Srpski četnici na Krimu: "Psi rata" spremni za novi sukob
Proruskim snagama na Kirmu priključila se i grupa dobrovoljaca iz Srbije koji se predstavljaju kao pripadnici „Četničkog pokreta". Otišli su, kažu, na poziv kozaka i tamo su da „pruže podršku ruskom narodu“, ali ako zatreba - i da zapucaju.
Reč je o ljudima koji će se uz četničke uniforme i ikonografiju „pohvaliti“ i učešćem na ratištima u bivšoj Jugoslaviji. Iako će ih opisati kao nadripatriotske avanturiste, poznavaoci prilika upozoravaju da bi država morala ozbiljno da se pozabavi kretanjima i aktivnostima brojnih čopora pasa rata koji su iznedreni poslednjih decenija.
„Pomaže bog braćo i sestre Rusi i Ruskinje! Znajte, braćo Rusi da smo mi jedan narod, ista slovenska krv u nama teče.“
Tako se sa improvizovane bine u Sevastopolju sa kokardom na glavi, u četničkoj uniformi, i sa zastavom u ruci, prisutnima obratio Milutin Mališić, koji se predstavio kao komandant četničke garde “Vukovi”. Sa još četvoricom pripadnika, na Krim se zaputio po pozivu kozaka i biće raspoređeni na jednom od kontrolnih punktova u Sevatopolju, kaže Stevan Vukojević, koji je, kako nam je rekao, u „Četničkom pokretu“ zadužen za logistiku.
“Oni su otišli tamo da ne dođe do eskalacije sukoba, jer sad policija i vojska prelaze s jedne na drugu stranu i to je tiha podela tamo. Članovi koji su otišli su bili pripadnici 63. padobranske ili su učestvovali u ratu na Kosovu kao pripadnici tadašnje Vojske Jugoslavije. Oni imaju punkt koji duže, taj punkt je naspram tih Tatara muslimana. Znači, ako oni napadnu, oni će da pucaju”, navodi Vukojević.
U Krim su, dodaju još pripadnici ove organizacije, otišli zato što su za vreme ratova u bivšoj Jugoslaviji, “ruski dobrovoljaci borili na srpskoj strani i kao braća pomogli”. Na početku spomenuti Mališić, učestvovao je u ratu na Kosovu kao pripadnik vojne policije, a njegova organizacija je u nastavku u više navrata saopštavala kako su spremni da oružano brane “južnu srpsku pokrajinu”. U Sevastopolju je još Mališić poručio i ovo:
“Mi podržavamo sve rodoljubive snage u Rusiji gde su Rusi samosvesni i gde znaju da im je jedini put uz gospoda Isusa Hrista i uz povratak miropomazanog cara pravoslavnog koji će da bude zaštitnik svih pravoslavnih na planeti zemlji.”
Milutin Mališić
Podsetimo, srpski četnici su početkom prošle godine, opremljeni čekićima i sličnom opremom, sprečeni u nameri da u Preševu sruše spomenik borcima Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe. Učinili su to na kraju državni organi Srbije, dok su pripadnici organizacije nastavili da se fotografišu obučeni u četničke uniforme, neretko sa oružjem u rukama. Mogli su se videti na ročištima u procesu rehabilitacije Draže Mihailovića, kao i na gotovo svim desničarskim i nacionalističkim okupljanjima i, naravno, na protestima protiv održavanja Parade Ponosa u Beogradu.
Na osnovu njihove retorike i pobrojanih dela moglo bi se reći da reč je o ljudima koji su, kako će ih opisati vojno-politički komentator Ljubodrag Stojadinović „na granici nadripatriotizma i folklornog doživljaja rusko srpskih odnosa“. Ipak, navodi on, ne bi ih trebalo olako shvatati.
“Ovo područje je dalo mnogo čopora pasa rata i njih verovatno ima i danas na nekim mestima. Neki su ja mislim još uvek u zatvoru u zemljama koje su pretrpele havariju, govorim o Libiji pre svega i još nekim zemljama. Sigurno je da ti ljudi nisu bezopasni. Ali, mislim da je njihov uticaj na događaje minoran i da se oni tamo pojavljuju pre svega zbog sebe. Iz nekih svojih ličnih razloga, bez obzira da li su ti razlozi, u onom perverznom smislu, emotivni ili su materijalni ili su avanturistički, takvih ljudi je uvek bivalo”, kaže Stojadinović.
Koliko ih u Srbiji ima, niko neće znati. Da i te kako ima razloga za zabrinutost, upozoriće Izabela Kisić iz Helsinškog odbora za ljudska prava.
“Prvo pitanje je, ko su ti ljudi, na kojim ratištima su sve ovde učestvovali i kojim kanalima oni odlaze na druga ratišta u svetu. Očigledno je da su na jednom globalnom nivou, te grupe dosta povezane. To su ljudi koji idu od ratišta do ratišta, koji poseduju oružje i koji su danas sve glasniji i to ne samo u Srbiji nego i u čitavoj Evropi. Drugo pitanje je ko kontroliše te grupe, čiju oni podršku imaju. Da li određeni politički pokreti ili političke partije stoje iza njih? Ovakav profil ljudi, postoje za to brojni dokumenti i u domaćim sudovima za ratne zločine i u Haškom tribunalu, su zapravo počili najveće zločine. Dakle, takav profil ljudi”, navodi Izabela Kisić.
To je i razlog zbog kog bi trebalo očekivati da država, ako ništa drugo, raspolaže evidencijom o onima koji bi svoje „veštine“ sa Balkana preneli na Ukrajinu.
“Naravno da ta slika ne može da se projektuje na Srbiju i njen odnos prema krizi, prema velikim silama ili prema onome što one rade. Ali, svakako, u nekom domenu, može da nam donese jednu vrstu javne štete. Ona može da se poravna dobrim informacijama i ja pretpostavljam da bi naše vojno-obaveštajne službe mogle da daju neki precizniji odgovor o čemu se tu zapravo radi”, podvlači Stojadinović.
Čini se, međutim, da za to nema mnogo interesa. Budući da je i zvanična politika Srbije na stalnoj klackalici između Istoka i Zapada, ne iznenađuje to što su i mišljenja građana podeljena po pitanju da li pojavljivanje srpskih četnika na Krimu, Srbiji donosi štetu ili korist.
