Živopisni likovi Broj Jedan, Sir Oliver, Bob Rok, Grunf i drugi, okupljeni oko tajne grupe TNT, poznati su svakome ko je pročitao makar jednu epizodu „Alana Forda“. Strip dvojice italijanskih autora Lućana Sekija, poznatijeg po pseudonimu Maks Bunker, i Roberta Raviole – Magnusa, uživao je kultni status, ne samo među ljubiteljima devete umetnosti u bivšoj Jugoslaviji.
Kako je i zašto “Alan Ford” postao jedan od simbola SFRJ, tema je o kojoj se razgovaralo u beogradskom Domu omladine, gde je u sredu održana promocija knjige Lazara Džamića „Cvijećarnica u Kući cveća“ (Heliks i Jasenski&Turk, 2013).
Podnaslov knjige je „Kako smo usvojili i živeli Alana Forda“ i upravo to pitanje je autor, inače marketinški ekspert koji već godinama živi i radi u Londonu, postavio sebi pre nego što se upustio u pisanje. Studija je počela da se razvija iz niza tekstova koje je Džamić pisao na jednom blogu.
Iako nikada nije preveden na engleski jezik, a u Franuskoj i Danskoj je doživeo tek nekoliko brojeva, „Alan Ford“ je u bivšoj Jugoslaviji postao deo kulturnog tkiva. Najvažniji razlozi za to su elementi nadrealnosti i farse koji krase junake ovog stripa i situacije u koje oni upadaju, kaže za naš program Lazar Džamić.
„Mi smo na svakodnevnom nivou prepoznavali njih u nama ili nas u njima. Grupa TNT je analogija i sa našim disfunkcionalnim porodicama i sa disfunkcionalnim kompanijama, gde uvek imate nekog autoritarnog oca ili autoritarnog šefa. Imate Boba Roka, nekog ko je u suštini radnička klasa, nekog ko je stalno ponižavan i ima ogroman jaz između aspiracije ideala i realnosti. Imate sve te ujake koji su sitni šverceri i mućkaroši, kao Sir Oliver. Taj optimistički dilentatizam, to snalaženje je nešto što je vrlo dobro rezonovalo sa ljudima sa naših prostora“, objašnjava Džamić.
„Alan Ford“ je, dodaje naš sagovornik, prerastao okvire fenomena i postao simbol jednog društva: „Fenomen je nešto što u jednom periodu doživi fantastičnu popularnost i onda nestane. Klik-klak je nekada bio fenomen. Simboli su dugotrajniji, imaju jače i dublje značenje. ’Alan Ford’ je kao strip, kao umetnička kreacija simbol jednog društva, simbol jednog mentaliteta. Zbog toga mislim da ljudi i dan-danas citiraju ovaj strip.“
Crnohumorne dogodovštine tankoćutnog agenta Forda i njegovih prijatelja u socijalnom ambijentu njujorških kvartova bile su spakovane u sveske od 120 stranica sa po dve vinjete na svakoj. Pored zabave, „Alan Ford“ je predstavljao i satiričnu sliku socijalizma, kapitalizma i svakog drugog autoritarnog i propagandističkog društva, ističe Džamić.
„U toj zemlji, u toj Jugoslaviji, nadrealnost i farsičnost su se ispoljavali kroz diskrepancu između onoga što smo mi znali da je realnost i onoga što je propagandna verzija realnosti bila. Mi smo oduvek znali da stvari u većoj ili manjoj meri nisu bile takve, ali je zvanično bilo insistirano da je to bio najbolji sistem na svetu. To je kreiralo gomilu drugih nadrealnih situacija koje su se ispoljavale na svakodnevnom nivou“, kaže pisac knjige „Cvjećarnica u Kući cveća“.
Džamićeva studija pojavila se pred čitaocima sada bivše Jugoslavije više od četiri decenije od objavljivanja prvog broja „Alana Forda“ na srpskohrvatskom jeziku. Prema rečima rok kritičara Ivana Ivačkovića, „Cvjećarnica u Kući cveća“ značajna je, jer predstavlja sentimentalno putovanje u zemlju koje više nema.
