Evaluacija transformativnih hermenautičnih heuristika za procesiranje slučajnih podataka - naslov je rada iz Srbije koji je, uz pozivanje autora na Diznijevog crtanog junaka Šilju i njegov naučni angažman u Mikijevom zabavniku, nedavno objavljen u rumunskom časopisu "Metalurgia International".
„To je bio jedan od šaljivih načina da se u praksi dokaže da postoje naučni časopisi bez ikakve vrednosti, koji za veliki novac objavljuju glupu sadržinu. Radi se o klasičnom kriminalu jer nemaju nikakvu naučnu vrednost i na osnovu njih ljudi dobijaju viša naučna zvanja i napreduju na visokoškolskim ustanovama”, kaže Mario Spasić, generalni sekretar Saveta za ljudska prava i borbu protiv korupcije.
Objavljujući lažni naučni članak u bukureštanskom listu, napisan na tarzanskom engleskom i prepun nelogičnosti, uz njihove fotografije sa lažnim brkovima i perikama, dva profesora beogradskog Fakulteta organizacionih nauka, pokušali su da ukažu na hiperprodukciju kvazinaučnih radova autora iz Srbije, koji publikuju časopisi sumnjive reputacije.
U tom poslu, pored "Metalurgia international", prednjače sarajevski TTEM i HealthMed, tvrdi Pero Šipka, predsednik Centra za evaluaciju u obrazovanju i nauci:
„Pamtim vrlo dobro cifru koja se, po našoj proceni, za jednu godinu odlila za tekstove objavljene u jednom od ta dva časopisa. To je 200.000 evra. Za naknadu koja se zove 'Autorska taksa za objavljivanje'. Autori su svesni toga da im se radovi ne recenziraju ali ih ipak objavljuju tamo prosto zato što imaju kalkulaciju da će, publikujući ih na takvim mestima, ostvariti veću materijalnu dobit.”
U poslednjih pet godina, naglo se uvećao broj časopisa koji se nazivaju naučnim. Mnogi od njih iz zemalja Balkana su na volšeban način dospeli na referentnu listu servisa Web of Science, pa za objavljivanje takozvanih stručnih radova, najčešće nalik na loše napisanu bajku, naplaćuju takse od 1.000 evra. Hvatajući prečicu za sticanje viših nastavničkih zvanja, budući doktori nauka, profesori i docenti, masovno su počeli da objavljuju u časopisima koje uređuju njihovi prijatelji i rodbina, ali i u Makedoniji, Bugarskoj, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, jer donose više bodova nego u matičnoj zemlji.
Nedostatak kontrole, upozorava Mario Spasić, vodi u potpuni haos:
„Više niko ne čita o kakvim se naučnim radovima radi i u praksi kandidat nosi izveštaj da ga članovi komisije potpisuju, uz potpuno verovanje da je sve u redu. Ja sam imao prilike da vidim da je za naučni rad proglašen rad koji se tiče brojanja rupa na nekom seoskom putu, kako se ponaša mozak smrznutog pacova ili zrenje sremske kobasice.”
Fingiranje nauke
U takvom poretku stvari, Miki Maus i Šilja postaju naučnici u „predatorskim časopisima” koji će za novac objaviti bilo šta.
Pero Šipka kaže da se još ipak nije desilo da se takve parodije proglase naučnim radom:
„Takvu mogućnost međutim ne treba isključiti. On bi čak i mogao da se pojavi, i svaka komisija bi imala problem da to ospori jer po principu presedana, autori mogu da brane svoje pravo da su zapravo objavili svoj rad u skladu sa važećim procesima. Kuda to onda vodi? Prosto da se fingira nauka. Pristojan svet u akademskoj zajednici gubi svaku veru u sistem vrednovanja.”
U trci za što bržim i laganijim uspehom, kandidati najčešće prepisuju sa Interneta i prevode naučne radove koji su objavljeni u inostranstvu, u nadi da nikada neće biti otkriveni. Mario Spasić veruje da većina naučnih radova u Srbiji odavno nisu plod istraživanja i da su do visokih zvanja, pojedini profesori na fakultetima, došli prečicom – plagijatima:
„Bez dileme, i to vrlo ozbiljni profesori, koji zbog svog autoriteta nikako da podpadnu pod istragu jer postoji negativna kolegijalnost, gde svako svakog štiti i gde neće niko nikome da se zamera jer ćete i vi biti u prilici da bude kandidat za više nastavničko zvanje, a onda neće glasati za vas, zato što su sve te komisije u istom sosu. Svako svakog štiti. Imam neke informacije da je čak doskorašnji predsednik jedne visoke državne institucije plagirao svoj doktorski rad.”
