Istoričarka Latinka Perović kaže za RSE da Srbija i danas bira između jeftinog populizma i reformskog puta. Populizam koji se oslanja na nacionalizam, ma kako to danas skriveno bilo, deo je Miloševićevog nasleđa a reformska orijentacija na tragu onoga što je započeo ubijeni premijer Zoran Đinđić. Pri tom, Latinka Perović i povodom 11. godišnjice od ubistva premijera poručuje da srpsko društvo nije prepoznalo, pre svega, filozofa Zorana Đinđića.
Perović: Srbija se vrlo sporo udaljavala od nasleđa Slobodana Miloševića, koje zapravo i nije samo njegovo nasleđe. To je kontinuitet jedne istorijske orjentacije u Srbiji, ka ujedinjenu i oslobođenju srpskog naroda, ka stvaranju svesrpske države, ka rešenju srpskog nacionalnog pitanja kao državnog pitanja. To se na kraju XX i početkom XXI veka, kada je svet išao u potpuno drugom pravcu u Srbiji, obnovilo svom žestinom. Nikada to ne personifikujem jer sam ipak neko ko se bavi prošlošću srpskog naroda i ne vezujem je samo za Slobodana Miloševića. Očigledno da je to bio jedan izbor, sa vrlo širokom podrškom, sa masovnom podrškom, sa antibirokratskom revolucijom, o kojoj niko ne govori, a posle nje se i nije imalo kuda, nego u te strašne ratove. To je jedna katastrofa koja se postepeno razvijala, u kojoj smo mi danas vrlo duboko. To je nešto što je vezano za ime Slobodana Miloševića. Uvek se u tim pokretima traži neka ličnost koja to treba da personifikuje, ali to je mnogo širi problem. Uvek o tome tako mislim jer tako mi govore moje istraživanja i tako pišem.
Bilo mi je potrebno vreme od dve godine da iščitam sve šta je Zoran Đinđić napisao. Za ovih 11 godina, objavljeno je pet knjiga njegovih izabranih dela. Đinđić je u tim svojim knjigama, intelektualno, moralno, filozofski, iako ne vidim da se to čita ili mnogo interpretira, pre svega jedan važan antidogmatičar u filozofskoj misli. Iako se ona odvaja od staljinističkog nasleđa, ne menjaju se te organske karakteristike. To je jedna promena u okviru filozofije koja nikada nije ovde dovoljno ocenjena ni raspravljana. Pisao je i o anarhistima i o liberalima i o praksisovcima. Vrlo su važne njegove političke rasprave. Za mene je impresivno njegovo viđenje situacije pred kraj hladnog rata i naročito njegova definicija tog istorijskog nivoa na koji se Srbija vraća. To je XIX-vekovni nivo, tu nema modernih tendencija. On govori šta bi trebala Srbija da uradi, s obzirom na promene u svetu. To je najvažnije nasleđe. Svi ga pamte kao energičnog premijera, kao jednu brzo misleću ličnost. On je tačno znao gde je Srbija. Ako hoćemo da tražimo to nasleđe, koje bi moglo da pomogne generacijama da razumeju gdje je Srbija, zašto je tu, šta bi eventualno bio način da ona izađe iz haosa, sa vrlo malim materijalnim ljudskim rezervama, da prestane da bude zemlja apsurda, onda se treba vratiti njegovom delu, koje je sadržano u knjigama. Za mene je to najdublje i najvažnije što je rečeno o ovom razdoblju.
Perović: Ne mislim da je Srbija politički unisona, iako je ona u jednoj veoma teškoj situaciji, u ogromnom zakašnjenju. Mislim da je pluralnija nego što na prvi pogled izgleda. Postoje različite tendencije. Mislim da je Srbija još uvek podeljena na taj populistički trend, čija je osnova nacionalizam u krajnjoj liniji, iako to sada izgleda negde potisnuto, i na jedan blok koji teži vrlo teškom oporavku kroz tu neku našu evropeizaciju, koja je takođe jedna trajna tendencija u Srbiji. To su te glavne podele. Naravno, na svakoj od tih strana postoje različite nijanse.
Mislim da Srbija i o na ovim izborima i pred ovu godišnjicu ubistva Zorana Đinđića zaista bira između te dve mogućnosti – između tog populizma uvredljivih obećanja, neverovatnih uprošćavanja naše situacije, naročito sugeriranja rešenja i jednog rada koji bi morao da se vrlo precizno opiše i konkretizuje - šta su te reforme, zašto one moraju da se urade, kakve su posledice ako se urade, a kakve ako se ne urade.
Nije tačno da Đinđić živi samo tako simbolički. Dosta razgovaram sa ljudima i idem na tribine po unutrašnjosti Srbije. Mislim da deo srpskog društva oseća da je taj atentat bio jedna opasna prekretnica za put u nazad. Đinđić ipak nije samo jedna ličnost, to je nekakva mogućnost u Srbiji. Srpsko društvo bilo je industrijalizovano i pismenije, imalo je dobre univerzitete. To je bila jedna mogućnost koju je on razumeo i simbolizovao. Mislim da Srbiji duva vreme u leđa. To je integracija u Evropu i zbog toga je on to predao da se uradi. Zato je bio zaustavljen.
Ta istorija nije nepoznata. Svake godine se nešto novo traži i ta podela ostaje ključna. Ona se vrlo dobro vidi, i iz njegovog neverovatnog političkog i društvenog napora, ali i iz njegove misli i iz njegovih knjiga.
****
Kasnije tokom dana možete čitati na našoj veb stranici i druga mišljenja o dve ličnosti iz savremene istorije koje simbolizuju dve Srbije. Kojim vrednostima je Srbija danas bliža? Ko na političkoj sceni koga i šta baštini?
