Vučić se odrekao svoje prošlosti, šta je sa ostalim naprednjacima

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome da li Aleksandar Vučić može voditi Srbiju u Evropsku uniju sa ljudima koji su bili protagonisti Miloševićeve i Šešeljeve politike i nikada se javno nisu odrekli te politike.

Sagovornici su bili Nenad Prokić, profesor beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti i bivši visoki funkcioner Liberalno demokratske partije, i Dejan Vuk Stanković, politički analitičar iz Beograda.

Bilo je reči o tome da li bi Srpska napredna stranka danas bila na vlasti da je u Srbiji, nakon pada Miloševića, izvršena lustracija, može li partija poput Srpske napredne stranke, koja ima jak nacionalistički naboj, preko noći postati proevropska, zašto se nakon dolaska naprednjaka na vlast u kulturi forsira takozvani patriotski koncept, zašto se na urednička mesta u medijima vraćaju novinari koji su bili propagatori Miloševićeve politike, da li Vučića sputavaju dugovi prema njegovim saborcima iz devedesetih, kao i o tome šta znači Vučićeva namera da dovede strance na važna mesta u Srbiji.

Omer Karabeg: Vučiću manje-više svi priznaju da je doživeo transformaciju, pa se od čoveka koji je lepio Mladićeve plakate po Beogradu pretvorio u političara koji sve čini da Srbiju povede evropskim putem. Da li su tu transformaciju doživeli i ljudi oko njega, koji su nekada zajedno sa njim nosili majice sa Mladićevim likom?

Nenad Prokić: Ni ta Vučićeva transformacija nije bila potpuna, barem što se mene tiče. Do pre neki dan meni je nedostajala jedna rečenica, koju je on izrekao u intervjuu sarajevskom Dnevnom avazu, a koja glasi da svako od nas ko je vodio pogrešnu politiku ne bi trebalo da se usteže da prizna da je ta politika vođena pogrešno. Možda bi tu trebalo dodati još neku rečenicu, ali u principu je to sada za naše uslove skoro zaokružena promena jednog političara. Ja sam to pozdravio, a pozdravljam i dalje. Kada je reč o Vučićevim saradnicima, naravno da tu ima pogrešnih ljudi i njih će uvek biti. Pogrešan je bio Dinkić, saboter svake vlade, pogrešan je bio i ostao Aleksandar Vulin. Sigurno da ih ima još mnogo. Svih ovih 20-30 godina, otkada smo ostali bez toplog Titovog krova, pitali smo se gde su svi ti vitezovi duha i srca, gde su ti novi voždovi i barjaktari i kako to da je zavladalo pokolenje Pigmeja. Mislim da će tih Pigmeja još biti, da su oni neprolazni. Ali, ako obavljaju posao, mislim da su dobrodošli.

Omer Karabeg: Gospodine Stankoviću, da li se, po vama,Vučić potpuno promenio?

Dejan Vuk Stanković: Za sada je prerano o tome suditi. Možemo samo govoriti o nekim tendencijama i namerama koje on ima. U ovom trenutku se vidi da on te namere prilično dosledno uspeva da sprovede, počev od rekonstrukcije vlade do pomalo neočekivanih, ali pozitivnih poruka koje šalje regionu. Naravno, postoji problem koji ste vi pomenulii, a to je problem s kakvim kadrovima Vučić raspolaže. Za sada su svi ti kadrovi u senci njegovog visokog rejtinga i imaju jako malo manevarskog prostora da nešto opstruiraju ili da prave greške. Mislim da je opstanak na javnoj sceni svih tih ljudi, koji imaju jako sporne političke i moralne biografije, posledica odsustva jednog važnog procesa koji se dogodio u svim istočnoevropskim zemljama, a to je lustracija. Ali za izostanak lustracije ponajmanje je kriv Vučić. Protagonisti tog moralnog nihilizma i istorijskog oportunizma bili su, pre svega, petooktobarski pobednici - od Vojislava Koštunice zaključno sa Borisom Tadićem, tako da je prisustvo tih ljudi u javnom životu manje Vučićeva “zasluga“, a više proizvod izostanka lustracije, koja se u Srbiji očigledno nikada neće desiti.

