Srbija je u vrhu po broju podnetih zahteva za azil u Nemačkoj. Dok se mediji ovom temom uglavnom bave u kontekstu ponovnog uvođenja viza, grupa umetnika prišla joj je na drugačiji način. Tako je nastala predstava „Nemačka“, koja govori o želji mladih ljudi romske i srpske nacionalnosti sa juga Srbije da bolji život potraže izvan granica svoje zemlje.
Denis Durić imao je 12 godina kada se sa porodicom iz Vranja otisnuo u Nemačku. Sada je, kao 23-godišnjak, deo dramske trupe koja u predstavi “Nemačka” opisuje svoje iskustvo u toj zemlji.
Delić toga podelio je sa nama:
„Tamo sam bio od drugog do petog razreda. Ne znam, tamo je sve drugačije nego ovde. Zbog materijalnog statusa nam je bilo dosta bolje u odnosu na ovde. U Vranje smo se dobrovoljno vratili, jer je moj otac tako hteo, a i bilo je – ili da se vratimo tada ili ćemo za koji mesec da dobijemo izgon iz Republike Nemačke.“
Komad „Nemačka“, koji su režirali Vojislav Arsić, Milena Bogavac i Ivan Stojiljković, uskoro će imati beogradsku premijeru u Bitef teatru. Predstava je nastala u produkciji Centra E8 iz Vranja i obraća se onima koji razmišljaju da odu iz zemlje, jednako kao i ljudima koji ne razumeju zbog čega se veliki broj porodica odlučuje da sreću potraži u azilu.
“Nemačka” je specifična i po tome što u njoj učestvuju mladi Romi i Srbi, među kojima su i oni koji imaju iskustvo azila. Sami učesnici su kroz radionice i brojne razgovore dali svoj doprinos u osmišljavanju predstave, objašnjava rediteljka Milena Bogavac.
“Bilo je interesantno videti koliko u odnosu na drugačiji položaj u društvu oni biraju druge načine da napuste Srbiju. Kod romske populacije je najpopularniji način odlaska traženje azila u nekoj od razvijenijih zemalja EU. Po tome je romska populacija specifična. Ali podjednako zabrinjavajuće je i to što mladi iz većinske populacije takođe dele njihovu ideju o tome da bi trebalo da se ode odavde, samo što bi verovatno birali neki drugi način”, kaže Milena Bogavac.
Među učesnicima predstave je i šesnaestogodišnja Milica Mladenović iz Vranja. Kako kaže, još uvek nije odlazila iz zemlje, ali razmišlja o tome. Pitamo je i koliko je tema predstave bliska njenoj generaciji.
“Kod moje generacije to do sada bilo nekako sakriveno, pa oni o tome nisu mnogo ni znali. Sada kad imaju priliku da čuju i da videkoliko je to strašno, koliko je brutalno, nije im svejedno. Ali, mislim da o tome treba mnogo više da se priča”, kaže Mladenovićeva.
“Uvek sam”, dodaje, “razmišljala da je dobro otići iz zemlje, ali da je mnogo bolje ostati ovde i popraviti nešto. S tim što su moje šanse da popravim nešto tada bile mnogo manje, a sad s ovim projektom su možda malo veće.”
Prema zvaničnim podacima Eurostata iz 2013, građani i građanke Srbije nalaze se na prvom mestu po broju zahteva za azil podnesenih u Nemačkoj.
Uprkos tome što je ova tema prisutna u medijima, Milena Bogavac naglašava da je zadatak umetnosti da je obrađuje na drugačiji način.
“Nije pitanje da li će nam EU suspendovati bezvizni režim, već kako možemo da otklonimo uzroke koji dovode do toga da ljudi beže odavde. U radu s mladima, posebno tokom rada na ovoj temi, čini mi se da mladi ljudi nisu zainteresovani za rešavanje problema u svojoj državi i da više žele da pobegnu u neko bolje društvo, nego da pokušaju da nešto uče od boljih, srećnijih i uređenijih društava pa da ta znanja primene kod nas”, kaže rediteljka.
Stav Minje Bogavac potvrđuje i Denis. I nakon što je završio rad na predstavi, kaže da i dalje razmišlja o odlasku iz Srbije.
“To je uglavnom zbog posla. Realno, niko ne bi otišao kad bi ovde imao od čega da živi, da živi pre svega normalno. Kad bih imao stalan posao, kad moji roditelji ne bi morali da me izdržavaju, kada bih bio samostalan – ne bih otišao gore. Ali pošto nisam u toj mogućnosti, da, ja bih opet otišao.”
