Nakon što je generalni sekretar Ujedinjenih nacija Ban Ki-Mun u poslednjem tromesečnom izveštaju o situaciji na Kosovu pozvao vlasti u Beogradu i Prištini da učine napor kako bi se utvrdila sudbina nestalih osoba i rasvetlili svi ratni zločini, postavlja se pitanje hoće li krenuti sa mrtve tačke istraga o sudbini preko 1700 nestalih građana Kosova.
Oglašavanje sa vrha UN došlo je nakon duge ćutnje međunarodne zajednice koja je, kako kažu i članovi porodice nestalih i domaće nevladine organizacije koje se time bave, ovaj problem stavila pod tepih. Ni u Briselu pitanje nestalih za sada nije stiglo za pregovarački sto.
Udruženja nestalih Srba i nestalih Albanaca međusobno sarađuju i spremaju se da se obrate Savetu bezbednosti. Ohrabreni su Ban Ki Munovim izveštajem, ali sve teže se nose sa neizvesnošću koja traje punih 14, odnosno 15 godina. Za RSE govore Olgica Božanić iz Udruženja porodica nestalih u Beogradu i Bajram Ćerkini iz Udruženja u Mitrovici.
Božanić: Ja sam ovde uključena zbog svoje porodične tragedije koja se dogodila 18. jula 1998. godine za vreme napada na Orahovac i okolna sela. U toj akciji OVK-a kidnapovani su i proterani Srbi, tada su, među 14 Srba nestala moja dva rođena brata Todor i Lazar Kostić. I u porodici Božanić u koju sam se udala, četvorica članova porodice se vode kao nestali.
Ćerkini: Nestao mi je sin Rešat Ćerkini, star 30 godina. Nestao je 4. avgusta '99. godine. Neću nikad da ga nađem jer oni imaju nameru da se izgubi trag. Ja znam tačno ko ga je oteo, znam ime i prezime, sve znam, sve sam to dao. Vojska i MUP sve znaju ko je to učinio, imaju adresu, imena i prezimena. Znaju gde su ih ostavili... Međutim, evo 14-15 godina sve to ide sporo, sporo i ne zna se ništa. Tako da sam izgubio volju, mada se ja još uvek i nadam da mi je Rešat živ. Razgovaramo baš ovde u Udruženju da postoje tri grupe ljudi među porodicama nestalih. Jednu čine oni koji se nadaju da su njihovi članovi porodice živi, jer su oteti kao tek rođena deca. Oni misle da oni žive negde u Srbiji. Druga je grupa onih koji su videli kada su ih masakrirali i tovarili u kamione i odvozili prema Beogradu. Treća grupa je najuznemirenija, jer misle da su spaljeni u Boru. Teško je, teško je svu tu neizvesnost savladati. Meni je žena, kada je čula za spaljivanje, htela da se obesi. Kada je čula da je spaljeno 300 ljudi u Boru.
Božanić: Tražimo otvaranje arhiva nakon dolaska KFOR-a, šta su oni zabeleželi nakon dolaska.
Ćerkini: Nisu raspoloženi ni jedni ni drugi da obelodane sudbinu nestalih. Zašto, ja to ne znam. Ni Priština, ni Beograd, ni istražitelji EULEKS-a koji su ovde naveliko plaćeni, oni kao da su došli da odmaraju a ne da rade.
Božanić: Neprestano ih podsećamo da proces nije završen i da treba da se radi bez diskriminacije i da se isključi politika.
Hoće li se ikada saznati sudbina preko 1700 građana Kosova, oko 1250 Albanaca i oko 500 Srba? Nataša Kandić iz REKOM-a, organizacije koja radi na popisu svih žrtava ratova '90-ih kaže:
“Brojka nestalih se ne smanjuje već tri-četiri godine. Jedan broj nikada neće biti pronađen, zbog spaljivanja tela. Ovde u Srbiji još uvek ne znamo da li su spaljivana tela u Mačkatici, u Smederevskoj železari, u Nišu... Podaci koji se nalaze u MUP-u su pod strogom kontrolom. Što se kosovske strane tiče, tamo se uporno održava stav da OVK nije činila zločine, i da se ne može govoriti o krupnim zločinima kao što su otmice, trgovine organima ili uništavanju dokaza...”
Priča o pokušaju da se zatru tragovi zločina na Kosovu liče na najstrašniji horor. Od noćnih vožnji hladnjača i kamiona prepunih tela ubijenih Albanaca koji su zakopavani na raznim mestima u masovnim grobnicama Srbiji od kojih su tek samo neke otkrivene, a kako se sumnja neka tela su i spaljivana, do tvrdnji koje se ispituju o vađenju organa Srbima u susednoj Albaniji radi ilegalne trgovine.