Omer Karabeg: A da je bilo lustracije da li bi Vučić, Nikolić i ostali naprednjaci bili ovde gde su danas?

Nenad Prokić: To je hipotetičko pitanje. Sigurno je da bi bilo bolje da je bilo lustracije, ali kada vidimo kako su završili oni koji su trebali da je urade, ja onda sumnjam kako bi ona bila izvedena. Petooktobarski mamurluk, kojim se sve završilo, kompromitovao je ono što je u startu izgledalo revolucionarno. Zato kažem da je pitanje kako bi ljudi koji su tako nisko pali, izveli lustraciju. Pošto su toliko krali, ne verujem da bi lustracija bila bolje izvedena. Uostalom, možda je bolje da je nije ni bilo, jer onda ne bismo imali ovakav neočekivani preokret.

Omer Karabeg: O Evropi i evropskim vrednostima govori samo Vučić. Nekada ponešto prevali preko usta i Nikolić, dok se ostali lideri Srpske napredne stranke, rekao bih, o tome uopšte ne oglašavaju.

Dejan Vuk Stanković: Dovoljno je da o tome govori Vučić i dobro je što nema opstrukcije od strane Nikolića. Što se tiče ostalih lidera Srpske napredne stranke, mislim da su oni u priličnoj senci i bivšeg i sadašnjeg predsednika te stranke. Mislim da su oni više operativno usmereni i da se ne bave političkom strategijom.

Nenad Prokić: Velika je nepoznanica kakav rejting zaista ima Vučić u svojoj stranci. Strah je u Srbiji uvek bio jači od ljubavi, pa se verovatno oni njega boje. Taj strah je ujedno i razlog zašto ta stranka relativno disciplinovano izgleda. Pitanje je šta oni u srcu zaista misle. Nisu svi oni doživeli nekakvu tektonsku promenu kao što to izgleda po njihovoj politici. Verovatno da srce vuče na drugu stranu, ali onda proradi neki pragmatizam, pa se prilagođavaju. Mene lično i ne zanima da li oni njega vole ili ne, da li više vole Tomu, a Vučića se više boje, međutim, ima neke pravde u tome da ljudi koji su trebali da budu lustrirani, sada moraju da vade kestenje iz vatre. Situacija u Srbiji je takva da onaj ko je na vlasti mora da uspe u čitavom nizu nemogućih situacija. Osim sreće, tu je potrebna i neka vrsta antipolitike. Biti antipolitičan na neki način znači - ići protiv logike. Ne treba da se krećeš u okviru mogućeg, nego moraš ići na ono što je neostvarivo. To je ono što bi svaka vlast u Srbiji, pa i ova, morala da radi. Takva je situacija u Srbiji. Ja sam to u našim malobrojnim susretima preporučivao Vučiću. Ne znam da li je razumeo. U principu, mislim da moraju da se obračunaju ne samo sa samim sobom, nego i sa čitavom istoriografijom. Tu nas tek čeka pravi posao. Naša istoriografija je čista improvizacija prošlosti, događaja i pojmova. Nju je teško napasti, jer u tom slučaju nastupate protiv većine. Većina ljudi u Srbiji stoji iza te istoriografije, takve kakva jeste, a u stvari nikakve. Iza nje stoje čitave naučne institucije na čelu sa onima koji su pisali Memorandum, vojske profesora univerziteta, sva ta velika imena. Obračun sa tom istoriografijom će biti jedan veliki zadatak u modernizaciji Srbije. Mislim da je to konačno načeo neko ko ima kapacitet da to načne, jer da je bilo ko drugi to načeo, naišao bi na nož. Ovde je sada javno mnjenje zbunjeno, zbunjeni su i sami protagonisti te politike. Ali mislim da je to posao koji se mora uraditi u najskorije vreme. Nije mi drago kada čujem da će Dejan Ristić verovatno biti budući ministar kulture. On je direktor Narodne biblioteke. Kada je početkom prošle godine smenjen Sreten Ugričić, pitao sam se - ko će biti taj junak koji će ga zameniti. Našao se junak, očigledno čovek za sve režime. Mislim da Vučić nema vremena da se u ovom trenutku bavi tim stvarima i ne treba mu zamerati, kao Đinđiću nekada, kakvu kravatu nosi.

