiju neke količine. Ali to je obično tečni prirodni gas koji je svakako znatno skuplji od onog koji dolazi iz Rusije.”

Projektovana godišnja zarada od Južnog toka kroz Srbiju samo od naplate tranzitne takse trebalo bi da bude 200 miliona evra. Ali, nakon što su nedavno pred kamerama zavarene prve cevi u Šajkašu, i tako simbolično počela gradnja ovog gasovoda kroz Srbiju, projekat dalje nije odmakao.

Ekonomista Milan Kovačević napominje da njegova izgradnja treba da se reši u skladu sa propisima Evropske unije i da je ostalo još pitanja kako će ga Srbija realizovati.

“Mi smo preuzeli da finansiramo 49 odsto projekta, a očito je da to ne možemo. Onda se prešlo na to da će nam Rusi dati kredit za to. Ali ako ga uzmete i sa njim napravite ulaganje u kapital onda ste učinili veliki rizik. Jer ako je kredit sa kamatom i fiksnim otplatama morate biti sigurni da će projekat biti dovoljno profitabilan da možete da ga vraćate.”

U projektu Južni tok, pored ruskog Gazproma sa 50 odsto, učestvuju i italijanska korporacija ENI (20 odsto), francuski EDF (15), i nemački Vinteršal (15).

Vojislav Vuletić zaključuje da je i to garancija da Srbija neće ostati bez gasa.

“To su snažne korporacije koje štite svoje interese. Evropa je 2012. iz Rusije uvezla 138 milijardi kubnih metara gasa, a sledeće godine 162 milijarde. Dakle, 16 odsto više za godinu dana. Evropi je gas neophodan. Izgradnja gasovoda ne može da se zaustavi praznim pričama da će iz škriljaca praviti dovoljno gasa. Mislim da nema sumnje da će Južni tok nastaviti da se radi.”

Izgradnja Južnog toka kroz Srbiju trebalo bi da traje dve godine, a puštanje u rad tog gasovoda planirano je 2016. Gazprom će, prema dosadašnjim najavama, na 25 godina zakupiti kapacitet gasovoda kroz Srbiju što bi trebalo da bude garancija da će potpuno biti u funkciji i da će od njega biti ekonomske koristi. Osim tranzitnih taksi, Srbiji je garantovan i prihod na uloženi kapital u izgradnju od osam odsto.