„To je praktično studija jednog mentaliteta i jedne zemlje, napisana pri tom na briljantan način. Mi smo negde osećali i naslućivali da smo ’mentalni rođaci Alana Forda’, nego što smo toga bili svesni. To se odnosi na sve nacije u bivšoj Jugoslaviji. Bilo je mnogo bizarnih sličnosti između likova grupe TNT i karikaturalnih likova koji su vodili bivšu Jugoslaviju, na čelu sa drugom Titom koji neodoljivo podseća na Broja Jedan. Lazar Džamić je to uspeo savršeno da artikuliše i da objasni kroz socijalni i umetnički kontekst“, kaže Ivačković.
Grupa TNT svojevremeno je bila popularnija u Jugoslaviji nego u matičnoj Italiji. Jedan od začina koji je „Alana Forda“ učinio onim što jeste je, prema Ivačkovićevim rečima, i hrvatski prevod Nenada Briksija.
„Taj prevod je i samim Hrvatima bio pomalo neobičan. To je jedan ’krležijanski’ hrvatski. Dakle, ne hrvatski Fabijana Šovagovića, nego više hrvatski Relje Bašića – jedan šarmantan i specifičan jezik. Kasnija izdanja nisu imala Briksijev prevod i jedan od razloga zašto nisu postigla veću popularnost je upravo taj“, objašnjava Ivačković.
Reprintovana izdanja prvih sedamdeset brojeva „Alana Forda“ danas se mogu naći u skoro svakoj striparnici ex-Yu zemalja i uživaju status klasika. Replike koje izgovaraju junaci ovog stripa – poput: “ko izgubi dobitak, dobije gubitak” ili “bolje hrabro ustuknuti, nego kukavicki pobijediti” – postali su zen pouke čitavih generacija jednog fizičkog i duhovnog prostora, čiju filozofiju življenja možda najbolje opisuje sledeći alanfordovski dijalog:
– Doktore, ovaj ima bolove u grudima.
– Vadite mu slijepo crijevo.
– To smo uradili jučer.
– Onda mu sijecite nogu. Nešto treba da se radi.
Kako je i zašto “Alan Ford” postao jedan od simbola SFRJ, tema je o kojoj se razgovaralo u beogradskom Domu omladine, gde je u sredu održana promocija knjige Lazara Džamića „Cvijećarnica u Kući cveća“ (Heliks i Jasenski&Turk, 2013).
Podnaslov knjige je „Kako smo usvojili i živeli Alana Forda“ i upravo to pitanje je autor, inače marketinški ekspert koji već godinama živi i radi u Londonu, postavio sebi pre nego što se upustio u pisanje. Studija je počela da se razvija iz niza tekstova koje je Džamić pisao na jednom blogu.
Iako nikada nije preveden na engleski jezik, a u Franuskoj i Danskoj je doživeo tek nekoliko brojeva, „Alan Ford“ je u bivšoj Jugoslaviji postao deo kulturnog tkiva. Najvažniji razlozi za to su elementi nadrealnosti i farse koji krase junake ovog stripa i situacije u koje oni upadaju, kaže za naš program Lazar Džamić.
„Mi smo na svakodnevnom nivou prepoznavali njih u nama ili nas u njima. Grupa TNT je analogija i sa našim disfunkcionalnim porodicama i sa disfunkcionalnim kompanijama, gde uvek imate nekog autoritarnog oca ili autoritarnog šefa. Imate Boba Roka, nekog ko je u suštini radnička klasa, nekog ko je stalno ponižavan i ima ogroman jaz između aspiracije ideala i realnosti. Imate sve te ujake koji su sitni šverceri i mućkaroši, kao Sir Oliver. Taj optimistički dilentatizam, to snalaženje je nešto što je vrlo dobro rezonovalo sa ljudima sa naših prostora“, objašnjava Džamić.