Omer Karabeg: Ali ako se u kulturi i dalje bude radilo ono što se radi sada, nikada neće doći do obračuna sa tom patriotskom istoriografijom o kojoj govorite. Evo pogledajte šta se u kulturi dešava otkako su naprednjaci došli na vlast. Tu, ne samo da nema proevropskog zaokreta, nego se ljudi, koje je na čelo kulturnih ustanova postavila Srpska napredna stranka, zalažu za takozvani patriotski koncept u kulturi, koji nije daleko od nacionalizma. To nisu male stvari, to nije kravata.

Nenad Prokić: Kada je reč o kulturi, ja ne bih abolirao ni kulturne poslenike Srbije, koji za trideset godina nisu uspeli da više od Žena u crnom prikažu sav taj zločin, da se s njim obračunaju. Kad već nije država, mogli su oni u svojim predstavama i romanima. Možete da nabrojite dva imena. Oni su navikli da ih država finansira, a sada, kad je nestalo Titovih para, oni čekuju da to uradi neko drugi, dok oni ne rade ništa, očekujući da ih neko plati. Nije mi ih žao. Ja, zaista, mislim da su prvo oni podbacili, onda je podbacilo i društvo. Krajem osamdesetih čekali smo u redovima za Kolubarske bitke, a onda smo kopali jame. To je bio neki Sturm und drang, a kada je trebalo da se obračunamo sa genocidom i sa bombardovanjem gradova koje je trebalo da branimo, onda nije bilo umetnika koji bi jasno i glasno napravili nekakav front da bi svoju zemlju zaštitili od kataklizme. I sad im je kriv neki ministar kulture koji i onako ne može ništa da uradi u zemlji koja nema pare ni za šta, a kamo li za glumce.

Dejan Vuk Stanković: Teško će to ići u kulturi iz prostog razloga što su kulturne elite, barem one koje su proevropske, u ovoj zemlji daleko od glavne pozornice, odnosno daleko od mogućnosti da preko državnih institucija utiču na kreiranje kulturne politike. Odluke na državnom nivou ne prati proces u institucijama kulture i obrazovanja. Ta diskrepanca između političke i kulturne ravni ne može da traje dugo. Čini mi se da će u vremenu koje dolazi jedan od najvećih izazova biti da se pronađe neka vrsta ravnoteže između proevropskog opredeljenja državne politike i uvođenja evropskiih standarda u oblast kulture i obrazovanja. Jedno bez drugog na duge staze teško može da opstane.

Omer Karabeg: Aleksandar Vučić je ovih dana u jednom intervjuu rekao da danas u Srbiji ne postoji nikakva, ni najmanja mržnja prema Bošnjacima. A desetak dana pre toga u Večernjim novostima se pojavio tekst pod naslovom “Šerijatska policija u Sarajevu“, koji preuzima B 92, pa onda i ostali mediji. A šta se u stvari desilo? Jedan vehabija je u Sarajevu vređao devojke koje su za vreme Ramazana išle u šorcu. E sad, to je odmah u Večernjim novostima pretvoreno u šerijatsku policiju i izvučeno u naslov, a zna se, naravno, u kakvim zemljama postoji šerijatska policija. Tako se radilo devedesetih godina. Dakle, imamo Vučića, koji nastoji da šalje pozitivne poruke, i novine koje vuku u suprotnom smeru, a u te novine je nedavno doveden novi direktor, ličnost veoma poznata iz devedesetih godina.