Mnogo zločina je ostalo neotkriveno, istina se još ne zna a porodice se pitaju hoće li ikada saznati šta se desilo njihovim najbližima i hoće li zločinci prestati da se slobodno šetaju i biti pravično kažnjeni?
Oglašavanje sa vrha UN došlo je nakon duge ćutnje međunarodne zajednice koja je, kako kažu i članovi porodice nestalih i domaće nevladine organizacije koje se time bave, ovaj problem stavila pod tepih. Ni u Briselu pitanje nestalih za sada nije stiglo za pregovarački sto.
Udruženja nestalih Srba i nestalih Albanaca međusobno sarađuju i spremaju se da se obrate Savetu bezbednosti. Ohrabreni su Ban Ki Munovim izveštajem, ali sve teže se nose sa neizvesnošću koja traje punih 14, odnosno 15 godina. Za RSE govore Olgica Božanić iz Udruženja porodica nestalih u Beogradu i Bajram Ćerkini iz Udruženja u Mitrovici.
Božanić: Ja sam ovde uključena zbog svoje porodične tragedije koja se dogodila 18. jula 1998. godine za vreme napada na Orahovac i okolna sela. U toj akciji OVK-a kidnapovani su i proterani Srbi, tada su, među 14 Srba nestala moja dva rođena brata Todor i Lazar Kostić. I u porodici Božanić u koju sam se udala, četvorica članova porodice se vode kao nestali.
Ćerkini: Nestao mi je sin Rešat Ćerkini, star 30 godina. Nestao je 4. avgusta '99. godine. Neću nikad da ga nađem jer oni imaju nameru da se izgubi trag. Ja znam tačno ko ga je oteo, znam ime i prezime, sve znam, sve sam to dao. Vojska i MUP sve znaju ko je to učinio, imaju adresu, imena i prezimena. Znaju gde su ih ostavili... Međutim, evo 14-15 godina sve to ide sporo, sporo i ne zna se ništa. Tako da sam izgubio volju, mada se ja još uvek i nadam da mi je Rešat živ. Razgovaramo baš ovde u Udruženju da postoje tri grupe ljudi među porodicama nestalih. Jednu čine oni koji se nadaju da su njihovi članovi porodice živi, jer su oteti kao tek rođena deca. Oni misle da oni žive negde u Srbiji. Druga je grupa onih koji su videli kada su ih masakrirali i tovarili u kamione i odvozili prema Beogradu. Treća grupa je najuznemirenija, jer misle da su spaljeni u Boru. Teško je, teško je svu tu neizvesnost savladati. Meni je žena, kada je čula za spaljivanje, htela da se obesi. Kada je čula da je spaljeno 300 ljudi u Boru.
Božanić: Tražimo otvaranje arhiva nakon dolaska KFOR-a, šta su oni zabeleželi nakon dolaska.
Ćerkini: Nisu raspoloženi ni jedni ni drugi da obelodane sudbinu nestalih. Zašto, ja to ne znam. Ni Priština, ni Beograd, ni istražitelji EULEKS-a koji su ovde naveliko plaćeni, oni kao da su došli da odmaraju a ne da rade.
Božanić: Neprestano ih podsećamo da proces nije završen i da treba da se radi bez diskriminacije i da se isključi politika.
Hoće li se ikada saznati sudbina preko 1700 građana Kosova, oko 1250 Albanaca i oko 500 Srba? Nataša Kandić iz REKOM-a, organizacije koja radi na popisu svih žrtava ratova '90-ih kaže:
“Brojka nestalih se ne smanjuje već tri-četiri godine. Jedan broj nikada neće biti pronađen, zbog spaljivanja tela. Ovde u Srbiji još uvek ne znamo da li su spaljivana tela u Mačkatici, u Smederevskoj železari, u Nišu... Podaci koji se nalaze u MUP-u su pod strogom kontrolom. Što se kosovske strane tiče, tamo se uporno održava stav da OVK nije činila zločine, i da se ne može govoriti o krupnim zločinima kao što su otmice, trgovine organima ili uništavanju dokaza...”
Priča o pokušaju da se zatru tragovi zločina na Kosovu liče na najstrašniji horor. Od noćnih vožnji hladnjača i kamiona prepunih tela ubijenih Albanaca koji su zakopavani na raznim mestima u masovnim grobnicama Srbiji od kojih su tek samo neke otkrivene, a kako se sumnja neka tela su i spaljivana, do tvrdnji koje se ispituju o vađenju organa Srbima u susednoj Albaniji radi ilegalne trgovine.
Mnogo zločina je ostalo neotkriveno, istina se još ne zna a porodice se pitaju hoće li ikada saznati šta se desilo njihovim najbližima i hoće li zločinci prestati da se slobodno šetaju i biti pravično kažnjeni?