„Alan Ford“ je, dodaje naš sagovornik, prerastao okvire fenomena i postao simbol jednog društva: „Fenomen je nešto što u jednom periodu doživi fantastičnu popularnost i onda nestane. Klik-klak je nekada bio fenomen. Simboli su dugotrajniji, imaju jače i dublje značenje. ’Alan Ford’ je kao strip, kao umetnička kreacija simbol jednog društva, simbol jednog mentaliteta. Zbog toga mislim da ljudi i dan-danas citiraju ovaj strip.“
Crnohumorne dogodovštine tankoćutnog agenta Forda i njegovih prijatelja u socijalnom ambijentu njujorških kvartova bile su spakovane u sveske od 120 stranica sa po dve vinjete na svakoj. Pored zabave, „Alan Ford“ je predstavljao i satiričnu sliku socijalizma, kapitalizma i svakog drugog autoritarnog i propagandističkog društva, ističe Džamić.
„U toj zemlji, u toj Jugoslaviji, nadrealnost i farsičnost su se ispoljavali kroz diskrepancu između onoga što smo mi znali da je realnost i onoga što je propagandna verzija realnosti bila. Mi smo oduvek znali da stvari u većoj ili manjoj meri nisu bile takve, ali je zvanično bilo insistirano da je to bio najbolji sistem na svetu. To je kreiralo gomilu drugih nadrealnih situacija koje su se ispoljavale na svakodnevnom nivou“, kaže pisac knjige „Cvjećarnica u Kući cveća“.
Džamićeva studija pojavila se pred čitaocima sada bivše Jugoslavije više od četiri decenije od objavljivanja prvog broja „Alana Forda“ na srpskohrvatskom jeziku. Prema rečima rok kritičara Ivana Ivačkovića, „Cvjećarnica u Kući cveća“ značajna je, jer predstavlja sentimentalno putovanje u zemlju koje više nema.
„To je praktično studija jednog mentaliteta i jedne zemlje, napisana pri tom na briljantan način. Mi smo negde osećali i naslućivali da smo ’mentalni rođaci Alana Forda’, nego što smo toga bili svesni. To se odnosi na sve nacije u bivšoj Jugoslaviji. Bilo je mnogo bizarnih sličnosti između likova grupe TNT i karikaturalnih likova koji su vodili bivšu Jugoslaviju, na čelu sa drugom Titom koji neodoljivo podseća na Broja Jedan. Lazar Džamić je to uspeo savršeno da artikuliše i da objasni kroz socijalni i umetnički kontekst“, kaže Ivačković.
Grupa TNT svojevremeno je bila popularnija u Jugoslaviji nego u matičnoj Italiji. Jedan od začina koji je „Alana Forda“ učinio onim što jeste je, prema Ivačkovićevim rečima, i hrvatski prevod Nenada Briksija.
„Taj prevod je i samim Hrvatima bio pomalo neobičan. To je jedan ’krležijanski’ hrvatski. Dakle, ne hrvatski Fabijana Šovagovića, nego više hrvatski Relje Bašića – jedan šarmantan i specifičan jezik. Kasnija izdanja nisu imala Briksijev prevod i jedan od razloga zašto nisu postigla veću popularnost je upravo taj“, objašnjava Ivačković.
Reprintovana izdanja prvih sedamdeset brojeva „Alana Forda“ danas se mogu naći u skoro svakoj striparnici ex-Yu zemalja i uživaju status klasika. Replike koje izgovaraju junaci ovog stripa – poput: “ko izgubi dobitak, dobije gubitak” ili “bolje hrabro ustuknuti, nego kukavicki pobijediti” – postali su zen pouke čitavih generacija jednog fizičkog i duhovnog prostora, čiju filozofiju življenja možda najbolje opisuje sledeći alanfordovski dijalog:
– Doktore, ovaj ima bolove u grudima.
– Vadite mu slijepo crijevo.
– To smo uradili jučer.
– Onda mu sijecite nogu. Nešto treba da se radi.