Predstava “Nemačka” premijerno je izvedena u Vranju, a publika u Beogradu moći će da je pogleda 15. i 16. februara, najpre u Bitef teatru, a potom i u Desetoj beogradskoj gimnaziji.
Denis Durić imao je 12 godina kada se sa porodicom iz Vranja otisnuo u Nemačku. Sada je, kao 23-godišnjak, deo dramske trupe koja u predstavi “Nemačka” opisuje svoje iskustvo u toj zemlji.
Delić toga podelio je sa nama:
„Tamo sam bio od drugog do petog razreda. Ne znam, tamo je sve drugačije nego ovde. Zbog materijalnog statusa nam je bilo dosta bolje u odnosu na ovde. U Vranje smo se dobrovoljno vratili, jer je moj otac tako hteo, a i bilo je – ili da se vratimo tada ili ćemo za koji mesec da dobijemo izgon iz Republike Nemačke.“
Komad „Nemačka“, koji su režirali Vojislav Arsić, Milena Bogavac i Ivan Stojiljković, uskoro će imati beogradsku premijeru u Bitef teatru. Predstava je nastala u produkciji Centra E8 iz Vranja i obraća se onima koji razmišljaju da odu iz zemlje, jednako kao i ljudima koji ne razumeju zbog čega se veliki broj porodica odlučuje da sreću potraži u azilu.
“Nemačka” je specifična i po tome što u njoj učestvuju mladi Romi i Srbi, među kojima su i oni koji imaju iskustvo azila. Sami učesnici su kroz radionice i brojne razgovore dali svoj doprinos u osmišljavanju predstave, objašnjava rediteljka Milena Bogavac.
“Bilo je interesantno videti koliko u odnosu na drugačiji položaj u društvu oni biraju druge načine da napuste Srbiju. Kod romske populacije je najpopularniji način odlaska traženje azila u nekoj od razvijenijih zemalja EU. Po tome je romska populacija specifična. Ali podjednako zabrinjavajuće je i to što mladi iz većinske populacije takođe dele njihovu ideju o tome da bi trebalo da se ode odavde, samo što bi verovatno birali neki drugi način”, kaže Milena Bogavac.
Među učesnicima predstave je i šesnaestogodišnja Milica Mladenović iz Vranja. Kako kaže, još uvek nije odlazila iz zemlje, ali razmišlja o tome. Pitamo je i koliko je tema predstave bliska njenoj generaciji.
“Kod moje generacije to do sada bilo nekako sakriveno, pa oni o tome nisu mnogo ni znali. Sada kad imaju priliku da čuju i da videkoliko je to strašno, koliko je brutalno, nije im svejedno. Ali, mislim da o tome treba mnogo više da se priča”, kaže Mladenovićeva.
“Uvek sam”, dodaje, “razmišljala da je dobro otići iz zemlje, ali da je mnogo bolje ostati ovde i popraviti nešto. S tim što su moje šanse da popravim nešto tada bile mnogo manje, a sad s ovim projektom su možda malo veće.”
Prema zvaničnim podacima Eurostata iz 2013, građani i građanke Srbije nalaze se na prvom mestu po broju zahteva za azil podnesenih u Nemačkoj.
Uprkos tome što je ova tema prisutna u medijima, Milena Bogavac naglašava da je zadatak umetnosti da je obrađuje na drugačiji način.
“Nije pitanje da li će nam EU suspendovati bezvizni režim, već kako možemo da otklonimo uzroke koji dovode do toga da ljudi beže odavde. U radu s mladima, posebno tokom rada na ovoj temi, čini mi se da mladi ljudi nisu zainteresovani za rešavanje problema u svojoj državi i da više žele da pobegnu u neko bolje društvo, nego da pokušaju da nešto uče od boljih, srećnijih i uređenijih društava pa da ta znanja primene kod nas”, kaže rediteljka.
Stav Minje Bogavac potvrđuje i Denis. I nakon što je završio rad na predstavi, kaže da i dalje razmišlja o odlasku iz Srbije.
“To je uglavnom zbog posla. Realno, niko ne bi otišao kad bi ovde imao od čega da živi, da živi pre svega normalno. Kad bih imao stalan posao, kad moji roditelji ne bi morali da me izdržavaju, kada bih bio samostalan – ne bih otišao gore. Ali pošto nisam u toj mogućnosti, da, ja bih opet otišao.”
Predstava “Nemačka” premijerno je izvedena u Vranju, a publika u Beogradu moći će da je pogleda 15. i 16. februara, najpre u Bitef teatru, a potom i u Desetoj beogradskoj gimnaziji.