Nenad Prokić: Nisu svi ti ljudi koji su po Bosni harali, a dolazili su iz Srbije ili su bili srpske nacionalnosti, promenili mišljenje. Ta politika još uvijek postoji. To da ne postoji mržnja kao nekada - verovatno je u izvesnom smislu tačno, ali da je nestala, to sigurno nije tačno. Inače bi odnosi bili mnogo bolji. Ja sam malo zazirao od odlaska Vučića u Andrićgrad i dodeljivanja finansijskih sredstava Kusturičinoj maketi Sarajeva, u koji on ne može da ode. Napravio ga je prvo na planini, pa onda u Višegradu. Kako su nađene pare za Andrićgrad, ako je Vučić sedam dana ranije rekao da nema para za kulturu, a onda ima za Kusturicu - to mi je izgledalo malo čudno. Sa zebnjom sam propratio taj odlazak tamo, ali sam video da su izjave koje je Vučić tamo davao bile ohrabrujuće. Mislim da je svakome jasno da odnos nove vlade Srbije prema Bosni i Hercegovini, odnosno prema Republici Srpskoj, nije definisan do kraja, da nas taj posao tek čeka, ali izjave o potpunom priznavanju države Bosne i Hercegovine, o odsustvu mržnje, što je više želja nego faktičko stanje, su naznaka daVučić neće moći biti onakav partner Dodiku kao što je to svojevremeno bio Tadić, koji se marketinški uvijao oko svih, pa i oko Dodika.

Dejan Vuk Stanković: Primer iz Večernjih novosti jeste primer pojednostavljene slike kakva je vladala Srbijom devedesetih. I to, zapravo, pokazuje da stanje u medijima i, kao što sam ranije konstatovao, u kulturi i delimično u obrazovanju, ne prati političku promenu koja se dešava na planu vođenja države. I to jeste ono što će često izazivati podozrenje u regionu. Mislim da su oni koji su uticali na izbor ljudi u medijima, a svakako da je elita Srpske napredne stranke uticala na to, morali da obrate pažnju na to kakve urednike delegiraju u značajne medije u Srbiji, jer malo je čudno da su na mestima urednika u Novostima i Politici ljudi tvrdih nacionalnih pozicija.

Omer Karabeg: Kako gledate na svu ovu buku oko pozorišne predstave Konstantin na koju su potrošene maltene sve pare namenjene kulturi?

Nenad Prokić: Pa, to je jedno nesnalaženje. Umesto da iskoriste priliku, pa da papa dođe u Srbiju, a neće Srbija biti evropska zemlja pre nego rimski biskup i prvi episkop ne sleti na Surčinski aerodrom, oni veličaju nekakvu srpsku istoriografiju. Niti je u to vreme bilo Srba, niti je Konstantin bio Srbin. Zato kažem da nam je istoriografija nakaradna.

Omer Karabeg: Može li se jedna tako masovna partija, kao što je Srpska napredna stranka, koja je imala i još uvek ima jak nacionalni naboj, preko noći preokrenuti, pa postati izrazito proevropska?

Dejan Vuk Stanković: Ne, ona se sigurno preko noći ne može promeniti. Ne može to nijedna partija, pa ni Srpska napredna stranka. Osim, naravno, ako ne isključe sve one koji su u tu partiju ušli zbog toga što su se nadali da će ta stanka biti produžetak Šešeljeve ideologije sa novim protagonistima. Dakle, ne može se članstvo te partije dramatično promeniti, ali se mogu pronaći ljudi, koji će biti dovoljno stručni i bez mrlja u svojim političkim biografijama, koji će pratiti promene u vrhu stranke. Naravno, biće tu ostataka ljudi iz Srpske radikalne stranke. To je realnost, ne možete ih izbrisati gumicom, ali, ukoliko oni budu sprovodili kurs koji zastupa lider, mislim da onda od te stranke nešto i može da bude.

Nenad Prokić: Oni su pokazali određeni kapacitet za promenu. Ja ne mogu sada da tvrdim da će oni imati liberalniji stav prema životu, politici, istoriji, ali ako si državni činovnik, ti moraš slediti zacrtani kurs državne politike. Pa nisu ni svi bili titoisti, nije ni Tuđman bio titoista, pa je bio general Titove armije.

Omer Karabeg: Možda Vučić i ne može tako lako da se oslobodi svojih saboraca iz devedesetih. On ima dugove prema njima, on mora da ih namiri sada kada su posle toliko godina čekanja, posle skoro petnaeset godina, bivši šešeljevci, a sada naprednjaci, došli na vlast.

Dejan Vuk Stanković: Toga sigurno ima, ali čini mi da, kako raste popularnost Aleksandra Vučića, tako se i smanjuju njegove obaveze prema nekadašnjim saborcima i istomišljenicima, koji ne mogu da prate njegovu političku promenu. Naime, njegova velika popularnost privlači ljude da se učlanjuju u tu stranku. Što više bude novih ljudi u stranci - manje će biti Vučićeve obaveze prema, tako da kažem, starosedeocima.