RSE: Kom nasleđu je bliža Srbija danas, Miloševićevom ili Đinđićevom? Šta je nasleđe Miloševića i Đinđića koje prepoznajete u današnjoj Srbiji?
Perović: Srbija se vrlo sporo udaljavala od nasleđa Slobodana Miloševića, koje zapravo i nije samo njegovo nasleđe. To je kontinuitet jedne istorijske orjentacije u Srbiji, ka ujedinjenu i oslobođenju srpskog naroda, ka stvaranju svesrpske države, ka rešenju srpskog nacionalnog pitanja kao državnog pitanja. To se na kraju XX i početkom XXI veka, kada je svet išao u potpuno drugom pravcu u Srbiji, obnovilo svom žestinom. Nikada to ne personifikujem jer sam ipak neko ko se bavi prošlošću srpskog naroda i ne vezujem je samo za Slobodana Miloševića. Očigledno da je to bio jedan izbor, sa vrlo širokom podrškom, sa masovnom podrškom, sa antibirokratskom revolucijom, o kojoj niko ne govori, a posle nje se i nije imalo kuda, nego u te strašne ratove. To je jedna katastrofa koja se postepeno razvijala, u kojoj smo mi danas vrlo duboko. To je nešto što je vezano za ime Slobodana Miloševića. Uvek se u tim pokretima traži neka ličnost koja to treba da personifikuje, ali to je mnogo širi problem. Uvek o tome tako mislim jer tako mi govore moje istraživanja i tako pišem.
Bilo mi je potrebno vreme od dve godine da iščitam sve šta je Zoran Đinđić napisao. Za ovih 11 godina, objavljeno je pet knjiga njegovih izabranih dela. Đinđić je u tim svojim knjigama, intelektualno, moralno, filozofski, iako ne vidim da se to čita ili mnogo interpretira, pre svega jedan važan antidogmatičar u filozofskoj misli. Iako se ona odvaja od staljinističkog nasleđa, ne menjaju se te organske karakteristike. To je jedna promena u okviru filozofije koja nikada nije ovde dovoljno ocenjena ni raspravljana. Pisao je i o anarhistima i o liberalima i o praksisovcima. Vrlo su važne njegove političke rasprave. Za mene je impresivno njegovo viđenje situacije pred kraj hladnog rata i naročito njegova definicija tog istorijskog nivoa na koji se Srbija vraća. To je XIX-vekovni nivo, tu nema modernih tendencija. On govori šta bi trebala Srbija da uradi, s obzirom na promene u svetu. To je najvažnije nasleđe. Svi ga pamte kao energičnog premijera, kao jednu brzo misleću ličnost. On je tačno znao gde je Srbija. Ako hoćemo da tražimo to nasleđe, koje bi moglo da pomogne generacijama da razumeju gdje je Srbija, zašto je tu, šta bi eventualno bio način da ona izađe iz haosa, sa vrlo malim materijalnim ljudskim rezervama, da prestane da bude zemlja apsurda, onda se treba vratiti njegovom delu, koje je sadržano u knjigama. Za mene je to najdublje i najvažnije što je rečeno o ovom razdoblju.
RSE: Da li na današnjoj političkoj sceni Srbije, vidite aktere koji baštine Zorana Đinđića?
Perović: Ne mislim da je Srbija politički unisona, iako je ona u jednoj veoma teškoj situaciji, u ogromnom zakašnjenju. Mislim da je pluralnija nego što na prvi pogled izgleda. Postoje različite tendencije. Mislim da je Srbija još uvek podeljena na taj populistički trend, čija je osnova nacionalizam u krajnjoj liniji, iako to sada izgleda negde potisnuto, i na jedan blok koji teži vrlo teškom oporavku kroz tu neku našu evropeizaciju, koja je takođe jedna trajna tendencija u Srbiji. To su te glavne podele. Naravno, na svakoj od tih strana postoje različite nijanse.
Mislim da Srbija i o na ovim izborima i pred ovu godišnjicu ubistva Zorana Đinđića zaista bira između te dve mogućnosti – između tog populizma uvredljivih obećanja, neverovatnih uprošćavanja naše situacije, naročito sugeriranja rešenja i jednog rada koji bi morao da se vrlo precizno opiše i konkretizuje - šta su te reforme, zašto one moraju da se urade, kakve su posledice ako se urade, a kakve ako se ne urade.
Nije tačno da Đinđić živi samo tako simbolički. Dosta razgovaram sa ljudima i idem na tribine po unutrašnjosti Srbije. Mislim da deo srpskog društva oseća da je taj atentat bio jedna opasna prekretnica za put u nazad. Đinđić ipak nije samo jedna ličnost, to je nekakva mogućnost u Srbiji. Srpsko društvo bilo je industrijalizovano i pismenije, imalo je dobre univerzitete. To je bila jedna mogućnost koju je on razumeo i simbolizovao. Mislim da Srbiji duva vreme u leđa. To je integracija u Evropu i zbog toga je on to predao da se uradi. Zato je bio zaustavljen.
Ta istorija nije nepoznata. Svake godine se nešto novo traži i ta podela ostaje ključna. Ona se vrlo dobro vidi, i iz njegovog neverovatnog političkog i društvenog napora, ali i iz njegove misli i iz njegovih knjiga.
****
Kasnije tokom dana možete čitati na našoj veb stranici i druga mišljenja o dve ličnosti iz savremene istorije koje simbolizuju dve Srbije. Kojim vrednostima je Srbija danas bliža? Ko na političkoj sceni koga i šta baštini?