U Srbiji postoji oko 500 naučnih časopisa, od kojih mnogi imaju upitan kvalitet, ali je samo pet suspendovano kada je ustanovljeno da bez ikakvih kriterijuma objavljuju radove. U njima su se najčešće pojavljivali tekstovi naučnika u pokušaju iz inostranstva koji su plagijate pokušali da sakriju od stručne javnosti u njihovim zemljama.
Kazni za vlasnike falsifikovanih radova još nije bilo, a Pero Šipka smatra da bi jedino tako problem bio rešen:
„Bilo je nekoliko slučajeva da su suspendovani doktorati, odnosno radovi koji su bili ponuđeni Komisijama za više zvanje. Oni međutim nisu javni i nama su nepoznati. Smatram da je jedini način da se tome odista stane na put da se takve pojave obelodanjuju.”
Dok se propisi ne promene, kupovina i falsifikovanje naučnih radova autora iz Srbije ostaće svakodnevica kojom se niko ne bavi. Oni koji upadnu u iskušenje da ukradu doktorsku disertaciju i naučni rad, najčešće se okreću brzoj pretrazi na Internetu jer se otvoreno prodaju na velikom broju sajtova i društvenim mrežama. Prodavci najčešće nisu ti koji ih pišu, već ih ovi „trgovci znanjem” sastavljaju od delova tuđih radova, koje pronalaze na svetskoj mreži.
Mario Spasić zaključuje da je krajnje vreme da se formiraju nova pravila i da unosni biznis kupovine znanja počne da se tretira kao krivično delo:
„Ministarstvo prosvete je pre godinu dana dobilo od nekog strukovnog udruženja naučnika spisak nastavnika koji su plagirali svoje radove. Mislite da je to nekada istraženo? Nikad! O tome se ćuti, veliki je novac je u igri. Koliko platite, toliko je muzike. EU će zahtevati da se to ispita jer ako nas vode plagijatori, onda ne znam kakvu državu uopšte očekujemo.”
„To je bio jedan od šaljivih načina da se u praksi dokaže da postoje naučni časopisi bez ikakve vrednosti, koji za veliki novac objavljuju glupu sadržinu. Radi se o klasičnom kriminalu jer nemaju nikakvu naučnu vrednost i na osnovu njih ljudi dobijaju viša naučna zvanja i napreduju na visokoškolskim ustanovama”, kaže Mario Spasić, generalni sekretar Saveta za ljudska prava i borbu protiv korupcije.
Objavljujući lažni naučni članak u bukureštanskom listu, napisan na tarzanskom engleskom i prepun nelogičnosti, uz njihove fotografije sa lažnim brkovima i perikama, dva profesora beogradskog Fakulteta organizacionih nauka, pokušali su da ukažu na hiperprodukciju kvazinaučnih radova autora iz Srbije, koji publikuju časopisi sumnjive reputacije.
U tom poslu, pored "Metalurgia international", prednjače sarajevski TTEM i HealthMed, tvrdi Pero Šipka, predsednik Centra za evaluaciju u obrazovanju i nauci:
„Pamtim vrlo dobro cifru koja se, po našoj proceni, za jednu godinu odlila za tekstove objavljene u jednom od ta dva časopisa. To je 200.000 evra. Za naknadu koja se zove 'Autorska taksa za objavljivanje'. Autori su svesni toga da im se radovi ne recenziraju ali ih ipak objavljuju tamo prosto zato što imaju kalkulaciju da će, publikujući ih na takvim mestima, ostvariti veću materijalnu dobit.”
U poslednjih pet godina, naglo se uvećao broj časopisa koji se nazivaju naučnim. Mnogi od njih iz zemalja Balkana su na volšeban način dospeli na referentnu listu servisa Web of Science, pa za objavljivanje takozvanih stručnih radova, najčešće nalik na loše napisanu bajku, naplaćuju takse od 1.000 evra. Hvatajući prečicu za sticanje viših nastavničkih zvanja, budući doktori nauka, profesori i docenti, masovno su počeli da objavljuju u časopisima koje uređuju njihovi prijatelji i rodbina, ali i u Makedoniji, Bugarskoj, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, jer donose više bodova nego u matičnoj zemlji.
