Složena medijska slika Srbije

Izrazito složena medijska slika Srbije. Broj domaćih, inostranih i medija u mešovitom vlasništvu je visok. Istovremeno, nivo medijske kulture, skoro da nikada nije bio niži. Srbija je i u 2000.-im ostala tačka sa koje mnoge vodeće globalne medijske kuće posmatraju regionalna zbivanja, dok se ka njoj, na drugoj strani, sliva medijski kapital koji dolazi spolja. Problem je, međutim u tome, što po kvalitetu, prestižni svetski mediji iz Srbije samo izveštavaju, dok interes za ulaganje u tamošnjem medijskom prostoru uglavnom pronalaze oni koji sopstveni profit crpe iz prostora pojednostavljivanja stvarnosti i jeftine zabave.

Po evidenciji Ministarstva kulture i informisanja, 19 stranih dopisništava i 189 akreditovanih novinara, u ovom trenutku, deluje iz Srbije. Među zvučnijim imenima su francuski AFP, ruski Itar tass, britanski Rojters, kineska Sinhua, Al Džazira Balkans, čije je sedište u Sarajevu, i beogradski biro Radija Slobodna Evropa. Ovi podaci, pojašnjava pomoćnik ministra kulture i informisanja, Saša Mirković, ukazuju na to da se, uprkos zastareloj medijskoj legislativi, na čijoj se izmeni radi, Beograd može označiti kao svojevrsni regionalni medijski centar.

"I u suštini to jeste dobar znak, zato što su Beograd i Srbija očito prepoznati kao dobro mesto iz kojih može da se pokriva dosta toga što se događa u regionu. Čini mi se da samo modernizacijom te zakonske regulative možemo da ih učinimo još atraktivnijim mestom, u koje dopisništva mogu da dolaze. Činjenica je da su neka od poznatih svetskih imena bila ovde prisutna, poput BBC-a, ali su se ona preusmerila na neke druge regione", smatra Mirković.

Pad inostranog medijskog interesovanja ka Srbiji posebno je bio upadljiv 2011. godine, kada je posle sedam decenija postojanja ugašena redakcija BBC-ja na srpskom jeziku u Londonu i ukinuto dopisništvo u Beogradu. Ovaj kanal, koji je odigrao značajnu ulogu, poput Radija Slobodna Evropa, u periodu probijanja Miloševićeve medijske blokade, povukao se u trenutku globalne ekonomske krize, upravo iz razloga štednje.

Ta je odluka često je kritikovana, uz ocene da je medijska slika na Balkanu i danas ispunjena nedopustivim pritiscima na informativne kuće. Upravo na to ukazuje i dugogodišnji član BBC-ijeve redakcije, danas urednik Prvog programa radio Beograda, Đorđe Vlajić. Onda, dodaje on, cilj je bio najširem mogućem auditorijumu preneti šta se zaista dešava u zemlji, dok je u post-peto-oktobarskom periodu situacija drugačija.

"Imam utisak da oni sada rade isto što rade i domaći mediji, često i na vrlo sličan način. S tim što su ta strana dopisništva manje-više rasterećena tog tekućeg pritiska ili tekućeg opredeljivanja. Teško je zadržati objektivnost. Mislim da su tu strani mediji u nekoj blagoj prednosti u odnosu na domaće jer su izloženi manjem pritisku. Mogu nešto mirnije da rade i da se bave ovim, rekao bih da ne pate od onoga što je često neka vrsta emotivno - mentalnog pritiska na lokalne novinare i urednike, a to je neka vrsta samocenzure. Prave te neke sitne kalkulacije, ili kroz ono što rade, emaniraju strah od eventualno mogućeg pritiska ili reakcije. Mislim da to nije dobro", tvrdi Vlajić.

Bez obzira, od celog BBC-ija u Beogradu je danas ostao tek jedan novinar, izveštač za globalni World servis.

S druge strane, ubrzano širenje sistema kablovske televizije, auditorijumu u Srbiji, nudi mnogobrojne strane programe raznolikog sadržaja, počevši od informativnih, poput američkog CNN-a, preko dokumentarnih, zabavnih, dečjih i drugih programa, kao što su FOX, MTV, Discovery, History, Cartoon network – od kojih je većina titlovana. Gotovo istovremeno ovaj trend, posle otvaranja srpskog tržišta, prati ulazak stranog kapitala u elektronske i štampane medije.

Nemački Ringier postao je vlasnik nekoliko listova, među kojima su dnevnik Blic i NIN, nedeljnik sa višedecenijskom tradicijom. Koncern VAC je kupio, a kasnije ruskoj Ist medija grupi prodao 50 odsto akcija u listu Politika (što je pak u finalu svrstano u jednu od spronih privrednih mahinacija jer je samu rusku kompaniju osnovalo domaće preduzeće, pa je sada zapravo teško proceniti koliko je inostranog vlasništva u najstarijoj medijskoj kući osnovanoj u Srbiji).

Kod elektronskih medija, fokus grčkih ulagača bio je prevashodno na medijima sa nacionalnim pokrivenošću, poput televizije Prva ili RTV B92. Oni su, objašnjava Dragan Lukić iz Republičke radiodifuzne agencije, kako zakon nalaže, i dalje domaći mediji jer im je većinski vlasnik registrovan u Srbiji.

"Kapital jeste strani i osnivač osnivača emitera je strano pravno lice. Ali po Zakonu o radiodifuziji to je dopušteno. Važno je da osnivač emitera bude domaće pravno lice. Odnosno, najmanje 51 odsto domaćeg pravnog lica", kaže Lukić.

Atraktivni sadržaji kao prioritet

Dosadašnja ulaganja nesumnjivo su dovela do poboljšanja na medijskoj sceni Srbije, objašnjava istraživačica medija, Jovanka Matić, misleći tu prevashodno na ekonomsko oživljavanje, modernizaciju i veću raznovrsnost sadržaja. Međutim, glavna manjkavost je što time nije podignut nivo profesionalizma, dok mediji pre svega forsiraju zabavne sadržaje:

"Upravo zbog toga je strano vlasništvo doprinelo jako visokoj komercijalizaciji medijske scene Srbije. Strani kapital nije pokrenuo nijedan novi kvalitetan medij, ono što mi zovemo ozbiljnom štampom – visoko kvalitetan dnevni list. Nijednu novu televizijsku stanicu sa tom misijom zadovoljavanja interesa javnosti da zna. A ono što je preuzeo, sa već postojećom takvom tradicijom, nije razvio tu njihovu misiju, koja je već postojala, već je upravo snizio. I ona danas postoji samo u tragovima", ističe Matić.

Nije međutim tu kraj potencijalnom ulasku novih igrača na medijsku scenu Srbije. Dozvolu Republičke radiodifuzne agencije za nacionalno emitovanje još uvek čeka TV Nova, u koju je iz Nemačke najavljeno ulaganje od 18 miliona evra, dok se istovremeno u Srbiji, Hrvatskoj i BiH već nekoliko meseci priča o novom regionalnom projektu – 24-časovnom informativnom kanalu N1, koji je predstavljen kao ekskluzivni partner američkog CNN-a.