Nenad Prokić: Sigurno da svi ti ljudi, koji su se u prošlosti borili na, za mene, pogrešnoj strani, očekuju apanaže sada kada je njihova stranka došla na vlast. To kako će se Vučić odnositi prema njima biće pokazatelj da li će on uspeti u tom svom naporu, da li će vlada uopšte uspeti, da li će Srbija uspeti. On mora u svojoj stranci da uradi sve reforme koje namerava da uradi u Srbiji. Ako ih ne uradi u svojoj stranci, nema nikakvo pravo da ih radi u Srbiji. Partija kojoj sam pripadao, koju sam osnovao, gde sam bio sedam godina, propala je upravo zbog toga. Ako to bude stranka jednog čoveka koga će svi da se boje, koji će o svemu odlučivati, pa i o veličini slova na promotivnim plakatima, kako je bilo u mojoj stranci, onda ta partija nema nikakvu licencu da sprovodi promene u društvu.

Omer Karabeg: Vučić govori o dovođenju stranaca čak i na mesta ministara. Da li on hoće time da kaže da su ljudi oko njega nesposobni?

Dejan Vuk Stanković: Pa, jednim delom da, ali čini mi se da je tu ključna stvar što se želi probati sa nekim ko neće imati nikakvu vrstu duga prema neformalnim centrima moći u Srbiji. Istovremeno, činjenica je da ne biste zvali strance da u Srbiji imate kompetentne ljude, ali možda je bolje pozvati nekog sa strane i dati mu šansu, nego se večito oslanjati na domaće kadrove, čiji su rezultati često mršavi ili ih uopšte nema.

Omer Karabeg: Prvo ime koje je pomenuo Vučić bio je Dominik Stros-Kan, istaknuti ekonomista i bivši direktor Međunarodnog monetarnog fonda. Ali, čini mi se da je Vučić to ime ubacio u igru da bi zasenio publiku jer to, po svemu sudeći, nije ozbiljna kombinacija. Stros Kan je već angažovan u Rusiji.

​Nenad Prokić: Da, to je onaj koji je imao skandale po hotelima. Mislim da Vučić to nije slučajno rekao. Sa kakvom namerom i s kakvim ciljem - ne znam. Ali, treba biti oprezan. Ja pozdravljam ideju da dođu stranci, pogotovo ljudi koji mogu da pomognu. Bojim se samo da imamo loša iskustva iz prošlosti - od Montgomerija, preko Đelića, do Aleksandra Radovića, koji je nešto pokušao oko vraćanja para sa Kipra, a nije ništa uradio. Iako je verovatno otkriveno kako su pare zadržane i nisu vraćene u zemlju. Bojim se da je ta infektivna klinika, zvana Srbija, tako opasna da se ljudi, koji dođu sa strane, vrlo brzo ugnezde i pokušavaju da za godinu zarade koliko bi u svojoj zemlji zaradili za deset. Mada trenutno nije takva situacija kakva je bila proteklih deset, petnaest godina, kada se moglo krasti koliko se htelo, pa ni oni nisu odoleli. Nadam se da će ovoga puta biti srećniji izbor onih što dolaze sa strane.

Omer Karabeg: I na kraju, u zaključku, može li Vučić izvesti Srbiju na evropski put dok je okružen nekadašnjim protagonistima Miloševićeve politike?

Dejan Vuk Stanković: Sa njime i bez njega - taj put Srbije prema Evropskoj uniji biće bremenit različitim izazovima i teškoćama. Vučić će onoliko brzo voditi Srbiju prema Evropskoj uniji koliko uspe da potisne sve recidive prošlih vremena, koji su Srbiju doveli u stanje u kojem se sada nalazi. Dakle, ukoliko eliminiše praksu i način razmišljanja koji su karakteristični za devedesete godine, moći će značajno da ubrza put Srbije prema Evropi.

Nenad Prokić: Ako Vučić ne uspe sa ovim, uspeće sa nekim drugim ljudima. Ako Srbija ne uspe sa Vučićem, uspeće sa nekim drugim.