Nedostatak kontrole, upozorava Mario Spasić, vodi u potpuni haos:
„Više niko ne čita o kakvim se naučnim radovima radi i u praksi kandidat nosi izveštaj da ga članovi komisije potpisuju, uz potpuno verovanje da je sve u redu. Ja sam imao prilike da vidim da je za naučni rad proglašen rad koji se tiče brojanja rupa na nekom seoskom putu, kako se ponaša mozak smrznutog pacova ili zrenje sremske kobasice.”
Fingiranje nauke
U takvom poretku stvari, Miki Maus i Šilja postaju naučnici u „predatorskim časopisima” koji će za novac objaviti bilo šta.
Pero Šipka kaže da se još ipak nije desilo da se takve parodije proglase naučnim radom:
„Takvu mogućnost međutim ne treba isključiti. On bi čak i mogao da se pojavi, i svaka komisija bi imala problem da to ospori jer po principu presedana, autori mogu da brane svoje pravo da su zapravo objavili svoj rad u skladu sa važećim procesima. Kuda to onda vodi? Prosto da se fingira nauka. Pristojan svet u akademskoj zajednici gubi svaku veru u sistem vrednovanja.”
U trci za što bržim i laganijim uspehom, kandidati najčešće prepisuju sa Interneta i prevode naučne radove koji su objavljeni u inostranstvu, u nadi da nikada neće biti otkriveni. Mario Spasić veruje da većina naučnih radova u Srbiji odavno nisu plod istraživanja i da su do visokih zvanja, pojedini profesori na fakultetima, došli prečicom – plagijatima:
„Bez dileme, i to vrlo ozbiljni profesori, koji zbog svog autoriteta nikako da podpadnu pod istragu jer postoji negativna kolegijalnost, gde svako svakog štiti i gde neće niko nikome da se zamera jer ćete i vi biti u prilici da bude kandidat za više nastavničko zvanje, a onda neće glasati za vas, zato što su sve te komisije u istom sosu. Svako svakog štiti. Imam neke informacije da je čak doskorašnji predsednik jedne visoke državne institucije plagirao svoj doktorski rad.”
U Srbiji postoji oko 500 naučnih časopisa, od kojih mnogi imaju upitan kvalitet, ali je samo pet suspendovano kada je ustanovljeno da bez ikakvih kriterijuma objavljuju radove. U njima su se najčešće pojavljivali tekstovi naučnika u pokušaju iz inostranstva koji su plagijate pokušali da sakriju od stručne javnosti u njihovim zemljama.
Kazni za vlasnike falsifikovanih radova još nije bilo, a Pero Šipka smatra da bi jedino tako problem bio rešen:
„Bilo je nekoliko slučajeva da su suspendovani doktorati, odnosno radovi koji su bili ponuđeni Komisijama za više zvanje. Oni međutim nisu javni i nama su nepoznati. Smatram da je jedini način da se tome odista stane na put da se takve pojave obelodanjuju.”
Dok se propisi ne promene, kupovina i falsifikovanje naučnih radova autora iz Srbije ostaće svakodnevica kojom se niko ne bavi. Oni koji upadnu u iskušenje da ukradu doktorsku disertaciju i naučni rad, najčešće se okreću brzoj pretrazi na Internetu jer se otvoreno prodaju na velikom broju sajtova i društvenim mrežama. Prodavci najčešće nisu ti koji ih pišu, već ih ovi „trgovci znanjem” sastavljaju od delova tuđih radova, koje pronalaze na svetskoj mreži.
Mario Spasić zaključuje da je krajnje vreme da se formiraju nova pravila i da unosni biznis kupovine znanja počne da se tretira kao krivično delo:
„Ministarstvo prosvete je pre godinu dana dobilo od nekog strukovnog udruženja naučnika spisak nastavnika koji su plagirali svoje radove. Mislite da je to nekada istraženo? Nikad! O tome se ćuti, veliki je novac je u igri. Koliko platite, toliko je muzike. EU će zahtevati da se to ispita jer ako nas vode plagijatori, onda ne znam kakvu državu uopšte očekujemo.”
